МИЛОШ И ЊЕГОШ О ВУКУ
Међутим, кад кажемо "српско писмо", ми заправо мислимо на "Вукову ћирилицу", а у оно доба то су била два различита појма. Под "српским писмом" разумело се писмо кнеза Мирослава и Светог Саве, које је, реформисано више пута, до 1868. године било српско службено писмо. Користило се у свим државним и културним установама, у школи, цркви, грађанству... Укратко, њиме је писао свако ко је био писмен.
Под "Вуковом ћирилицом", или "Вуковим писмом", као што му име каже, подразумевало се писмо које је саставио Вук Караџић. То, дакле, није било српско писмо, а у ствари није било ни Вуково, јер он није пресудно утицао на његову израду. Писмо којим сада пишемо, наиме, направио је Јернеј Копитар, особа коју је бечки двор одредио за спровођење једног опсежног пројекта усмереног против Срба, који ће у историји остати познат под именом "Вукова реформа". О циљу прављења новог писма за Србе, Копитар је 12. фебруара 1822. године претпостављенима поднео следећи извештај:
""Рјечник" (мисли се на "Српски рјечник" из 1818. године, објављен под Вуковим именом, а уз одлучујући Копитарев рад) треба дефинитивно да утврди (српску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет".
Дакле, "Вуково писмо" је представљало једну фазу у латиничењу Срба, јер наметање комплетног латиничног писма одједном није било могуће. И овако је српски отпор "Вуковој ћирилици" био снажан. Из правог малог рата вођеног тим поводом остала је у сећању борба око латинског слова "ј", мада је она чинила само врх леденог брега. "Вукова" слова су, наиме, подешена тако да у целини више личе на латиницу него на стару српску азбуку, а водило се рачуна и о томе да добар део "Вукове" азбуке граде латинска слова. Кнез Милош Обреновић је у вези с тим писао владици Петру Петровићу Његошу, 20. октобра 1836. године:
"Има једна рђава секта, вуковка названа, која дебело јер изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, и ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог јер и увођењем некаквог "ј" одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите, да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Митрополитом Карловачким Сратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши". Његош се у одговору сложио да су Вукова "правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни црквено славенски књига нашег вјероисповеданија". Вука није обавестио о својој преписци са кнезом Милошем и до краја живота се држао старе српске азбуке, како у својим књигама, тако и приватно.
Док се под аустријским надзором српско писмо (Вуково) приближавало латинском, истовремено је први пут у историји прављено хрватско службено писмо. При томе су се Аустријанци руководили истим принципом, у обратном смеру: хрватско писмо морало је да личи на "Вукову ћирилицу". Зато није прихваћено писмо које је саставио Људевит Гај по чешком узору, па је тзв. гајевица модификована у правцу решења из "Вукове ћирилице".
Још док је питање хрватског писма било отворено, многи су сматрали, па и Вук Караџић, да ће "Вукова ћирилица" бити и једино српско и једино хрватско писмо, као компромисно решење између српских и латинских узора. Тако је Игњат Брлић из Славонског Брода писао:
"Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати? Србо-Илири треба да попусте нешто од ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини". (Брлић се, иначе, сматрао Славонцем, а Вук га је називао Шокцем пошто је био католик. Он је говорио српски језик и заправо је био један од преко милион Срба католика, који ће у наредном периоду бити похрваћени пројектом "Вукова реформа".) На изради једног писма за све Јужне Словене радио је и Јернеј Копитар. Како је он био главни носилац пројекта, у име Беча, то су његовим писмом имале да буду решене све полемике и све дилеме; појавом тог писма нестало би и "Вукове ћирилице" и гајевице. Копитар, међутим, крајем тридесетих година 19. века напушта пројекат и ново писмо се није појавило. То је била срећна околност по Србе, јер је Копитарево писмо било латинично, а Вук Караџић је унапред показивао спремност да га прихвати, стално пожурујући Копитара у раду. Примера ради, он је 27. јануара 1838. године писао овом свом ментору:
"Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и тим словима (а може бити и пјесме)". Да је идеја стварања једног писма за Србе и Хрвате имала велике шансе за успех, можемо видети и по томе што је успела идеја наметања једног језика, тзв. српскохрватског. Вуку Караџићу и његовим, тада малобројним, присталицама, деловала је прихватљиво јер су Хрвати практично без икаквих отпора узели српски језик. Зашто онда - сматрали су они - Срби не би узели латинско писмо, у интересу "народног јединства"?
