Pobedila strah,
odškrinula vrata
isčupala se iz paučine.
Lepršajući uputila se
ka Nebu ozvezdanom.
Ne tako hrabra,
dovoljno smela,
da iskusim promene.
Prepustila se
kao grančica vetru
da me povija,
da se branim sama
golim rukama.
Da ojačam više,
jer ko zna koliko me
u zasedi srca bola čeka.
Gde god da krenem,
on me prati.
Okopnih čekajući sreću
da pljusne kao kiša,
osveži tišine.
Al' nema je,godinama.
Ni blizu mog osmeha.
Urotila se prolaznost
i čežnja pusta,
utrobu grizu.
Žedj kao rdja peče.
A bila bi dovoljna jedna kap,
samo jedna malena,
melema sa tvojih usana,
da vrisnem o radosti svojoj,
da čuje ceo Svet.
Najda M.