Do polovine svog života, prosečna osoba već je postala hodajući spektar navika i sistema verovanja koje je do tada usvajala. Njeni svakodnevni izbori i doživljena iskustva (pa i reakcije na iste) većinom postaju automatizovani i predvidivi, i u najvećoj meri nesvesni.
Ako bismo zavirili u tajne neuronauke, bilo bi nam jasno zbog čega kroz život mahom idemo na autopilotu. Ili, zbog čega se, kada želimo da promenimo dugogodišnje navike i uverenja, to pokazuje teškim ili „nemogućim“. Često imamo utisak kako emocije (udružene s vijugavom napravom između naših ušiju) rade protiv nas. Međutim, može li nam korelacija između neuronauka i psihologije rasvetleti ovaj fenomen?
Kako neurologija objašnjava naše navike i uverenja
Od najranijih godina, naše telo i um (tačnije, mozak kao organ kojim donosimo zaključke) beleže različita iskustva, stvarajući tako neuronske veze i hemijske reakcije u telu koje ostaju kao „otisak“. Kada taj otisak nastane, um i telo će reagovati instinktivno: verujući da su iskustvo i (emotivna) reakcija istiniti, ponovo će nas usmeravati ka događajima i iskustvima koji ih potvrđuju i učvršćuju postojeće neuronske veze, jer otisak već postoji.
Na primer, dete koje živi samo sa majkom i uočava kako mama skoro sve radi sama, moglo bi zaključiti da je potpuno prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći.
Na neurološkom nivou, percepcija tog iskustva u malom, dečjem mozgu gradi i učvrćuje određene neuronske puteve. Međutim, kada dete u nekom trenutku shvati da nešto ne ume da uradi samo (a prethodno je zaključilo „da bi trebalo da može“), istovremeno će reagovati, primera radi, emocijama stida ili bespomoćnosti.
Ipak, ovo dete još uvek nije u stanju da proceni da li je njegov zaključak istinit. Do 7. godine života mi zapravo nemamo „alat“ da obradimo naša iskustva i preispitamo ih, jer prednji deo mozga (zadužen za analizu i obradu informacija i donošenje odluka) još nije razvijen. U našoj proceni nema filtera, već o tome odlučuju dva dela mozga koja se pre njega razvijaju: retikularni mozak (zadužen za instinkte i preživljavanje) i limbički sistem, odnosno „emocionalni mozak“.
Dok se analitički mozak ne razvije, mi na neki način već postajemo žrtve najranijih uverenja. Ovo se dalje poklapa i sa tezom da odluke ne donosimo na racionalnom, već na emocionalnom nivou. Pritom, većina naših ranih uverenja ostaju skrajnuta u podsvesti. Na primer, dete u čijem umu su na osnovu iskustva nastali neuronski putevi koji potvrđuju da je „prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći“ nije svesno da je, uslovno rečeno, već
odlučilo da je „normalno sve raditi sam“. Ponekad će zaista biti teško osloboditi se zacementiranog uverenja, a psihologija i neurologija nam otkrivaju i zbog čega je to tako.
Da li misli i emocije zaista rade protiv nas ili onako kako smo ih sami naučili?
Pretpostavimo da naše dete shvati da ga pogrešna uverenja o tome da „ne zaslužuje pomoć“ ograničavaju. Ono će pokušati da ih promeni tako što će odlučiti da: „razmišlja drugačije“, ili do besvesti ponavlja nekakve afirmacije, ili da se stidljivo obraća za pomoć uz nelagodan osećaj ispadanja iz zone komfora. Dakle, pokušamo li da promenimo nekonstruktivne obrasce, uglavnom to činimo isključivo na kognitivnom nivou. I to je sasvim u redu, jer kada izazovemo um da usvoji drugačiji sistem razmišljanja, on počinje da radi ono za šta je fiziološki dizajniran: traži način da reši problem, stvarajući istovremeno i nove neuronske puteve.
