Kar­la del Pon­te i G17 plus tvor­ci la­ži

[Kazanova]

Ge­bels u Aber­da­re­voj: felj­ton i “knji­ga” kra­lje­vač­kog “pu­bli­ci­ste” Zo­ra­na Ja­ni­ća “Ti­ši­na u Aber­da­re­voj” ili kako sto pu­ta po­no­vlje­na laž ne po­sta­je isti­na


§ NA­TO Sr­bi­ji ne opra­šta svo­je zlo­či­ne

§ Naj­bo­lji je “rad” iz­nu­tra – ka­da sa­mi se­be pro­gla­si­mo za zlo­čin­ce, osu­di­mo se i ode­mo u za­tvor

§ I po­sle se­dam go­di­na po­tre­ban je ali­bi za NA­TO zlo­čin­ce

§ Ka­ko po­no­vo osu­di­ti već osu­đe­nog biv­šeg di­rek­to­ra RTS Dra­go­lju­ba Mi­la­no­vi­ća

§ Op­tu­žni­cu tre­ba “pro­ši­ri­ti” i oba­ve­zno ob­u­hva­ti­ti i “zlo­či­nač­ku” dr­ža­vu Sr­bi­ju

§ No­vi, još že­šći pri­ti­sci na tu­ži­la­štvo i sud

§ Zlo­u­po­tre­ba ro­di­te­lja ko­ji­ma je NA­TO po­bio de­cu

§ Uti­caj Ge­bel­sa i Džej­mi­ja Še­ja na pro­vin­ci­jal­nog “pu­bli­ci­stu”

§ Da li su srp­ske vla­sti “na­ru­či­le bom­bar­do­va­nje RTS”, a NA­TO im iza­šao u su­sret?!

§ Obi­lje “do­ka­za” re­kla-ka­za­la

§ Ro­bi­jaš Pet­ka­nić kao “krun­ski sve­dok-in­saj­der”

§ Ka­ko je Mi­la­no­vić “bio deo ze­mun­skog kla­na”, a ni­je bio član DOS-a

§ Del Pon­te­o­va iz­mi­sli­la “na­ru­če­no bom­bar­do­va­nje”, a funk­ci­o­ne­ri G17 Plus fan­tom­skog “sve­do­ka” – “za­stav­ni­ka Kr­stev­skog”

“Ak­ci­ja NA­TO u Ju­go­sla­vi­ji je ban­dit­ska, a bom­bar­do­va­nje ci­vi­la pred­sta­vlja­lo je čin ubi­stva. Klin­to­na i Ble­ra sma­tram zlo­čin­ci­ma.” (Ha­rold Pin­ter, No­be­lo­vac) Iako je pro­šlo pu­nih se­dam go­di­na od zlo­či­nač­ke NA­TO agre­si­je na SR Ju­go­sla­vi­ju, od­no­sno Sr­bi­ju, to­kom ko­je je be­so­muč­no ra­za­ra­na ze­mlja i, sa bez­bed­nih avi­on­skih vi­si­na, uz ci­nič­ne iz­go­vo­re da je reč o “ko­la­te­ral­nim” šte­ta­ma, za 78 da­na po­bi­je­ne sto­ti­ne i hi­lja­de ci­vi­la, me­đu ko­ji­ma vi­še od sto­ti­nu de­ce, a ko­li­ko će ih tek stra­da­ti od po­sle­di­ca “se­ja­nja” osi­ro­ma­še­nog ura­ni­ju­ma, ne mo­že se ni pret­po­sta­vi­ti, ko­lo­vo­đe tog naj­ve­ćeg rat­nog zlo­či­na po­či­nje­nog u Evro­pi po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta, da­kle NA­TO ubi­ce i ne po­mi­šlja­ju da nam te svo­je zlo­či­ne opro­ste!

Bez ob­zi­ra na sav trud i na­po­re ko­je, evo već še­stu go­di­nu, či­ne u Sr­bi­ji od NA­TO po­sta­vlje­ne i po­dr­ža­va­ne i tom istom NA­TO-u, ra­zu­mlji­vo, na­klo­nje­ne vla­sti, da is­pu­ne “za­dat­ke”, iz­vr­še “oba­ve­ze” i odr­že “obe­ća­nja” – da se NA­TO am­ne­sti­ra i abo­li­ra, da se agre­si­ja “pre­tvo­ri” u “oprav­da­nu kam­pa­nju” ili još oprav­da­ni­ju “in­ter­ven­ci­ju”, da se uki­nu već do­ne­te pre­su­de za rat­ni zlo­čin čel­ni­ci­ma i za­po­ved­ni­ci­ma na­tov­skih smr­to­no­snih bom­bar­de­ra i da se ta­kvi u Sr­bi­ji do­če­ku­ju sa svim po­ča­sti­ma, re­ci­mo So­la­na, da se po­ne­ko od njih i od­li­ku­je, kao na pri­mer glav­ni za­po­ved­nik Ve­sli Klark, da se de­zer­te­ri am­ne­sti­ra­ju, a oni ko­ji su “pr­ko­si­li” i “to­bož” bra­ne­ći ze­mlju, “dr­sko” se su­prot­sta­vlja­li “pri­ja­telj­skoj” NA­TO si­li, da se, po sva­ku ce­nu i na sve mo­gu­će na­či­ne, lo­ve, hva­ta­ju, kid­na­pu­ju, hap­se i iz­ru­ču­ju na­tov­skom Tri­bu­na­lu u Ha­gu, kao “oko­re­li zlo­čin­ci”! Pa, ko pre­ži­vi, ne­ka se bra­ni! Što je vi­še op­tu­že­nih, utam­ni­če­nih ili “slu­čaj­no” stra­da­lih Sr­ba u ha­škom ka­za­ma­tu, to je kri­vi­ca NA­TO-a za zlo­či­ne po Sr­bi­ji ma­nja. Sko­ro da je i ne­ma, jer “zlo­čin­ci” su oni ko­ji su op­tu­že­ni, ulo­vlje­ni i iz­ru­če­ni “prav­di” u Ha­gu! A to su, na­rav­no, Sr­bi, jer u Ha­gu NA­TO-a ne­ma! I ne­će ga ni bi­ti.

