LastDay
Leptirica
- Poruka
- 5.575
Jedan vodič iz 1922. godine navodi:
Subotica sad ima još jedno letovalište, koje su za sebe osnovali Segedinci – a to je Kamaraška šuma, sa nizom vila koje spadaju među najlepše u državi.
Taj kraj je pre Prvog svetskog rata pripadao segedinskom ataru.
Tridesete godine 19. veka.
Zemlja oko Horgoša pripadala je grofovskoj porodici Karas.
Veliki župan čongradske županije Benjamin Karas (1792-1874) pošumio je 80 jutara zemlje na mestu zvanom Kamaraš i stvorio mesto za lov.
Geza Karas (1837-1905) nije voleo lov u šumi u koju su se uselile razne životinje.
Njegov san je bio da na ovom mestu izgradi zamak.
Godine 1875. pored šume Kamaraš, počela je gradnja.
Zamak je bio visok 16 i širok 33 metra. Pored je napravljeno veštačko jezero sa ostrvima.
Seljaci koji su radili na ovim poslovima, negodovali su jer su morali da zapostave svoje radove u polju ali Karas nije imao razumevanja za njihovu muku.
Oni su ti koji su ovaj dvorac prokleli. Nazvali su ga „Ludi zamak“.
Zamak nije ni dovršen jer se njegov vlasnik odselio u Švajcarsku.
U njega su se uselile sove dok su kamenje i cigle odnosili ljudi iz okoline, za svoje kuće.
Do danas su ostale samo ruševine.
Posle Gezine smrti, zemljište je isparcelisano nakon čega je počela izgradnja letnjikovaca.
Sada je to „grad duhova“.
Park je odavno zarastao, u ponekoj vili tinja život, neke su prazne i zapuštene a ni za malu železničku stanicu izgleda nema spasa.
Neka druga izletišta kao Palić i Kanjiža, a za njima još neka jezerca i šumice oko Subotice, ostavili su u senci ovo mesto.
Pre svega toga, nedaleko od Kamaraša povučena je granica između dve države, a uskoro je nestao i stalež za koga je ovo mesto sagrađeno.
Poput Trnove Ružice, sve je palo u večni san i zaborav.
Danas je Kamaraška šuma Park Prirode.
Subotica sad ima još jedno letovalište, koje su za sebe osnovali Segedinci – a to je Kamaraška šuma, sa nizom vila koje spadaju među najlepše u državi.
Taj kraj je pre Prvog svetskog rata pripadao segedinskom ataru.
Tridesete godine 19. veka.
Zemlja oko Horgoša pripadala je grofovskoj porodici Karas.
Veliki župan čongradske županije Benjamin Karas (1792-1874) pošumio je 80 jutara zemlje na mestu zvanom Kamaraš i stvorio mesto za lov.
Geza Karas (1837-1905) nije voleo lov u šumi u koju su se uselile razne životinje.
Njegov san je bio da na ovom mestu izgradi zamak.
Godine 1875. pored šume Kamaraš, počela je gradnja.
Zamak je bio visok 16 i širok 33 metra. Pored je napravljeno veštačko jezero sa ostrvima.
Seljaci koji su radili na ovim poslovima, negodovali su jer su morali da zapostave svoje radove u polju ali Karas nije imao razumevanja za njihovu muku.
Oni su ti koji su ovaj dvorac prokleli. Nazvali su ga „Ludi zamak“.
Zamak nije ni dovršen jer se njegov vlasnik odselio u Švajcarsku.
U njega su se uselile sove dok su kamenje i cigle odnosili ljudi iz okoline, za svoje kuće.
Do danas su ostale samo ruševine.
Posle Gezine smrti, zemljište je isparcelisano nakon čega je počela izgradnja letnjikovaca.
Sada je to „grad duhova“.
Park je odavno zarastao, u ponekoj vili tinja život, neke su prazne i zapuštene a ni za malu železničku stanicu izgleda nema spasa.
Neka druga izletišta kao Palić i Kanjiža, a za njima još neka jezerca i šumice oko Subotice, ostavili su u senci ovo mesto.
Pre svega toga, nedaleko od Kamaraša povučena je granica između dve države, a uskoro je nestao i stalež za koga je ovo mesto sagrađeno.
Poput Trnove Ružice, sve je palo u večni san i zaborav.
Danas je Kamaraška šuma Park Prirode.