Međutim, postoje razlozi zašto ta promena u međuvremenu postaje „teška“:
1. Da bi se nove neuronske veze učvrstile, novu naviku ili uverenje potrebno je iznova ponavljati – kao što smo ranije ponavljali staru priču koja ostaje u (pod)svesti. Tome je potrebno najmanje 28 dana, a optimalno od 60 do 90 dana, i to samo da bi se novi neuronski putevi izgradili, jer ako ih ne koristimo oni će prirodno početi da se gase.
2. Promena navike ili uverenja i na fiziološkom nivou iziskuje i više uložene energije. Kada su oni već ustaljeni, mi ih ponavljamo automatski, dok je naša mentalna i telesna energija usmerena na svakodnevne izazove sa kojima se suočavamo. Izgradnja novih neuronskih puteva stoga zahteva veću količinu energije, pa je umu i telu lakše da nas vrate na stare obrasce. Zbog toga nam je lakše i da ostanemo u zoni komfora (čak i ako nam je u njoj neprijatno), nego da uložimo neophodni napor da iz nje izađemo.
3. Za određena nekonstruktivna uverenja u velikoj meri su vezane i naše emocije. Malo smo svesni toga koliko nam onaj emocionalni otisak otežava da ih resetujemo, jer smo određeno uverenje učvrstili ne samo na osnovu kognitivne percepcije nekog događaja, već i
emotivne reakcije na taj događaj. Baš kao i dete koje je osetilo bespomoćnost „jer nešto ne ume da uradi samo“: ono će godinama kasnije pokušati da na mentalnom nivou promeni svoje uverenje, ali će to i dalje činiti
iz (emotivnog) stanja bespomoćnosti. Rezultat je da um i telo postaju potpuno zbunjeni: sa kognitivnog aspekta, mi razumemo da je novo uverenje za nas korisno i svesno ćemo početi da ga prihvatamo, ali naše telo (odnosno, emocije) ostaje zaglavljeno u starom obrascu. Dolazi do nesvesnog otpora jer na emotivnom nivou
ne verujemo da je to novo uverenje istinito. Iz stanja koje je potpuno suprotno onome što želimo da promenimo, i ta promena postaje mnogo teža.
II deo
Kako naše misli ili uverenja utiču na emotivne reakcije
Kada bismo celu „zbrku“ oko emocija, uma, tela i misli i neurologije i psihologije pojednostavili do krajnjih granica, dobili bismo šablon koji bi ovako izgledao:
1. Određena misao u umu „zapaljuje“ neurone i neuronske puteve,
2. Neuroni signaliziraju proizvodnju hormona (na primer, dopamin ako je misao prijatna, ili kortizol ako uzrokuje stres),
3. Hormoni utiču na pripadajuće im emocionalno stanje: prijatnost (dopamin), odnosno stres i „fight and flight” režim (kortizol),
4. Sve ove emocije mi zapravo osećamo na telesnom nivou: ubrzan puls, povišen ili snižen krvni pritisak, pojačano znojenje i slično. Tako i telo postaje naš „emotivni rezervoar“.
Ili, još pojednostavljenije:
Um = misli
Telo = emocije
Rešenje bi bilo da uz osvešćivanje nekonstruktivnih uverenja na mentalnom nivou istovremeno adresiramo i emocije vezane za to uverenje. Tačnije, da pokušamo da resetujemo same emocije, dosledno se uslovljavajući da uz novo uverenje brišemo stari i stvaramo novi emotivni otisak.
To zahteva i najviše energije, vremena, kognitivnog i emocionalnog menadžmenta, jer telo će uporno pokušavati da nas zadrži u starom emotivnom obrascu koji nam je poznat. Sve što je novo i nepoznato um i telo, usled svoje
biološke funkcije preživljavanja, doživljavaju kao pretnju, posledično stvarajući otpor prema promeni.