Ne sa­mo za­to što, pre­ma re­či­ma ha­ške in­kvi­zi­tor­ke Kar­le del Pon­te, pro­tiv NA­TO-a “ne­ma do­volj­no do­ka­za”, ne­go za­to što u tzv. Ha­škom tri­bu­na­lu ne­ma i ni­je ni pred­vi­đe­no da ima ni pra­va, ni prav­de! Pre­tva­ra­nje žr­tve u zlo­čin­ca Na­rav­no, da bi či­ta­va ova far­sa pre­tva­ra­nja na­pad­nu­te žr­tve, i dr­ža­ve i na­ro­da, u zlo­čin­ca, a pra­vog zlo­čin­ca u pra­ved­ni­ka, pa još i su­di­ju sop­stve­nim, pre­ži­ve­lim žr­tva­ma, bi­la što uver­lji­vi­ja, po­treb­no je što ko­o­pe­ra­tiv­ni­je “de­lo­va­nje” iz­nu­tra. I ka­da je reč o hap­še­nji­ma i ka­da je reč o pi­sa­nju op­tu­žni­ca, o obez­be­đi­va­nju “do­ka­za”, pro­na­la­že­nju “sve­do­ka” i slič­nim “rad­nja­ma” za što bo­lje “za­do­vo­lja­va­nje prav­de”. I evo, već še­stu go­di­nu, što vla­di­ne, što “ne­vla­di­ne” na­tov­ske ma­ri­o­ne­te i du­žni­ci “za­pad­nih do­na­to­ra” ra­de “pu­nom pa­rom”! I spi­sko­va “no­vih zlo­či­na­ca” i, obim­nih, “sa­dr­žaj­nih” op­tu­žni­ca, i “do­ku­men­tar­nih” i “igra­nih” fil­mo­va, i “pre­sret­nu­tih raz­go­vo­ra”, i “za­šti­će­nih” i ne­za­šti­će­nih “sve­do­ka”, i sta­rih i no­vih “voj­nih taj­ni”, i po­hap­še­nih “ja­ta­ka” i po­zna­ni­ka ha­ških op­tu­že­ni­ka, i ot­pu­šte­nih sa po­sla ro­đa­ka, i za­ki­nu­tih pen­zi­ja, i opljač­ka­nih ra­ču­na u ban­ka­ma, i za­bra­nje­nog le­če­nja, i po­kra­de­nih le­ko­va... A ako baš sve i ne mo­že (zbog “obi­ma po­sla”) da stig­ne do in­kvi­zi­tor­ke Kar­le del Pon­te, on­da, po svim pra­vi­li­ma i pod bud­nim okom ha­ške “pra­ved­ni­ce”, što stro­žu pre­su­du “obez­be­di­ti” u sa­moj Sr­bi­ji! Šta­vi­še, to bi se mo­glo sma­tra­ti i kao vr­hun­ski iz­raz “do­bre vo­lje” u am­ne­sti­ra­nju i oslo­ba­đa­nju NA­TO-a od sva­ke mo­gu­će kri­vi­ce – sa­mi pro­na­la­ze “kriv­ca” i “zlo­čin­ca”, sa­mi ga op­tu­žu­ju, pri­ba­vlja­ju “do­ka­ze”, obez­be­đu­ju “sve­do­ke”, pri­ti­ska­ju sud i pro­zi­va­ju su­di­je sve dok ne do­ne­se “pra­ved­nu” pre­su­du, a on­da str­plji­vo, u svom “pra­ved­nom gne­vu”, ču­če is­pred za­tvo­ra, ka­ko bi nad­zi­ra­li da li “osu­đe­ni zlo­či­nac” “pra­vil­no” iz­dr­ža­va ka­znu! Sa­mi se­be op­tu­žu­ju, sa­mi se­be pre­su­đu­ju!

Ima li sa­vr­še­ni­jeg ali­bi­ja za NA­TO ne­vi­nost i oči­gled­ni­jeg do­ka­za da su Sr­bi “kriv­ci” i “zlo­čin­ci”? A, zbog pro­ble­ma ko­je NA­TO zlo­čin­ci ima­ju, i po­sle se­dam go­di­na i uz sve na­po­re ko­je su po­me­nu­ti “ko­o­pe­ra­tiv­ci” ulo­ži­li, sa isti­nom i “oči­gled­no­šću”, upra­vo pri­su­stvu­je­mo jed­noj ta­kvoj far­si pri­ba­vlja­nja ali­bi­ja za NA­TO – po­ku­ša­ju da se već jed­nom na si­lu i pod stra­šnim pri­ti­sci­ma osu­đe­ni di­rek­tor RTS, srp­ske dr­žav­ne te­le­vi­zi­je u vre­me agre­si­je, Dra­go­ljub Mi­la­no­vić, je­di­ni čo­vek ko­ji je pro­gla­šen za kriv­ca zbog NA­TO agre­si­je i po­slat u za­tvor, po­no­vo, valj­da još stro­že, valj­da na smrt, osu­di i da se, uz nje­ga, “uz obi­lje no­vih do­ka­za”, osu­de i nje­go­vi naj­bli­ži sa­rad­ni­ci, ali i dr­ža­va Sr­bi­ja! NA­TO ubi­ce u Aber­da­re­voj Jer, “oči­gled­nost”, ko­ju su kao pro­blem ima­li zlo­čin­ci iz NA­TO sa RTS-om ni­je bi­la u to­me što su oni be­so­muč­no ubi­ja­li gra­đa­ne Sr­bi­je, ci­vi­le i ne­du­žnu de­cu, to je “sa­mo ko­la­te­ral­na šte­ta”, zbog ko­jeg će bi­ti do­volj­no ka­sni­je iz­vi­ni­ti se, ne­go “ne­pod­no­šlji­vost” te­le­vi­zij­ske sli­ke, ko­ja je sve to pri­ka­zi­va­la i gra­đa­ni­ma Sr­bi­je i sve­tu! I kad ni­su us­pe­li po­ku­ša­ji da se, teh­nič­kim pu­tem “ugu­ši” sli­ka RTS-a i emi­tu­je NA­TO “pro­gram” pre­ko sa­te­li­ta, mo­ra­lo se, je li, pri­be­ći “efi­ka­sni­jem” me­to­du – smr­to­no­snom bom­bar­do­va­nju “sr­ca” srp­ske te­le­vi­zi­je u Aber­da­re­voj uli­ci i “ko­la­te­ral­nom” ubi­stvu 16 rad­ni­ka, ko­ji su se u tom tre­nut­ku, 23. apri­la 1999. go­di­ne za­te­kli na svo­jim rad­nim me­sti­ma!

