Nestaće oblaci,razneće ih vetar.
Radjaće Sunce zrake zorom,
dok se noć sa Mesecom rastaje
do sutona novog.
Sve prolazi i dolazi...
Bezbroj krugova u beskraju.
Ja...tu gde jesam.
Kao sivi kameni kip.
Zaglavljena izmedju prošlosti i sadašnjosti,
bez snage da načinim korak u sutra.
A vreme kao pesak curi.
Pomislim da tako okamenjena
u ništavilu lebdim.
I onda dodolam sama,
prizivam kišu...
Taloži tlo pod mojim prstima,
slaže tren za trenom,
da ne propadnem u bezdan
skupljajući hrabrost da uhvatim zalet
i preskočim ovu dosadnu samoću...
A znam da hoću jednom,
kad podignem glavu
i pogledam pravo u oči neke,
što sudbinom se zovu.
Najda M.