Zato usvajanje novih navika ili promena obrazaca većinom ne uspeva: radimo ih odnatraške u odnosu na to kako su ih naša psiha i emocije usvajale. Pritom, ako se nalazimo u produženom stanju neprijatnosti (stres, bespomoćnost ili depresivnost) i telo vremenom postaje slika tih emocija: usiljeni pokreti, poguren hod i povijena leđa, u konstantnom smo grču… Ukoliko je telesno stanje rezultat skladištenih emocija, onda bi logično bilo pokušati resetovati emocije. Easier said than done, ali nauka i ovde nudi trik.
Možemo li zaista uticati na promenu emotivnog stanja?
Samim menjanjem položaja tela mi jesmo u mogućnosti da promenimo emocije. Istraživanje koje je u svom TED govoru predstavila socijalni psiholog Ejmi Kadi objašnjava kako određeni položaji („high power poses“ vs „low power poses“) uslovljavaju telo da luči određene hormone, a koji su u direktnoj vezi sa emocijama koje „proizvode“.
Zaključak bi bio da možemo ciljano trenirati da neprijatna stanja stresa, uslovno rečeno, zamenimo drugačijim stanjima. Logika bi bila sledeća: u korenu reči emotion je
motion, dakle:
change your motion = change your (e-motional) state.
Ni to, naravno, nije magija koja odmah rešava problem – za to su nam, pre svega, potrebni vreme i doslednost. Ali ovo možemo testirati na sebi u roku od nekoliko minuta: ustanemo i ispravimo se koliko je moguće, podignemo ruke u vis ili ih naslonimo na kukove, zabacimo glavu i nabacimo najnajveći osmeh (makar bio i „fejk“). Zatim napravimo nekoliko krugova hodajući najsamouverenije što možemo – i upitamo se da li je moguće u takvom položaju nastaviti se osećati bezvoljnim ili tužnim? Ili obrnuto: zgrčimo se i pognemo glavu, prekrstimo ruke i napravimo snuždeni izraz lica – da li se u tom slučaju ikako možemo osetiti samouverenim i nepobedivim?
Izazov je ostati dosledan, posmatrati i korigovati svoje reakcije i navikavati se na „novo“ stanje
čak i kad nam se to i ne radi, jer znamo da će um i telo pokušavati da nas zadrže u onom prethodnom, „uvežbanom“ obrascu. Jer, kada jedno stanje postane dominantno, mozak će konstantno slati telu signale da proizvodi određene hormone koji ga navikavaju i zadržavaju u tom stanju. Tako će i naše telo po difoltu očekivati svoju dnevnu dozu, i izvesno je da će se (z)buniti kada počnemo da mu je uskraćujemo.
Kako možemo prepoznati da li su naša uverenja istinita
(Ne)istinitost naših uverenja u dobroj meri zavisi od načina na koji misli izazivaju određene emocije i zaključaka koje na osnovu njih usvajamo – ali i činjenicu da većine njih uglavnom nismo svesni. Ali hajde da i ovo pojednostavimo i najpre napravimo razliku između prijatnog i neprijatnog stanja.
U prijatno stanje spadali bi osećaj zadovoljstva, mira, ispunjenosti, empatije, otvorenosti ka drugima, osećaj da nešto što radimo ima svrhu, i slično.
U neprijatno stanje (nazovimo ga stanjem patnje) spadalo bi sve što nas doslovno stavlja u „fight or flight“ režim: osećaj straha, krivice, besa, otpora, žaljenja, kajanja… Po prirodi, uvek ćemo više težiti da postignemo prijatno stanje, pri čemu smo iz takvog stanja (stanja lišenog emocija koje nas stavljaju u „fight or flight” režim) pre sposobni da sagledamo stvari
onakvim kakve jesu. Nasuprot tome, bes ili patnja iskrivljuju percepciju određenog događaja ili iskustva, te iz stanja patnje nismo u mogućnosti da ih u potpunosti sagledamo realno.
Kako to povezati sa (ne)istinitošću određenih uverenja?
Najpre, pukim posmatranjem. Kada se javi misao za koju smatramo da je istinita (na primer, „nisam dovoljno dobar“, „ne zaslužujem ljubav“; ili pak, „verujem da za svoj rad zaslužujem da budem pošteno plaćen/a“), obratićemo pažnju na to kakve emocije izaziva.