 

[Kazanova]

I od to­ga da­na, 23. apri­la 1999. go­di­ne, i od tog tre­nut­ka ka­da je zlo­čin po­či­njen u 02:06 ča­so­va, tra­je ogor­če­na bit­ka NA­TO ubi­ca, da, uz po­moć do­ma­ćih “sa­rad­ni­ka”, za sop­stve­ni zlo­čin bez pre­se­da­na (pla­ni­ra­no i na­mer­no bom­bar­do­va­nje, po svim me­đu­na­rod­nim kon­ven­ci­ja­ma, ci­vil­nog ci­lja, uz to još i me­di­ja!), okri­ve ne sa­mo ru­ko­vo­di­o­ce tog istog me­di­ja, ne­go i dr­ža­vu ko­ja je bi­la na­pad­nu­ta! Ni či­nje­ni­ca da su – zlo­u­po­tre­blja­va­ju­ći bol, ogor­če­nost, pa i, sa­da se već slo­bod­no mo­že re­ći, za­sle­plje­nost ne­kih od ro­di­te­lja ko­ji­ma su, u tom svom zlo­či­nač­kom bez­u­mlju, tog 23. apri­la po­bi­li de­cu, rad­ni­ke te­le­vi­zi­je, ko­ji su se za­te­kli na svo­jim rad­nim me­sti­ma, a pre sve­ga uči­te­lji­ce Žan­ke Sto­ja­no­vić, ko­joj su So­la­na, Klark i osta­li zlo­čin­ci ubi­li tom pri­li­kom si­na je­din­ca – iz­vr­ši­li ne­za­pam­će­ni pri­ti­sak na sud da za glav­nog kriv­ca za svoj zlo­čin pro­gla­se i na de­set go­di­na za­tvo­ra osu­de di­rek­to­ra RTS-a Dra­go­lju­ba Mi­la­no­vi­ća, NA­TO zlo­čin­ci­ma, ni po­sle se­dam go­di­na ot­ka­ko su iz­vr­ši­li ovo ma­sov­no ubi­stvo, ni­je do­volj­na! “Sa­mo” Mi­la­no­vić ni­je “do­vo­ljan” Ni­je do­volj­no ni to što je za zlo­či­ne NA­TO-a “sa­mo” Mi­la­no­vić osu­đen, ni to što je osu­đen na “sa­mo” de­set go­di­na, ni to što je u za­tvo­ru “još živ”! Zna­ju oni se­be, ve­li­ki su i te­ški zlo­či­ni NA­TO-a, da bi bi­la do­volj­na sa­mo am­ne­sti­ja od stra­ne do­sov­skih po­slu­žni­ka i pro­na­la­že­nje sa­mo jed­nog “zlo­čin­ca” Dra­go­lju­ba Mi­la­no­vi­ća. Mo­ra to da se “uozbi­lji”. Mo­ra još!



Za­to je “me­ha­ni­zam NA­TO zla” u Sr­bi­ji po­no­vo po­kre­nut. Po­treb­no je još “kri­va­ca”, po­treb­no je još “do­ka­za” za srp­sku “kri­vi­cu” i za NA­TO “ne­vi­nost”. Po­treb­no je, već jed­nom osu­đe­nom i utam­ni­če­nog, a ne­vi­nog Mi­la­no­vi­ća “do­ku­su­ri­ti”, ob­no­vi­ti mu “pro­ces”, po­o­štri­ti ka­znu, sme­sti­ti u sa­mi­cu bez pro­zo­ra, ba­ci­ti na mu­ke, a za stra­ža­re i eg­ze­ku­to­re od­re­di­ti dve-tri pro­tu­ve iz “Ot­po­ra” ko­ji će, ona­ko, li­ca iz­ob­li­če­nog od mr­žnje u po­od­ma­klom sta­di­ju­mu, re­dov­no odr­ža­va­ti kon­fe­ren­ci­je za štam­pu i do­ja­vlji­va­ti be­o­grad­skim bor­ci­ma za “ljud­ska pra­va” da li je i za­što “kri­vac” za to­li­ko NA­TO zlo­či­ne uop­šte još živ! Tre­ba, za­tim, pro­ši­ri­ti i “obo­ga­ti­ti” op­tu­žni­cu sa još, bar, de­se­tak no­vih “kri­va­ca” i, oba­ve­zno, i “dr­ža­vu Sr­bi­ju, ko­ja je vo­di­la zlo­či­nač­ku po­li­ti­ku”, ko­ja je “osva­ja­la Ju­go­sla­vi­ju” i “pot­pa­li­la rat­ne po­ža­re to­kom de­ve­de­se­tih, u Hr­vat­skoj, Bo­sni i na Ko­so­vu”!



