Quantcast

„Kakve su ti misli, takav ti je život“, i zašto iz domena neuropsihologije ipak (ni)je sve toliko jednostavno?

Smartanabil

Buduća legenda
Poruka
27.183
Do polovine svog života, prosečna osoba već je postala hodajući spektar navika i sistema verovanja koje je do tada usvajala. Njeni svakodnevni izbori i doživljena iskustva (pa i reakcije na iste) većinom postaju automatizovani i predvidivi, i u najvećoj meri nesvesni.

Ako bismo zavirili u tajne neuronauke, bilo bi nam jasno zbog čega kroz život mahom idemo na autopilotu. Ili, zbog čega se, kada želimo da promenimo dugogodišnje navike i uverenja, to pokazuje teškim ili „nemogućim“. Često imamo utisak kako emocije (udružene s vijugavom napravom između naših ušiju) rade protiv nas. Međutim, može li nam korelacija između neuronauka i psihologije rasvetleti ovaj fenomen?

Kako neurologija objašnjava naše navike i uverenja
Od najranijih godina, naše telo i um (tačnije, mozak kao organ kojim donosimo zaključke) beleže različita iskustva, stvarajući tako neuronske veze i hemijske reakcije u telu koje ostaju kao „otisak“. Kada taj otisak nastane, um i telo će reagovati instinktivno: verujući da su iskustvo i (emotivna) reakcija istiniti, ponovo će nas usmeravati ka događajima i iskustvima koji ih potvrđuju i učvršćuju postojeće neuronske veze, jer otisak već postoji.

Na primer, dete koje živi samo sa majkom i uočava kako mama skoro sve radi sama, moglo bi zaključiti da je potpuno prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći.

Na neurološkom nivou, percepcija tog iskustva u malom, dečjem mozgu gradi i učvrćuje određene neuronske puteve. Međutim, kada dete u nekom trenutku shvati da nešto ne ume da uradi samo (a prethodno je zaključilo „da bi trebalo da može“), istovremeno će reagovati, primera radi, emocijama stida ili bespomoćnosti.

Ipak, ovo dete još uvek nije u stanju da proceni da li je njegov zaključak istinit. Do 7. godine života mi zapravo nemamo „alat“ da obradimo naša iskustva i preispitamo ih, jer prednji deo mozga (zadužen za analizu i obradu informacija i donošenje odluka) još nije razvijen. U našoj proceni nema filtera, već o tome odlučuju dva dela mozga koja se pre njega razvijaju: retikularni mozak (zadužen za instinkte i preživljavanje) i limbički sistem, odnosno „emocionalni mozak“.

artur-aldyrkhanov-3bwMp-TyxOE-unsplash.jpg


Dok se analitički mozak ne razvije, mi na neki način već postajemo žrtve najranijih uverenja. Ovo se dalje poklapa i sa tezom da odluke ne donosimo na racionalnom, već na emocionalnom nivou. Pritom, većina naših ranih uverenja ostaju skrajnuta u podsvesti. Na primer, dete u čijem umu su na osnovu iskustva nastali neuronski putevi koji potvrđuju da je „prirodno da neko nešto radi bez ičije pomoći“ nije svesno da je, uslovno rečeno, već odlučilo da je „normalno sve raditi sam“. Ponekad će zaista biti teško osloboditi se zacementiranog uverenja, a psihologija i neurologija nam otkrivaju i zbog čega je to tako.

Da li misli i emocije zaista rade protiv nas ili onako kako smo ih sami naučili?
Pretpostavimo da naše dete shvati da ga pogrešna uverenja o tome da „ne zaslužuje pomoć“ ograničavaju. Ono će pokušati da ih promeni tako što će odlučiti da: „razmišlja drugačije“, ili do besvesti ponavlja nekakve afirmacije, ili da se stidljivo obraća za pomoć uz nelagodan osećaj ispadanja iz zone komfora. Dakle, pokušamo li da promenimo nekonstruktivne obrasce, uglavnom to činimo isključivo na kognitivnom nivou. I to je sasvim u redu, jer kada izazovemo um da usvoji drugačiji sistem razmišljanja, on počinje da radi ono za šta je fiziološki dizajniran: traži način da reši problem, stvarajući istovremeno i nove neuronske puteve.

