PLAVI KAMEN
Postala sam kamen.
Hladna i prejaka.
Za tuge svoje i tvoje ravnodušna.
Naučio si me pakosti.
Okrenuo život svoj i moj naglavačke.
I sad bi da ti aplaudiram.
Ja...bezosećajna.
Bila sam kao paperje meka,
daleka samoj sebi.
Čigra kojom se igraš kao dečak
koji hoće još i još krugova da zavrti.
U toj vrtoglavici,
pomešah razum i osećaje.
Suze sam krila ispod trepavica,
kipteći u dubinama svog bola.
Ne želeći da budem hrana sujeti tvojoj.
Ti si rastao u sopstvenim očima.
Na haljini iluzija, pripijenoj uz telo
mrtvo i bezosećajno,
rasipao si pohote i gadosti.
Čovek koji svet vidi očima lažova.
Srećom...
Prepoznah te na početku agonije,
spoznah fabulu propasti u još jednoj drami.
Zaista...život piše romane.
Ima ih i sa srećnim krajem.
Prekrojila sam tok sunovrata,
pustila te niz vodu plahovitu.
Potonuo si u vir beznadja.
Davljenik u sopstvenoj kolotečini.
Možda postoji neko kome moraš i trebaš
biti ono što jesi.
Ja ostajem kamen,
nekima...i tebi.
Prividno sama.
Tebi u uspomenama mrlja neuspeha,
mnogima radost i nada.
Kraj obale u pesku vremena,
dovoljno zaklonjena od Sunca
da me ne sprži, da ne popucam.
Od vode da me ne preoblikuje u oblutak,
jer oštrinom se branim.
Tek po nekad vetrovi me zapahnu,
da podsete da sam u moru stenja
drugačija i živa.
Pod mesečinom postajem žena
obojena plavetnilom odsjaja
jednog pogleda...
Najda M.
Postala sam kamen.
Hladna i prejaka.
Za tuge svoje i tvoje ravnodušna.
Naučio si me pakosti.
Okrenuo život svoj i moj naglavačke.
I sad bi da ti aplaudiram.
Ja...bezosećajna.
Bila sam kao paperje meka,
daleka samoj sebi.
Čigra kojom se igraš kao dečak
koji hoće još i još krugova da zavrti.
U toj vrtoglavici,
pomešah razum i osećaje.
Suze sam krila ispod trepavica,
kipteći u dubinama svog bola.
Ne želeći da budem hrana sujeti tvojoj.
Ti si rastao u sopstvenim očima.
Na haljini iluzija, pripijenoj uz telo
mrtvo i bezosećajno,
rasipao si pohote i gadosti.
Čovek koji svet vidi očima lažova.
Srećom...
Prepoznah te na početku agonije,
spoznah fabulu propasti u još jednoj drami.
Zaista...život piše romane.
Ima ih i sa srećnim krajem.
Prekrojila sam tok sunovrata,
pustila te niz vodu plahovitu.
Potonuo si u vir beznadja.
Davljenik u sopstvenoj kolotečini.
Možda postoji neko kome moraš i trebaš
biti ono što jesi.
Ja ostajem kamen,
nekima...i tebi.
Prividno sama.
Tebi u uspomenama mrlja neuspeha,
mnogima radost i nada.
Kraj obale u pesku vremena,
dovoljno zaklonjena od Sunca
da me ne sprži, da ne popucam.
Od vode da me ne preoblikuje u oblutak,
jer oštrinom se branim.
Tek po nekad vetrovi me zapahnu,
da podsete da sam u moru stenja
drugačija i živa.
Pod mesečinom postajem žena
obojena plavetnilom odsjaja
jednog pogleda...
Najda M.