Sud “pri­ti­snu­ti”, tu­ži­o­cu pri­pre­ti­ti Tre­ba on­da, iz­vr­ši­ti još že­šći i bes­pri­zor­ni­ji pri­ti­sak na sud, tu­ži­o­ca i su­di­je po­i­me­nič­no, jer su u pr­vom pro­ce­su (ka­da su ne­vi­nog čo­ve­ka osu­di­li na de­set go­di­na za­tvo­ra!?!), “po­ka­za­li ši­ro­ki di­ja­pa­zon ne­kom­pe­tent­no­sti”! Ko­nač­no, tre­ba jav­no pro­zva­ti i pri­pre­ti­ti spe­ci­jal­nom tu­ži­o­cu za rat­ne zlo­či­ne da u sve­tlu “obi­lja no­vih do­ka­za” ob­no­vi pro­ces. Ja­sno, ne pro­tiv rat­nih zlo­či­na­ca iz NA­TO-a, ko­ji­ma su do­sov­ski Đin­đi­ći i Ba­ti­ći sa­mo­volj­no uki­nu­li pra­vo­sna­žne pre­su­de i oslo­bo­di­li ih od­go­vor­no­sti za ubi­ja­nje srp­ske de­ce, ne­go pro­tiv biv­šeg di­rek­to­ra RTS-a, uz “do­da­tak” nje­go­vih sa­rad­ni­ka, ko­ji su te NA­TO zlo­či­ne “neo­vla­šće­no” sli­ka­li i pri­ka­zi­va­li Sr­bi­ji i sve­tu! Za ova­ko “kru­pan” za­da­tak, da se laž pre­tvo­ri u isti­nu, da žr­tva bu­de pro­gla­še­na za zlo­čin­ca, pa po­tom osu­đe­na i jav­no lin­čo­va­na, da se pra­vo i prav­da pro­gla­se za far­su, a krv­na osve­ta pro­mo­vi­še u za­kon, ni­je do­volj­na sa­mo ozlo­je­đe­nost “ro­di­te­lja” NA­TO bom­ba­ma po­bi­je­nih rad­ni­ka RTS-a (ko­je, prak­tič­no, zlo­u­po­tre­blja­va i iza ko­jih se kri­je, pri­lič­no ne­pri­me­re­no ma­ni­pu­li­šu­ći tra­gič­nom smr­ću svo­ga si­na, već po­me­nu­ta Žan­ka Sto­ja­no­vić) i “is­tra­ga” ko­ju oni (“ona”) već se­dam go­di­na vo­de, po­što je sud, i to u vre­me do­sov­ske “de­mo­kra­ti­je” 2001-2002. go­di­ne, bio “ne­kom­pe­ten­tan” i “šti­tio Mi­lo­še­vi­ća” !?! Za ta­kav “po­sao” po­treb­no je obez­be­di­ti po­dr­šku i “prat­nju” tzv. ne­za­vi­snih (od isti­ne, na­rav­no) me­di­ja (a u pro­na­tov­skim me­di­ji­ma Sr­bi­ja u ovim “de­mo­krat­skim” vre­me­ni­ma, bar, ne osku­de­va!), neo­p­hod­no je “u po­moć” pri­zva­ti Ge­bel­sa i nje­go­vo “bo­ga­to i plod­no” pro­pa­gand­no is­ku­stvo, a ni­je lo­še ob­no­vi­ti i “gra­di­vo” iz sko­ra­šnjeg, isto ta­ko “bo­ga­tog”, sa­mo ne­što ma­lo so­fi­sti­ci­ra­ni­jeg is­ku­stva na­tov­skog “pro­pa­gan­di­ste” Džej­mi­ja Še­ja.

 

[Kazanova]

La­ži s pred­u­mi­šlja­jem

Op­tu­žbe ko­je se naj­če­šće po­na­vlja­ju, pa da­kle pre­ten­du­ju da se “pre­tvo­re” u isti­nu, iz­gle­da­ju, ot­pri­li­ke, ova­ko. Da su “ro­di­te­lji”, od­no­sno Žan­ka Sto­ja­no­vić je “svih pro­te­klih se­dam go­di­na” “zna­la” da su po­gi­nu­li rad­ni­ci RTS-a “žr­tvo­va­ni za­rad Mi­lo­še­vi­će­ve pro­pa­gan­de”. Da je Mi­la­no­vić osu­đen sa­mo za ne­po­stu­pa­nje po od­lu­ci vla­de, a da je tre­ba­lo da bu­de osu­đen za “ubi­stvo sa pred­u­mi­šlja­jem”. Da su i Mi­lo­še­vić i Mi­la­no­vić i osta­li “ko­je tre­ba osu­di­ti” “zna­li da će i ka­da će zgra­da RTS bi­ti bom­bar­do­va­na”, ali da su rad­ni­ke “žr­tvo­va­li” da bi iz­vu­kli “pro­pa­gand­nu ko­rist”! Da je, “žr­tvu­ju­ći” rad­ni­ke, “Mi­lo­še­vić hteo da na­u­di NA­TO-u”! I, ko­nač­no, ali i naj­be­slo­ve­sni­je, da Mi­lo­še­vić, Mi­la­no­vić i osta­li, ne sa­mo što su “zna­li” i što su im NA­TO za­po­ved­ni­ci “na vre­me ja­vi­li” ka­da će bom­bar­do­va­ti Te­le­vi­zi­ju, ne­go su to bom­bar­do­va­nje sa­mi tra­ži­li i, da su pi­ta­ni sve­do­ci, ko­ji ni­su pi­ta­ni, “vi­še se ne bi mo­glo skri­va­ti ono o če­mu se do­tle sa­mo go­vor­ka­lo, ka­ko je tu reč za­pra­vo o na­ru­če­nom zlo­či­nu... ra­di po­be­de u pro­pa­gand­nom ra­tu pro­tiv me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce i NA­TO-a”!?! Da li je “Ge­bels iz Mr­du­še Do­nje”, od­no­sno Ja­nić iz Kra­lje­va bio sve­stan šta je na­pi­sao ili za­pi­sao, sve­jed­no, ne zna­mo, ali, pre­ve­de­no, to zna­či da su ju­go­slo­ven­ski dr­žav­ni vrh, Mi­lo­še­vić i Mi­la­no­vić “na­ru­či­li” kod NA­TO za­po­ved­ni­ka “ma­sov­no ubi­stvo rad­ni­ka RTS” da bi taj isti NA­TO “pro­pa­gand­no po­be­di­li”, a NA­TO za­po­ved­ni­ci su im br­že-bo­lje iza­šli u su­sret!?!