Izvesno je da će nam ono „nisam dovoljno dobar“ ili „ne zaslužujem ljubav“ izazvati, primera radi, reakcije krivice ili stida. Ako uzmemo u obzir da iz tog neprijatnog stanja ne sagledavamo realno istinitost našeg uverenja, onda dozvoljavamo mogućnost i da je ono suštiski netačno.
III deo
Živimo li u realnosti koju smo sami izmislili?
Nesvesno ponavljajući nekonstruktivna uverenja, mi iznova sebi potvrđujemo i neistinite priče (ovo, inače, dugujemo našem mozgu koji će potvrdu za to tražiti jer ne želi da nas u sopstvenim očima predstavi kao „lažova“). Posledično, iz tih priča proizilaze reakcije i odluke koje postaju poput samoispunjavajućih proročanstava. Kako onda možemo očekivati da promena bude laka, ako godinama živimo u realnosti za koju postoji mogućnost da smo je
sami izmislili?
Izazov je, dalje, u tome što mi (odnosno, naš um) u ove priče
zaista verujemo, i nećemo se lako odlučiti da ih preispitamo. Uzrok je delom u onom emotivnom otisku (određeno iskustvo; to jest, doživljaj tog iskustva iznova kroji zaključak da je naše uverenje istinito). Međutim, čak i kada naš analitički mozak počne da se razvija, retko nas ko uči da se bavimo sopstvenim uverenjima i emocijama i da ih s vremena na vreme preispitamo.
Tako možemo zaključiti i da dobar deo vremena praktično provodimo živeći u prošlosti. Uverenja koja nosimo
sada nastala su na osnovu iskustava (tačnije, percepcije iskustava) koja su se desila
nekada (uz mogućnost i da su ta uverenja neistinita, ili makar iskrivljena). Pritom, ta iskustva postoje isključivo u našem sećanju, a znamo i koliko je memorija u stanju da nas zavara. Osim iskrivljenih ili izmaštaih detalja, određene događaje ćemo pre upamtiti na osnovu emotivne reakcije nego na osnovu onoga što se zaista desilo – a što je emotivna reakcija intenzivnija, jača su i uverenja (zaključci) koja iz nje proizilaze.
Kada i kako zaista možemo početi da menjamo neistinito uverenje
Na iskustva koja su „podgrejala“ naša neistinita uverenja ne možemo da utičemo, a budućnost je po pravilu neizvesna. Jedino kada možemo odlučiti da promenimo nekonstruktivna uverenja je
sadašnji trenutak. To iziskuje kontinuirano stanje awareness-a, redovnog menadžmenta i zahteva da svesno analiziramo svoje misli. Ali, to ne znači da sve prethodno ne možemo rastaviti na lakše svarljive korake:
Kada detektujemo misao ili uverenje koje bismo želeli da promenimo (ili smatramo da nam više ne koristi) – na primer, „nisam dovoljno dobar“ – obratićemo na njega pažnju
upravo sada
Zapitaćemo se da li to „nisam dovoljno dobar“ proizilazi iz osećaja krivice, odnosno iz neprijatnog stanja, stanja patnje (ili nam, pak, izaziva takvo raspoloženje).
Ako znamo da nam to neprijatno stanje može iskriviti realnu percepciju, uzimamo u obzir i mogućnost da je uverenje neistinito.
Postavićemo sebi bolje pitanje: ako nas ta misao ili uverenje zadržava u stanju patnje (ili ga izaziva), postoji li mogućnost da je istinito uverenje ono koje je suprotno trenutnom?
(Treba li napominjati da se sve navedeno ne može posmatrati crno-belo niti van konteksta realnih okolnosti pojedinca (karaktera, mentalnog/emotivnog sklopa i konkretne životne situacije), i da se izuzimaju stanja koja zahtevaju kompleksniji psihološki tretman?)
(
http://www.psihoverzum.com/)
