SUTRA...
Mrak je obavio grad. Još jedna u nizu teških priča tone u tamu. Odgurnuću u zaborav ili bar u krajnji ugao sećanja ovaj letnji dan ne tako bezazlen i na izgled sjajan. Omara pred kišu, stušteni oblaci obojiše sivilom suton u kom se izgubio osećaj vedrine. U meni, kao pred oluju mešavina opora i teška...tuge , bola i opreza. Da ne sevne munja iz srca pre nego što učinim ono što bi htela, i rečima kao sabljom ubijem u sebi onu blagost koja još nije iskopnila, mada...ubi me gnev.
Nadam se da će noć koja lagano guta večernji osećaj beznadja, izroditi u meni još jedan titraj snage, da izdržim košmare u nesanici punoj senki prošlosti koje me progone. Da će iznedriti ova tmina kap svetlosti, dok u zori isčekujem novi znak, kao putokaz kuda da krenem.
Jer ...čini mi se da nije kraj, da me još svetlosti čeka negde tamo. Samo treba da razgrnem oblake , pustim korake i obojim sutra bojama isčekivanja...
Najda M.
Uradi to ! 