Ne­ko ov­de ima “ozbilj­nih pro­ble­ma”, osim ako se, kao na “na­ru­či­o­ce zlo­či­na” ne mi­sli na one do­sov­ske li­de­re, ko­ji su od šta­ba NA­TO-a tra­ži­li “pro­du­že­tak bom­bar­do­va­nja, do ko­nač­ne po­be­de”. Ro­bi­jaš – “krun­ski sve­dok” Či­me se ova­ko te­ške op­tu­žbe “do­ka­zu­ju”? Flo­sku­la­ma ti­pa ka­ko su “is­tra­ži­te­lji” na­vod­no do­šli do ve­li­kog bro­ja do­ku­me­na­ta (ko­jih po­sle nig­de ne­ma ili su pre­pri­ča­va­nje ne­kih re­kla-ka­za­la pri­ča “sve­do­ka”, ko­ji su, kao i oni ha­ški, opet od ne­ko­ga “ču­li”), za­tim ka­ko “po­sto­ji iz­ja­va (što opet tre­ba ve­ro­va­ti “na reč”) Imre Bi­ra, sni­ma­te­lja, ko­ji je, kao, u Bu­dim­pe­šti pri­slu­ški­vao ne­ki te­le­fon­ski raz­go­vor Ta­tja­ne Le­nard, za­tim pri­ča o “Mi­lo­še­vi­će­vom pre­u­zi­ma­nju Te­le­vi­zi­je i nje­nom sin­hro­ni­zo­va­nju s dr­žav­nim rat­nim i pro­pa­gand­nim ci­lje­vi­ma”, što bi, ge­bel­sov­skim obr­tom, tre­ba­lo da re­tro­ak­tiv­no pro­gla­ša­va­nje RTS za le­gi­ti­man voj­ni cilj, či­me se ski­da sva­ka od­go­vor­nost NA­TO-a za bom­bar­do­va­nje, ko­je bi u tom slu­ča­ju bi­lo ta­ko­đe “le­gi­tim­no”! Tu je, za­tim i je­dan od “krun­skih sve­do­ka”, srem­sko­mi­tro­vič­ki ro­bi­jaš Alek­san­dar Pet­ka­nić, ko­ji je, na­vod­no, kao li­ce iz obez­be­đe­nja Mar­ka Mi­lo­še­vi­ća, pri­slu­šku­ju­ći raz­go­vor Mar­ka Mi­lo­še­vi­ća i Alek­san­dra Ba­ko­če­vi­ća sa­znao da se “zna” za bom­bar­do­va­nje RTS i za “pla­ni­ra­ne žr­tve” i ko­ji je, da bi ne­ka­ko skra­tio sop­stve­ni bo­ra­vak u za­tvo­ru, bog­zna ka­ko vo­ljan da sve­do­či. Sve što tre­ba. Da­lje, već po sto­ti put po­no­vlje­na i isto to­li­ko pu­ta de­man­to­va­no op­tu­ži­va­nje Du­ša­na Voj­vo­di­ća, ko­ji je, ta­ko­đe, “znao” za NA­TO bom­bar­do­va­nje RTS, pa je, “na vre­me” iz­veo svo­ju ćer­ku iz zgra­de... Za­sle­plje­ni mr­žnjom i ostra­šće­no­šću, gu­be­ći se “u obi­lju do­ka­za” i ne­po­sto­je­ćih “do­ku­me­na­ta”, za­bo­ra­vlja­ju­ći šta­vi­še i pro­tiv ko­ga “do­ka­zu­ju”, tan­dem Sto­ja­no­vić-Ja­nić spo­či­ta­va Mi­la­no­vi­ću ka­ko je “bio deo ze­mun­skog kla­na i stal­ni po­se­ti­lac Ši­le­ro­ve” (pot­pu­no gu­be­ći iz vi­da da Mi­la­no­vić ni­ka­da ni­je bio u DOS-u!), ka­ko se, 2002. go­di­ne na­la­zio u pred­iz­bor­nom šta­bu Vo­ji­sla­va Še­še­lja, pa on­da tu na­do­ve­zu­ju op­tu­žbe pro­tiv Sr­bi­je “zbog ra­to­va ko­je je vo­di­la”, zbog “pet mi­li­o­na ra­se­lje­nih” (ko­je je, kao Sr­bi­ja ne­gde “ra­se­li­la”!), pa ha­ške op­tu­žni­ce kao do­kaz o “kri­vi­ci Sr­bi­je”, pa “za­bra­na ula­ska u EU”, pa ne­ki ko­men­tar na Ra­di­ju “Slo­bod­na Evro­pa”... Ka­kve sve ovo ima ve­ze sa zlo­či­nom ko­ji je NA­TO po­či­nio ga­đa­ju­ći zgra­du RTS i ubi­ja­ju­ći rad­ni­ke, te­ško je, sko­ro ne­mo­gu­će ra­za­bra­ti, bez ne­ke stu­di­o­zni­je di­jag­no­ze.