Međutim, postoje razlozi zašto ta promena u međuvremenu postaje „teška“:

1. Da bi se nove neuronske veze učvrstile, novu naviku ili uverenje potrebno je iznova ponavljati – kao što smo ranije ponavljali staru priču koja ostaje u (pod)svesti. Tome je potrebno najmanje 28 dana, a optimalno od 60 do 90 dana, i to samo da bi se novi neuronski putevi izgradili, jer ako ih ne koristimo oni će prirodno početi da se gase.

2. Promena navike ili uverenja i na fiziološkom nivou iziskuje i više uložene energije. Kada su oni već ustaljeni, mi ih ponavljamo automatski, dok je naša mentalna i telesna energija usmerena na svakodnevne izazove sa kojima se suočavamo. Izgradnja novih neuronskih puteva stoga zahteva veću količinu energije, pa je umu i telu lakše da nas vrate na stare obrasce. Zbog toga nam je lakše i da ostanemo u zoni komfora (čak i ako nam je u njoj neprijatno), nego da uložimo neophodni napor da iz nje izađemo.

3. Za određena nekonstruktivna uverenja u velikoj meri su vezane i naše emocije. Malo smo svesni toga koliko nam onaj emocionalni otisak otežava da ih resetujemo, jer smo određeno uverenje učvrstili ne samo na osnovu kognitivne percepcije nekog događaja, već i emotivne reakcije na taj događaj. Baš kao i dete koje je osetilo bespomoćnost „jer nešto ne ume da uradi samo“: ono će godinama kasnije pokušati da na mentalnom nivou promeni svoje uverenje, ali će to i dalje činiti iz (emotivnog) stanja bespomoćnosti. Rezultat je da um i telo postaju potpuno zbunjeni: sa kognitivnog aspekta, mi razumemo da je novo uverenje za nas korisno i svesno ćemo početi da ga prihvatamo, ali naše telo (odnosno, emocije) ostaje zaglavljeno u starom obrascu. Dolazi do nesvesnog otpora jer na emotivnom nivou ne verujemo da je to novo uverenje istinito. Iz stanja koje je potpuno suprotno onome što želimo da promenimo, i ta promena postaje mnogo teža.

II deo


Kako naše misli ili uverenja utiču na emotivne reakcije
Kada bismo celu „zbrku“ oko emocija, uma, tela i misli i neurologije i psihologije pojednostavili do krajnjih granica, dobili bismo šablon koji bi ovako izgledao:

1. Određena misao u umu „zapaljuje“ neurone i neuronske puteve,

2. Neuroni signaliziraju proizvodnju hormona (na primer, dopamin ako je misao prijatna, ili kortizol ako uzrokuje stres),

3. Hormoni utiču na pripadajuće im emocionalno stanje: prijatnost (dopamin), odnosno stres i „fight and flight” režim (kortizol),

4. Sve ove emocije mi zapravo osećamo na telesnom nivou: ubrzan puls, povišen ili snižen krvni pritisak, pojačano znojenje i slično. Tako i telo postaje naš „emotivni rezervoar“.

Ili, još pojednostavljenije:
Um = misli

Telo = emocije

Rešenje bi bilo da uz osvešćivanje nekonstruktivnih uverenja na mentalnom nivou istovremeno adresiramo i emocije vezane za to uverenje. Tačnije, da pokušamo da resetujemo same emocije, dosledno se uslovljavajući da uz novo uverenje brišemo stari i stvaramo novi emotivni otisak.

To zahteva i najviše energije, vremena, kognitivnog i emocionalnog menadžmenta, jer telo će uporno pokušavati da nas zadrži u starom emotivnom obrascu koji nam je poznat. Sve što je novo i nepoznato um i telo, usled svoje biološke funkcije preživljavanja, doživljavaju kao pretnju, posledično stvarajući otpor prema promeni.

Zato usvajanje novih navika ili promena obrazaca većinom ne uspeva: radimo ih odnatraške u odnosu na to kako su ih naša psiha i emocije usvajale. Pritom, ako se nalazimo u produženom stanju neprijatnosti (stres, bespomoćnost ili depresivnost) i telo vremenom postaje slika tih emocija: usiljeni pokreti, poguren hod i povijena leđa, u konstantnom smo grču… Ukoliko je telesno stanje rezultat skladištenih emocija, onda bi logično bilo pokušati resetovati emocije. Easier said than done, ali nauka i ovde nudi trik.

