SRCU...
Čemu ta jeka kroz vetar,
penušanje u slapovima potoka
čija reka uteče?
Suze iskopniše.
Zalud žuljaju kapci.
I Sunce pecka.
Pašće kiša jednom,
ona kiša što spira prošlost,
a crnica je ispije , ukopa.
Rodiće se duga
za čekalice poput nas.
Okamenjenost iznenadna
srce moje, zašto?
Nije umrlo sve u meni...
Samo ljubav u sene nestade.
Iz prikrajka sluti vaskrsenje.
Zašto srce moje tugom dišeš ?!
Rekoh da ću ćutanjem
kupovati kap po kap ravnodušnosti
od zaborava.
Skupo je biti neosetljiv na bol.
Još skuplje srećan biti.
Obećavam ti to blago jednom
kad okrilatim.
Biće teško,izdrži ...
Bar sam iskrena,
priznajem - nije sudbina kriva.
Sve je do duše moje...
Najda M.