I od­bra­na je – “zlo­čin”

Ka­da, me­đu­tim, do­đu u si­tu­a­ci­ju da, ipak, mo­ra­ju da pro­zbo­re ko­ju i o ulo­zi NA­TO-a, kod autor­skog tan­de­ma Sto­ja­no­vić-Ja­nić na­glo “po­ne­sta­je” i mr­žnje i ostra­šće­no­sti i za­sle­plje­no­sti. Re­či kao što su “agre­si­ja”, “agre­so­ri”, “zlo­čin­ci” ili “ubi­ce” ni slu­čaj­no se ne ko­ri­ste! Reč je, jed­no­stav­no o “va­zdu­šnoj kam­pa­nji”, “rat­nom su­ko­bu”, “kam­pa­nji”, “ubi­ja­nju”, ali “zbog ko­sov­skog eg­zo­du­sa” (valj­da i ta laž o “pro­go­nu go­lo­ru­kih Al­ba­na­ca”, po­sle sto­tog po­na­vlja­nja, tre­ba da po­sta­ne “isti­na”!), o “zlo­či­nu dve­ju stra­na” (da­kle, i od­bra­na ze­mlje je zlo­čin!), da bi se, na kra­ju, kao “isti­na”, pri­hva­ti­la laž na­tov­skih port­pa­ro­la, ka­ko je di­vljač­ko ubi­ja­nje ci­vi­la i de­ce po Sr­bi­ji, u stva­ri, “in­ter­ven­ci­ja pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća”! Ipak, mo­ra se, na kra­ju, pri­zna­ti da ovaj ge­bel­sov­ski ga­li­ma­ti­jas “sto pu­ta po­no­vlje­nih la­ži”, pod­me­ta­nja, in­si­nu­a­ci­ja i re­kla-ka­za­la “do­ka­za”, da­je i ključ­ni do­pri­nos u raz­ja­šnja­va­nju sud­bi­ne biv­šeg di­rek­to­ra RTS Dra­go­lju­ba Mi­la­no­vi­ća, ko­ji je osu­đen i po­slat na iz­dr­ža­va­nje ka­zne za­tvo­ra od de­set go­di­na, zbog ne­ču­ve­nog zlo­či­na i ubi­stva 16 rad­ni­ka RTS, ko­je je 23. apri­la 1999. go­di­ne u dva ča­sa i šest mi­nu­ta po­sle po­no­ći, po­či­ni­la va­zdu­šna ar­ma­da NA­TO-a. Mi­la­no­vi­ća je, for­mal­no, osu­dio be­o­grad­ski do­sov­ski sud, ali pre­su­di­la mu je i u za­tvor ga po­sla­la, ni­ko dru­gi, do Kar­la del Pon­te, lič­no! Ista ona Kar­la del Pon­te, ko­ja je 11. mar­ta ove go­di­ne u Ha­gu, prak­tič­no, ubi­la Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i ko­ja, evo, već še­stu go­di­nu uce­nju­je, mr­cva­ri, su­di i pre­su­đu­je i “za­vr­će uši” zlo­sreć­nim do­sov­skim “de­mo­krat­skim” vla­sti­ma u Sr­bi­ji i ko­ja je “hte­la”, ali, eto, “ni­je ima­la do­volj­no do­ka­za” da po­dig­ne op­tu­žni­cu pro­tiv NA­TO-a!

 

[Kazanova]

Del Pon­te­o­va se “do­se­ti­la”

Da­kle, 23. ja­nu­a­ra 2001. go­di­ne, na sa­stan­ku sa Kar­lom del Pon­te, Žan­ka Sto­ja­no­vić u od­me­re­nom to­nu, “kao maj­ka maj­ci”, po­sta­vlja Del Pon­te­o­voj, uz na­gla­ša­va­nje “da naj­ve­ćim kriv­ci­ma (za tra­ge­di­ju rad­ni­ka RTS) i da­lje sma­tra vla­sti u Be­o­gra­du i Mi­lo­še­vi­ća, ali ne že­li da do­pu­sti ni da se NA­TO am­ne­sti­ra ili ola­ko iz­vu­če”, po­ma­lo “ne­zgod­na” pi­ta­nja o, even­tu­al­noj, od­go­vor­no­sti NA­TO i ka­že joj ka­ko “ne mo­že ni­ka­ko bi­ti do­volj­no to što su se jav­no iz­vi­ni­li zbog svo­je gre­ške” (ne­ma ni re­či o “na­ja­vlje­noj na­me­ri”, ali to sa­da ni­je bit­no!). Evo ci­ta­ta: “Kar­la del Pon­te ne ko­men­ta­ri­še ni­jed­nom reč­ju nje­ne op­tu­žbe, slu­ša pa­žlji­vo i vi­di se da joj je ja­ko sta­lo (!?!) do onog što po­ro­di­ce ima­ju da joj sa­op­šte. Iz­ne­na­da upa­da Ž.S. u reč i ka­že joj da je Mi­lo­še­vić znao una­pred za na­pad na RTS. Ž.S. je pot­pu­no za­te­če­na, sto­ji kao za­ne­me­la, ne mo­že da po­ve­ru­je u to što je upra­vo ču­la. “Da”, po­na­vlja Kar­la del Pon­te, “Mi­lo­še­vić je o to­me una­pred znao, ali je iz­ve­stio sa­mo ne­ko­li­ci­nu svo­jih lju­di od po­ve­re­nja. Ko­li­ko znam u pi­ta­nju su di­rek­to­ri. Po nje­go­vom na­re­đe­nju osta­vi­li su lju­de u zgra­di.” “Za­te­če­na” Žan­ka Sto­ja­no­vić, sto­ji da­lje u ovoj “knji­zi”, pi­ta Del Pon­te­o­vu, mo­že li od nje do­bi­ti ne­ki do­ku­ment ko­ji to po­tvr­đu­je, ka­ko bi “pro­ši­ri­la op­tu­žni­cu i na Mi­lo­še­vi­ća”, Kar­la joj to obe­ća­va i “Ž.S. za­hva­lju­je toj ener­gič­noj, oma­njoj že­ni iz ko­je iz­bi­ja od­luč­nost i ko­joj in­stik­tiv­no ve­ru­je.