Možemo li zaista uticati na promenu emotivnog stanja?
Samim menjanjem položaja tela mi jesmo u mogućnosti da promenimo emocije. Istraživanje koje je u svom TED govoru predstavila socijalni psiholog Ejmi Kadi objašnjava kako određeni položaji („high power poses“ vs „low power poses“) uslovljavaju telo da luči određene hormone, a koji su u direktnoj vezi sa emocijama koje „proizvode“.

Zaključak bi bio da možemo ciljano trenirati da neprijatna stanja stresa, uslovno rečeno, zamenimo drugačijim stanjima. Logika bi bila sledeća: u korenu reči emotion je motion, dakle: change your motion = change your (e-motional) state.

Ni to, naravno, nije magija koja odmah rešava problem – za to su nam, pre svega, potrebni vreme i doslednost. Ali ovo možemo testirati na sebi u roku od nekoliko minuta: ustanemo i ispravimo se koliko je moguće, podignemo ruke u vis ili ih naslonimo na kukove, zabacimo glavu i nabacimo najnajveći osmeh (makar bio i „fejk“). Zatim napravimo nekoliko krugova hodajući najsamouverenije što možemo – i upitamo se da li je moguće u takvom položaju nastaviti se osećati bezvoljnim ili tužnim? Ili obrnuto: zgrčimo se i pognemo glavu, prekrstimo ruke i napravimo snuždeni izraz lica – da li se u tom slučaju ikako možemo osetiti samouverenim i nepobedivim?

joshua-earle-GO2atRL73uE-unsplash.jpg


Izazov je ostati dosledan, posmatrati i korigovati svoje reakcije i navikavati se na „novo“ stanje čak i kad nam se to i ne radi, jer znamo da će um i telo pokušavati da nas zadrže u onom prethodnom, „uvežbanom“ obrascu. Jer, kada jedno stanje postane dominantno, mozak će konstantno slati telu signale da proizvodi određene hormone koji ga navikavaju i zadržavaju u tom stanju. Tako će i naše telo po difoltu očekivati svoju dnevnu dozu, i izvesno je da će se (z)buniti kada počnemo da mu je uskraćujemo.

Kako možemo prepoznati da li su naša uverenja istinita
(Ne)istinitost naših uverenja u dobroj meri zavisi od načina na koji misli izazivaju određene emocije i zaključaka koje na osnovu njih usvajamo – ali i činjenicu da većine njih uglavnom nismo svesni. Ali hajde da i ovo pojednostavimo i najpre napravimo razliku između prijatnog i neprijatnog stanja.

U prijatno stanje spadali bi osećaj zadovoljstva, mira, ispunjenosti, empatije, otvorenosti ka drugima, osećaj da nešto što radimo ima svrhu, i slično.

U neprijatno stanje (nazovimo ga stanjem patnje) spadalo bi sve što nas doslovno stavlja u „fight or flight“ režim: osećaj straha, krivice, besa, otpora, žaljenja, kajanja… Po prirodi, uvek ćemo više težiti da postignemo prijatno stanje, pri čemu smo iz takvog stanja (stanja lišenog emocija koje nas stavljaju u „fight or flight” režim) pre sposobni da sagledamo stvari onakvim kakve jesu. Nasuprot tome, bes ili patnja iskrivljuju percepciju određenog događaja ili iskustva, te iz stanja patnje nismo u mogućnosti da ih u potpunosti sagledamo realno.

Kako to povezati sa (ne)istinitošću određenih uverenja?

Najpre, pukim posmatranjem. Kada se javi misao za koju smatramo da je istinita (na primer, „nisam dovoljno dobar“, „ne zaslužujem ljubav“; ili pak, „verujem da za svoj rad zaslužujem da budem pošteno plaćen/a“), obratićemo pažnju na to kakve emocije izaziva.

Izvesno je da će nam ono „nisam dovoljno dobar“ ili „ne zaslužujem ljubav“ izazvati, primera radi, reakcije krivice ili stida. Ako uzmemo u obzir da iz tog neprijatnog stanja ne sagledavamo realno istinitost našeg uverenja, onda dozvoljavamo mogućnost i da je ono suštiski netačno.

