Pomislim da nas je
zatrpalo vreme
u zaborav duboko.
Odahnem, na kratko.
Ali...
ne nestaje se tek tako
u bledilu sećanja.
Duboke tragove riju osećanja.
Vetar se poigrava uspomenama,
kroz odškrinut prozor noći .
Razlistava spomenar,
iskrzan i žut.
Kao ukletu, Mesec me napustio,
budi u meni Lilit gnevnu.
Sveće kaplju umesto suza,
miriše vosak i tamjan
u tami moje tišine.
Svud smo, a nema nas.
U ropcu, ni reč, ni glas.
Samo pogled u nedogled.
I misli što se množe kao aveti.
Grizu do kosti.
Sva bol i sav bes
skupljani godinama,
noćas plešu
u sablasnim senkama
izmedju četiri zida.
Tu negde - ti i ja...
Najda M.
