Nesolidna francuska banka je dobila posao gradnje srpske železnice tek pošto je podmitila vrh Srbije, od Dvora do opozicionih poslanika.
Novi ministri su bez konkursa sklopili predugovor sa francuskom kompanijom Generalna unija o železničkoj koncesiji. Uslovi kreditiranja, izgradnja i korišćenje železnice bili su veoma povoljni za stranog partnera, ali ne i za Srbiju: iznos francuskog zajma za 365 kilometara pruge iznosio je skoro deset godišnjih državnih budžeta, što bi, kako su izračunali kasniji ekonomisti, danas odgovaralo fantastičnom iznosu od oko 20 milijardi dolara! Kredit za prugu je otvorio žučne rasprave u Narodnoj skupštini.
Poslanik opozicije Ranko Tajsić je izneo sličan primer o građenju železnice u američkoj državi Viskonsin dvadesetak godina ranije, kada su guverner, ministar mnogi savetnici i poslanici primili mito. Skupštinska većina je konačno 1881. odobrila ugovor sa Francuzima, ali su godine koje su sledile otvorile Železničku aferu, i ona je postala najveći korupcionaški skandal nove Srbije. Posle svega dve godine, Generalna unija je bankrotirala, a država se našla pred ekonomskom propasti. Spasla se tek intervencijom velikih sila. Savremenici su bili uvereni da je nesolidna francuska banka uspela da dobije posao tek pošto je podmitila sam vrh srpske države: kneza Milana Obrenovića, kneževog ujaka pukovnika Đorđa Katardžija, vođstvo naprednjačke vlade, ali i neke opozicionare.
Činovnik pomenutog društva Tasa Ivković je 1889. godine objavio brošuru "Bombe" sa spiskom ljudi koje je potkupio Ežen Bontu, predsednik Generalne unije. Na spisku se pored ministara i poslanika našao i knez Milan, koji je od obećanih šest, primio dva miliona dinara. Osumnjičeni ministri i neki poslanici su tužili Ivkovića zbog klevete, i ovaj je za to bio osuđen na šest meseci zatvora, ali sud tokom parnice nije uvažio samo tužbu Milana Piroćanca. To je značilo da se bivši premijer ipak nalazi pod sumnjom da je primio mito.
O Želeničkoj aferi je mnogo godina kasnije, 1917. i 1928. pisao i Čedomilj Mijatović koji je u doba afere bio ministar finansija i inostranih dela i prvak Napredne stranke. On je naveo da je spisak Tase Ivkovića bio tačan i da je sastavljen prema poverljivim pismima Bontua, do kojih je došao jedan službenik Generalne unije, poreklom Srbin. Mijatović je tvrdio da je Bontu i njemu samom ponudio 300.000 dinara mita, što je odbio, i da mu je pokazao spisak korumpiranih poslanika potrebnih za kvorum. U spisu od 1928. Čedomilj Mijatović je obelodanio dug kneza Milana Obrenovića i korupciju opozicionih radikalskih poslanika. Knez je, naime, u vreme potpisivanja ugovora za železnicu imao privatni dug od tri miliona franaka, pa je njegov ujak pukovnik Katardži predložio Mijatoviću da se bez kneževog znanja traži od Generalne unije da isplati taj dug na ime železničke koncesije.