III deo

Živimo li u realnosti koju smo sami izmislili?
Nesvesno ponavljajući nekonstruktivna uverenja, mi iznova sebi potvrđujemo i neistinite priče (ovo, inače, dugujemo našem mozgu koji će potvrdu za to tražiti jer ne želi da nas u sopstvenim očima predstavi kao „lažova“). Posledično, iz tih priča proizilaze reakcije i odluke koje postaju poput samoispunjavajućih proročanstava. Kako onda možemo očekivati da promena bude laka, ako godinama živimo u realnosti za koju postoji mogućnost da smo je sami izmislili?

Izazov je, dalje, u tome što mi (odnosno, naš um) u ove priče zaista verujemo, i nećemo se lako odlučiti da ih preispitamo. Uzrok je delom u onom emotivnom otisku (određeno iskustvo; to jest, doživljaj tog iskustva iznova kroji zaključak da je naše uverenje istinito). Međutim, čak i kada naš analitički mozak počne da se razvija, retko nas ko uči da se bavimo sopstvenim uverenjima i emocijama i da ih s vremena na vreme preispitamo.

Tako možemo zaključiti i da dobar deo vremena praktično provodimo živeći u prošlosti. Uverenja koja nosimo sada nastala su na osnovu iskustava (tačnije, percepcije iskustava) koja su se desila nekada (uz mogućnost i da su ta uverenja neistinita, ili makar iskrivljena). Pritom, ta iskustva postoje isključivo u našem sećanju, a znamo i koliko je memorija u stanju da nas zavara. Osim iskrivljenih ili izmaštaih detalja, određene događaje ćemo pre upamtiti na osnovu emotivne reakcije nego na osnovu onoga što se zaista desilo – a što je emotivna reakcija intenzivnija, jača su i uverenja (zaključci) koja iz nje proizilaze.

Kada i kako zaista možemo početi da menjamo neistinito uverenje
Na iskustva koja su „podgrejala“ naša neistinita uverenja ne možemo da utičemo, a budućnost je po pravilu neizvesna. Jedino kada možemo odlučiti da promenimo nekonstruktivna uverenja je sadašnji trenutak. To iziskuje kontinuirano stanje awareness-a, redovnog menadžmenta i zahteva da svesno analiziramo svoje misli. Ali, to ne znači da sve prethodno ne možemo rastaviti na lakše svarljive korake:

Kada detektujemo misao ili uverenje koje bismo želeli da promenimo (ili smatramo da nam više ne koristi) – na primer, „nisam dovoljno dobar“ – obratićemo na njega pažnju upravo sada

Zapitaćemo se da li to „nisam dovoljno dobar“ proizilazi iz osećaja krivice, odnosno iz neprijatnog stanja, stanja patnje (ili nam, pak, izaziva takvo raspoloženje).

Ako znamo da nam to neprijatno stanje može iskriviti realnu percepciju, uzimamo u obzir i mogućnost da je uverenje neistinito.

Postavićemo sebi bolje pitanje: ako nas ta misao ili uverenje zadržava u stanju patnje (ili ga izaziva), postoji li mogućnost da je istinito uverenje ono koje je suprotno trenutnom?

(Treba li napominjati da se sve navedeno ne može posmatrati crno-belo niti van konteksta realnih okolnosti pojedinca (karaktera, mentalnog/emotivnog sklopa i konkretne životne situacije), i da se izuzimaju stanja koja zahtevaju kompleksniji psihološki tretman?)

(http://www.psihoverzum.com/)
 

Manastirka

Elita
Poruka
16.107
imam dva pitanja za Vas,sa psihološke strane,
1.Da li mislite da ako ne verujemo u nešto,da se to moze ostvariti?Ili ne?Ako sami kažemo da nema mogućnosti,na osnovu neke procene.
2.Da li mislite da kakve su nam misli,takav će biti i ishod?
1.Neće se verovatno ni ostvariti, jer tada sami sebe "sabotiramo".
2.Ishod je uglavnom neizvestan, ali misli su nešto što je pod našom kontrolom ili bar može biti.
 