Od “do­ka­za” osta­la – laž

I tu je, prak­tič­no, sud­bi­na Dra­go­lju­ba Mi­la­no­vi­ća bi­la “za­pe­ča­će­na”, pre­su­da iz­re­če­na i sve što se po­tom, oba­vi­je­no mr­žnjom, ostra­šće­no­šću, i za­sle­plje­no­šću do­ga­đa­lo i do­ga­đa, bi­lo je “re­še­no”. Ni­je vi­še bi­lo bit­no što je “oma­nja i od­luč­na” Del Pon­te ta­ko pri­zna­la da bom­bar­do­va­nje RTS ni­je bi­la “gre­ška” (zbog ko­je se NA­TO, kao, iz­vi­nio) i što je to bio smi­šljen zlo­čin pro­tiv ci­vil­nog ci­lja, da­kle, ubi­stvo s pred­u­mi­šlja­jem, za ko­ji će ta ista “ener­gič­na” i “oma­nja” že­na ci­nič­no tvr­di­ti ka­ko “ne­ma do­volj­no do­ka­za”, već je bi­lo bit­no “da je Mi­lo­še­vić (pa, sa­mim tim i Mi­la­no­vić!) una­pred znao”. Ni­je bi­lo bit­no, na­rav­no, ni to što “ener­gič­na” Kar­la ni­kad ni­je do­sta­vi­la pi­sme­ni “do­kaz” svo­je tvrd­nje jer “ne­i­me­no­va­ni di­plo­ma­ta iz NA­TO”, od ko­ga je “sa­zna­la” ta­ko “zna­čaj­nu” in­for­ma­ci­ju, čak ni “po­sle in­ter­ven­ci­je sa­mog So­la­ne”, ni­je pri­stao da joj da pi­sme­nu be­le­šku, pa je Kar­li, je li, “ja­ko žao”, itd.! Sve osta­lo je bi­lo “la­ko”. Pri­ti­snut Kar­li­nim “do­ka­zi­ma” do­sov­ski sud je Mi­la­no­vi­ća po­slao u za­tvor, ali “to ni­je do­volj­no” i ka­znu mu “tre­ba po­o­štri­ti”. Nje­go­vi sa­rad­ni­ci i ured­ni­ci RTS, još ni­su osu­đe­ni, ali ih “tre­ba osu­di­ti”. Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća je “ener­gič­na” Kar­la ubi­la u Ha­gu, pa je ostao iz­van “do­ma­ša­ja” pro­vin­ci­jal­nog “su­di­je” Ja­ni­ća, dr­ža­va Sr­bi­ja još ni­je osu­đe­na kao “zlo­či­nač­ka”, ali “do­ka­zi” su tu... “Ti­ši­na u Aber­da­re­voj”. Džej­mi Šej je bio bo­lji!



Ne­vo­lje s An­ge­li­nom Vu­čić Bez ob­zi­ra na iz­da­šno ko­ri­šće­nje svih “ge­bel­sov­skih me­to­da” za pre­tva­ra­nje la­ži u isti­nu, a re­kla-ka­za­la u do­ka­ze, pro­vin­ci­jal­ni “pu­bli­ci­sta” Ja­nić “na­le­teo” je na neo­bo­ri­vu či­nje­ni­cu i ne­dvo­smi­slen do­kaz da se za bom­bar­do­va­nje RTS ni­je zna­lo, u “slu­ča­ju” no­vi­nar­ke An­ge­li­ne Vu­čić, ina­če maj­ke ta­da­šnjeg mi­ni­stra za in­for­mi­sa­nje u Vla­di Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća! Na­i­me, An­ge­li­na Vu­čić je sa­mo pu­kim slu­ča­jem pre­ži­ve­la zlo­či­nač­ko NA­TO bom­bar­do­va­nje i za nju se ni­je mo­glo in­si­nu­i­ra­ti ka­ko je “na vre­me” na­pu­sti­la zgra­du ili ne­što slič­no, a či­nje­ni­ca da joj je sin bio mi­ni­star in­for­mi­sa­nja i da je, ako je iko “znao”, on sva­ka­ko mo­rao zna­ti da je “na­pad na­ja­vljen”.



I šta sad pre­o­sta­je? Ili su­ma­nu­to tvr­di­ti da je mi­ni­star “pre­ću­tao” maj­ci da će bi­ti bom­bar­do­va­na i ubi­je­na, ili, pak, da je sve osta­lo laž! U ta­ko “de­li­kat­noj” si­tu­a­ci­ji “Ge­bels iz Mr­du­še Do­nje” po­se­že za “slam­kom”, iz­ja­vu An­ge­li­ne Vu­čić ne­ka­ko “pre­tum­ba­ti” i ako je ika­ko mo­gu­će, iz­vr­nu­ti joj smi­sao! I za onog “pra­vog” Ge­bel­sa bi to bio pre­te­žak za­da­tak, ali po­gle­daj­mo pr­vo po­me­nu­tu iz­ja­vu: “Ka­da sam re­kla da je ne­ko hteo da nam ja­vi da će­mo bi­ti bom­bar­do­va­ni, mi­sli­la sam is­klju­či­vo na NA­TO. Ima­li su mo­guć­nost da ko­mu­ni­ci­ra­ju s na­ma i da su nam ja­vi­li, mi bi­smo si­gur­no na­pu­sti­li zgra­du,” iz­ja­vi­la je Vu­či­će­va. I šta je sad u ovoj iz­ja­vi “sum­nji­vo” “pu­bli­ci­sti” Ja­ni­ću? Pa “sum­nji­vo” mu je upra­vo ono o če­mu kroz ce­lu “knji­gu” iz sve sna­ge la­že, sa­mo što se to ni­je de­si­lo – da za zlo­či­nač­ki na­pad ni­ko ni­je znao i da ni­kom ni­je ja­vlje­no, ali da su u NA­TO-u hte­li, mo­gli su, na­rav­no, da ja­ve! “Pu­bli­ci­sta” po­sta­vlja “zna­čaj­no” pi­ta­nje, a ka­ko bi to NA­TO ja­vio, ko­je je do te me­re idi­ot­sko da na nje­ga ne vre­di ni od­go­va­ra­ti.

