Kanonizacija žene koja je odbila abortus

Gedeon

Iskusan
Poruka
5.306
Rimokatolička crkva će kanonizovati 28-godišnjakinju koja je odbila tri abortusa

Italijanka Kjara Korbela odbila je pobaciti ili spasiti svoj život tako što bi naudila nerođenom djetetu.

Dana 21. juna 2024. u podne u bazilici svetog Jovana na Lateranskom brdu održaće se svečani obred završetka eparhijske etape procesa beatifikacije Kjare Korbele, žene koja je odbila 3 abortusa.

Kjara Korbela, laikinja i od djetinjstva duboko religiozna katolikinja, udala se s 24 godine. Kjarina prva trudnoća pokazala je ozbiljnu malformaciju fetusa. Unatoč tome, Kjara i njezin suprug Enriko odlučili su ne prekinuti trudnoću.

Njihova kći, Marija Gracija Leticija, rođena je u punom terminu i umrla je nekoliko minuta nakon rođenja. Roditelji su je uspjeli krstiti.

Drugu trudnoću ponovno su pratili ozbiljni problemi s razvojem fetusa. Mladi par ponovno odlučuje nastaviti trudnoću. Ovaj put njihov sin, Davide Đovani, takođe umire ubrzo nakon rođenja. Bio je i kršten.

Tijekom treće trudnoće ultrazvučni pregled pokazao je da je dijete potpuno zdravo. Međutim, tokom trudnoće Kjara je dobila čir na jeziku, koji je kasnije dijagnostifikovan kao karcinom.

Odbijala je bilo kakav tretman koji bi joj mogao spasiti život tokom trudnoće, a ujedno ugroziti život njezinog sina. Mnogo je više patila što su ljekari prvo htjeli spasiti nju a njenog sina vidjeli samo kao plod, nego zbog same bolesti.
 
Poslednja izmena:
A liječenje je zaista počelo tek nakon što se Frančesko rodio 30. maja 2011, ali tada je rak već uznapredovao.

Krajem marta 2012. Kjara je doznala da je bolest metastazirala na jednoj dojci i jetri, uz već na plućima i oku. Njezino je stanje proglašeno neizlječivim.

Kjari je kasnije bilo teško da govori i gleda, zbog čega su njezini posljednji dani bili posebno bolni. Ali, svi ljudi oko nje svjedoče da ih je doživljavala smireno i bila srećna i zahvalna na svakom trenutku.

Dan prije njezine smrti Enriko ju je upitao: "Kjara, dali je jaram Gospodnji zaista lak?", na što je umiruća žena odgovorila "da".

Njezino tijelo počiva na rimskom groblju Verano pored njezino dvoje djece. Na nadgrobnoj ploči uklesane su riječi koje je izgovorila: “U životu nije najvažnije nešto (značajno) napraviti, nego roditi se i prepustiti se ljubavi.”

https://spzh.live/ru/news/80821-v-r...-zhenshchinu-otkazavshujusja-ot-trekh-abortov
 
Poslednja izmena:
#НЕ_ИДУ_СВИ_НА_МИТАРСТВА
Записано о Усековању главе Светог Јована Крститеља 1999. године у манастиру Лелић код Ваљева

1990. године у селу Горња Буковица код Ваљева умрла је веома лако Борка Коларевић, на рукама свога мужа Светозара, иако је слабо марила о својој души и спасењу, и поред свих грехова, шест пута је извршила побачај.
Међутим, неколико наредних ноћи после сахране, у кући су се догађале необичне ствари. Неко је наложио јаку ватру у шпорету, чуло се необично шкрипање, што је узнемирило и њега и његовог сина с којим је живео. Светозар због тога јавља у манастир Ћелије да се одслужи за њу 40 Светих Литургија. После тога више није било необичних догађаја.
После одслужених 40 Светих Литургија, Светозар је видео у сну своју жену: тело јој је лежало на гробу, глава јој је била под ногама, у распадању, и биле су је напале неке муве.
Поново је дао у Ћелије да се одслужи 40 Светих Литургија.
После свега, схвативши испразност овог живота, и желећи да покуша да спасе молитвама и подвигом душу своје жене, јер је на основу откривења у сну претпостављао да је отишла у пакао, 1991. године, Светозар одлази у манастир Каону код Шапца.
И једне ноћи, док је још био искушеник, јави му се жена у сну. Он се јако обрадује и пита је: Знаш ли ти, Борка, да сам ја отишао у манастир, и да се сваки дан молимо за тебе на Светој Литургији? Она је ћутала. Затим ју је упитао: Борка, када си отишла од нас, да ли си ишла на митарства? Она рече: Не, на митарства иду само они који иду на суђење (за време земаљског живота, она није веровала у загробни живот, и није ни знала шта су митарства, а из овог одговора се види да зна).
А како је тамо, Борка, код вас? Код нас је мрак. Имам само пола квадратног метра у тамници у паклу – рече. Доћи ћу ја код вас, кад умрем – рече Светозар. Како ћеш ти доћи код нас кад је овде мрак? – одговорила је. А како си ти, Борка, дошла овамо? – упита Светозар. Има један који нас пушта. И после тога виђење је престало.
После две године жена му се поново у сну јавила, ухватила га за мишицу десне руке и рекла му: Читај! И он је почео у сну да говори молитву Оче наш. И пробудио се, настављајући да говори на јави у сну започету молитву. Из овог јављања је схватио да треба још више да се моли за њу, да би јој помогао.
Због тога, да не би никад заборавио на њене муке, и да би био ревноснији у молитви, исекао је картон од пола квадратног метра, и ставио у своју келију, да би га стално подсећао на њено паклено стање.
Сада се Светозар зове Симон, има 69 година, и налази се у манастиру Лелић код Ваљева. Живи у молитвеној нади да ће се Господ ипак смиловати на душу његове жене Борке. Приређивачу ове књиге је рекао да слободно може да стави њихова имена, да не би неко помислио како су то измишљене личности. Нада се да ће можда неко, читајући ове речи, схватити да је намерни побачај деце велики, смртни грех, и да га неће учинити, и да ће због тога и Господ да се смилује на душу његове Борке. Читаоче, ако се молиш, онда стави у свој помјаник и име почивше Борке Коларевић, не би ли и твоја молитва умилостивила Милостивог Господа.
Из овог догађаја и јављања покојнице, види се да не иду сви крштени православци на митарства, него само они који имају шансу да кроз њих прођу. Велики грешници одмах иду у пакао. Већина Срба данас прими свето крштење, али га својим грешним животом погази, не мислећи о својој души, о животу после смрти, о томе да се треба кајати за своје грехе и причешћивати. И после таквог живота шта може да очекује? Само паклене муке.

Из књиге „Лаж је да после смрти нема живота“
 

Back
Top