Quantcast
  • Blog je internet dnevnik u kome autor iznosi svoja razmišljanja na neku temu. Molimo vas da se pridržavate Pravilnika Bloga.

Kapljice vode sa gradske česme

Sandveil dance

Ističe se
Poruka
2.414
569723
(Stari postovi sa bloga Sfyontull)

U poslednje vreme volela je da bude kamila. Nema obličja koje do sada nije preuzela: golubica, kobila, sova, mačka, vučica, zmija, lavica, košuta, ženka krokodila, kokoška, koliko se sećao nekada davno i krava, ali to je bilo u doba naivno razdragane mladosti. Čoveka nisu doticale, a ni mnogo interesovale njene promene, sem kad bi se u retkim prilikama okrenuo da je pogleda i umesto paunice ugledao svinju iznenadivši se na trenutak, a zatim bi slegao ramenima klizeći nazad u svoju toliko dragu osećajnu obamrlost. Pitao se šta li izvodi sa svim tim različitim oblicima, kakav utisak zamišlja da će u njemu proizvesti kad su joj uvek iste proklete oči od čijeg pogleda mu zastaje pljuvačka u grkljanu, usahnu grudi skoro bez vazduha pritisnute izjedajućom nemoći da ispuni njihova očekivanja, uguši pritužbe ili bar isuši tugu koja se preliva iz njih, obmotava oko nogu, doseže do pazuha i preti da ih oboje udavi.

Čovek zastade da izvadi nešto iz torbe, a zastade i ona sledivši ga u stopu, poslušna nema ljubavnica što tišinom grli, privržena i neotuđiva poput senke, neutešna dubinom nebeskih mora. Pogled mu je preleteo preko dokono rasprostrtog suvog i golog bespuća rascepljenih stenovitih platoa posutih ostacima klikera neke drevne partije između bogova, virova prašine uvrtenih u pukotine udubljenja, vetrom fino izbrušenih ispupčenja što avetinjski i nakazno štrče poput statua okamenjenih putnika zaustavljenih pre vremena da budu upozorenje zalutalima. Zakasnili su, pomisli on pakosno se iznutra osmehujući, ko dovde dođe zna već i sam. A zna i ova neželjena pratilja, zato se tako lepo uklapa u okolinu. Zavrteo je glavom negodojući. To je bilo previše lako. Uvek je sve sasvim obrnuto od onoga kako izgleda da jeste. Dakle, okolina se prerušila i uklopila sa njom. Da, to je već imalo smisla.

Zadovoljan zaključkom do koga je došao, spustio je pogled na vrhove svojih stopala i osetio zagrljaj velikog umora koji mu šapnu na uvo da je za danas bilo dosta. Podmetnuvši torbu pod glavu zaspao je sred puste goleti usamljen još bolnije njenim prisustvom. Razuđena, bogata krošnja mladog drveta bacala je prijatno duboku senku na njega, zadržavala pod sobom blagi povetarac koji mu je milovao obraze, igrao se sa pramenovima neuredne kose. Govor vode iz česme na obližnjem trgu ga je osvežavao čak i u dalekim snenim zemljama, iako ga nijedna kap te spasonosne tečnosti nije dodirnula već vekovima. Deca su vrištala i smejala se prskajući se dok su jurila između klupa na kojima su žene razgovarale nadvikujući se sa njima, ulični prodavci su nudili svoju robu na šarenim drvenim kolicima koje su prepravili u pokretne tezge privlačeći kupce kratkim i prodornim uzvicima, zvonjava je resko isijavala iz male crkve na izolovanom uzvišenju pored grada probijajući svoj put kroz svekoliku graju koju su mjaukanje, lajanje, graktanje, pijukanje, cvrkutanje i razne vrste zujanja uvećavali do skoro neizdržive buke života.

Probudio se, seo i prvo što je ugledao bile su njene oči okružene prazninom pustinje tako uspešno srasle sa bezvučjem da nije umeo da odredi kraj prve i početak drugog. Dok je spavao preobrazila se u gavranicu. Nameravao je da kao po navici skoči kao oparen, brzo se spremi i nastavi dalje žureći napred u nepoznato toliko velikom brzinom da ju je plaćao znojem, okrvavljenim tabanima i usahlim udovima, ali nešto mu nije dalo. Crno perje ga je bolno podsetilo na nešto toliko neprijatno da je ceo život žrtvovao ne bi li bar pokušao da umakne užasnoj viziji. Nije mogao da zna da je ona živa i da će se vući za njim čak i kad ode iza kraja sveta i osudi samog sebe na najgoru kaznu. Volja i snaga imaju granice, a ona izgleda da je nesputana zakonima vremena i prostora.

Skupio je hrabrost i prvi put je sa namerom pogledao u te zastrašujuće oči dozvolivši da ga uvuče vrtlog uragana i izbaci pravo pred sveže iskopanu raku pod nadgrobnim spomenikom koji je nosio njegovo ime, godinu rođenja i prazno mesto za trenutak smrti. Čovek uze komad krečnjačkog kamena sa vrha tek iskopane humke i potišteno upisa godinu, mesec, dan, pa čak i minut u kome se nalazio. Okrenu se zatim rupi u zemlji pažljivo u nju odlažući sve što je znao o sebi. Započeo je sa ljubavima: ljudima i ženama koji su mu urasli u grudi i čiji nestanak ili odlazak bi čupao tkivo njegovog srca, dragim životinjama koji nisu umele da govore, a volele su ga snagom koja je umnogome prevazilazila njihovu veličinu, knjigama koje nisu umele da vole, ali su glasno izgovarale tuđe misli ukrasivši mu i obasjavši sumorno monotone svakodnevnice, obožavanim nežnim bojama ranog proleća, razuzdanog leta i nakinđurene jeseni, ledom istkane zimske umetnosti na oknima prozora i ogoljenim granama, pa zatim mirisa, ukusa...

Nije očekivao da će osetiti olakšanje i to toliko veliko da mu je zavrtelo vidik obuzevši ga vrtoglavicom. Seo je na ivicu otvora i udvostručenim naporom nastavio da slaže unutra sve ono što je do tada mislio da on jeste i čega je mogao da se seti o sebi: doživljaje, čulne osete, besove, ljutnje, sav neispušten plač, neupućen osmeh, filozofske stubove na kojima je počivao njegov kosmos, stavove kojima je sebi, a još više drugima sudio, misaone okove u kojima je grcao sve do sada. Došavši do trenutka kad nije mogao da pronađe ništa više što bi mogao da nazove svojim, lelujao je skoro potpuno bestelesan osećajući odavno zaboravljenu radost.

Zasadio je drvo u svoj grob. Rastući i granajući se sa njim, izvlačio je snagu i život iz sopstvene smrti. Kapljice vode sa gradske česme pale su opet na njegov dlan. Posmatrao je svetlost koja se kroz njih prelamala preplavljen talasom mirne sreće.
 
Top