 

[Kazanova]

Ljud­ska pra­va iz pri­kraj­ka Me­đu “obi­ljem do­ka­za” u ovoj knji­zi ge­bel­sov­ski po­na­vlja­nih la­ži, po­ja­vlju­je se i on­da­šnji spe­ci­jal­ni iz­ve­sti­lac Ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra UN za ljud­ska pra­va Jir­ži Dinst­bir ko­je je, kao, znao da su oni (Mi­la­no­vić i Jo­van Ri­stić) “pu­nih dva­na­est sa­ti ra­ni­je bi­li oba­ve­šte­ni da će zgra­da bi­ti ga­đa­na!” E sad, tre­ba za­mi­sli­ti “spe­ci­jal­nog iz­ve­sti­o­ca za ljud­ska pra­va”, ka­ko ču­či u šta­bu NA­TO (i da ne pi­ta­mo ot­kud on ta­mo!), “sa­zna­je” ka­ko “oni zna­ju”, mir­no če­ka da NA­TO ubi­ce oba­ve svoj “po­sao”, pa po­tom ne nu­di “do­kaz” Kar­li del Pon­te, ne­go o sve­mu “spe­ci­jal­no iz­ve­šta­va” Žan­ku Sto­ja­no­vić i “pu­bli­ci­stu” Ja­ni­ća!



Ne­ma pra­ve la­ži bez G17 Plus

Ko­li­ko se “da­le­ko” oti­šlo u ovoj knji­zi la­ži, ko­je tre­ba be­so­muč­no po­na­vlja­ti i ko­li­ko su se stva­ri ote­le zdra­vom ra­zu­mu, mo­že se vi­de­ti i na pri­me­ru “krun­skog do­ka­za” da je “Voj­ska Ju­go­sla­vi­je o na­pa­du na RTS zna­la či­ta­va dva­de­set če­ti­ri ča­sa ra­ni­je!” Za ta­ko “krup­nu” in­for­ma­ci­ju, bio je, na­rav­no, po­tre­ban i “kru­pan” in­for­ma­tor. A ko je bo­lji za la­ži, in­si­nu­a­ci­je, pod­me­ta­nja, pre­va­re, op­tu­žbe i pre­su­de, od funk­ci­o­ne­ra “ši­fro­va­ne” stran­ke G17 Plus! Elem, “ro­di­te­lji” su se, sre­di­nom ma­ja 2001. go­di­ne, u se­di­štu stran­ke G17 Plus sa­sta­li sa funk­ci­o­ne­ri­ma Ne­na­dom Ni­ko­li­ćem i Mil­kom Štim­cem i tu “do­bi­ja­ju de­fi­ni­tiv­nu po­tvr­du da je ru­ko­vod­stvo Te­le­vi­zi­je sva­ka­ko mo­ra­lo da zna una­pred za na­pad.” A “sa­zna­li” su od po­me­nu­tog Ne­na­da Ni­ko­li­ća, ko­ji im “za­tim sa­op­šta­va da je lič­no raz­go­va­rao sa ofi­ci­rom Voj­ske Ju­go­sla­vi­je ko­ji je bio na de­žur­stvu dan uoči bom­bar­do­va­nja RTS-a, i da mu je ovaj po­ve­rio da je od­go­va­ra­ju­ća voj­na slu­žba de­ši­fro­va­la po­ru­ke o pred­sto­je­ćem na­pa­du još 22. apri­la – da­kle o to­me su po­sto­ja­la sa­zna­nja či­ta­va dva­de­set če­ti­ri ča­sa ra­ni­je”!



I to je, da­kle, Ni­ko­lić lič­no sa­znao od de­žur­nog ofi­ci­ra, ko­jeg u jed­nom tre­nut­ku apo­stro­fi­ra kao “za­stav­ni­ka Kr­stev­skog”. Još je taj Ni­ko­lić iz G17 Plus obe­ćao da će da za­mo­li do­tič­nog “Kr­stev­skog” da sve­do­či, “uko­li­ko se bu­de tre­ti­rao kao za­šti­će­ni sve­dok”... Sve se, me­đu­tim, sa ovim fan­tom­skim “krun­skim sve­do­kom” za­vr­ši­lo kao i u slu­ča­ju “ener­gič­ne, oma­nje” Kar­le del Pon­te. Na­i­me, po­me­nu­ti Ni­ko­lić je “u ka­sni­jim raz­go­vo­ri­ma od­bi­jao da pri­zna da zna išta o to­me, da se ikad sreo, ikad čuo itd.” To, me­đu­tim, ni­je “po­ko­le­ba­lo” kra­lje­vač­kog “pu­bli­ci­stu” da fan­tom­skog “za­štit­ni­ka Kr­stev­skog” i da­lje tre­ti­ra kao “ključ­ni do­kaz”!

Ivan M. Ja­go­dić

 

[eremita]

Казанова, текст је одличан, мада подугачак, можда је требало да га сажмеш.

 

[Kazanova]

Tekst sam iskopirao, kao sto se da videti a da sam prepricavao, pocela bi tu neka prepucavanja i pojasnjenja, pa pitanja, potpitanja, pa uobicajena ignoracija od strane EUropejaca, pa kako to nije istina, cime se mi to zanosimo, pa rat je prosao vise nemamo protiv nikoga da ratujemo (osim Iracana i Avganistanaca)?! Koga to interesuje, kada volimo da sami sebe optuzujemo i krivimo sto danas nema toplog junskog sunca, vec je prohladno..., pa onda okrenu temu kako smo mi genocidni narod, pa zrtve i lesevi u Banjici, Srebrenica... trte mrte.

 

[fosilvaso]

Dobro, nisu baš ti u NATO-u toliko loši: Bombardovali su tu zgradu, a mogli su/trebali znati da u njoj ima civila....E, mogli su, ali nisu bombardovali one mostove sa hiljadama civila