Smartanabil

Buduća legenda
Poruka
27.183
imam dva pitanja za Vas,sa psihološke strane,
1.Da li mislite da ako ne verujemo u nešto,da se to moze ostvariti?Ili ne?Ako sami kažemo da nema mogućnosti,na osnovu neke procene.
2.Da li mislite da kakve su nam misli,takav će biti i ishod?
Zar ova dva pitanja nisu ista ?
 

Metronomy

Buduća legenda
Poruka
26.231
Misli su odraz nase stvarnosti, kao i emocije stvorene iz te iste stvarnosti, ali to nije ceo proces, a neizvesnost je zbog labavih veza sa jakim duhovnim svetom kome se obracamo. Pri tome, visi sloj emocija bolje komunicira sa svojom okolinom nego nizi sloj, koji i ne utice na ishod procesa, iako ga mi intenzivno osecamo...i ipak je sve jednostavno....
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
Misli su odraz nase stvarnosti, kao i emocije stvorene iz te iste stvarnosti, ali to nije ceo proces, a neizvesnost je zbog labavih veza sa jakim duhovnim svetom kome se obracamo. Pri tome, visi sloj emocija bolje komunicira sa svojom okolinom nego nizi sloj, koji i ne utice na ishod procesa, iako ga mi intenzivno osecamo...i ipak je sve jednostavno....
Ja jednostavno mislim da kada neko nesto zeli onda i veruje,a kad ne zeli,ne veruje.
 

georgejune

Starosedelac
Poruka
169.386
imam dva pitanja za Vas,sa psihološke strane,
1.Da li mislite da ako ne verujemo u nešto,da se to moze ostvariti?Ili ne?Ako sami kažemo da nema mogućnosti,na osnovu neke procene.
2.Da li mislite da kakve su nam misli,takav će biti i ishod?
Ne niko ne moze da misli na 7 na lotou i da je dobije,to se odnosi na neke lance kojih se mnogi nikad ne oslobode,robuju navikama ili novcu,komplexima,nametnutim masinerijama i manipulacijama,to programirano cini zivot,ko uspe da odbaci i izadje iz sablona moze da se pohvali da mu je takav zivot kao sto je sam smislio
 

Manastirka

Elita
Poruka
16.107
Kolika je verovatnoća da se ostvari?
Ako nešto sebi postaviš kao cilj i veruješ da se ipak neće ostvariti, onda verovatno i neće, jer tako samu sebe sabotiraš.Zašto ne veruješ?Jesu drugi tu uspeli? Ako jesu, znači da nemaš dovoljno samopouzdanja ili kapaciteta da to uradiš.Zato bi i u svojim željama i planovima trebali biti realni.Jedino bi tako mogli uspeti.
S druge strane, ako u nešto veruješ da može uspeti, to je zato što u sebi već prepoznaješ dovoljnu meru samopouzdanja, snage, volje i želje da to realizuješ.Tada je verovatnoća da se ostvari velika... tipa želja ti je već 50% uspeha.Lepo kaže ona izreka: "pazi šta želiš, možda ti se i ostvari"!
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
Ako nešto sebi postaviš kao cilj i veruješ da se ipak neće ostvariti, onda verovatno i neće, jer tako samu sebe sabotiraš.Zašto ne veruješ?Jesu drugi tu uspeli? Ako jesu, znači da nemaš dovoljno samopouzdanja ili kapaciteta da to uradiš.Zato bi i u svojim željama i planovima trebali biti realni.Jedino bi tako mogli uspeti.
S druge strane, ako u nešto veruješ da može uspeti, to je zato što u sebi već prepoznaješ dovoljnu meru samopouzdanja, snage, volje i želje da to realizuješ.Tada je verovatnoća da se ostvari velika... tipa želja ti je već 50% uspeha.Lepo kaže ona izreka: "pazi šta želiš, možda ti se i ostvari"!
To i kažem,ko želi nešto,veruje,ko ne želi,ne veruje.
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
To i kažem,ko želi nešto,veruje,ko ne želi,ne veruje.
Neki govore,ako ne verujemo u nesto,verovatno se nece ni ostvariti,ali ne mora da znaci,negde se i ostvari.Ali nisam baš sigurna,ako nas misli upućuju da ne želimo nešto,neće se ni ostvariti,kao i ako u nešto ne verujemo.
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
Ne niko ne moze da misli na 7 na lotou i da je dobije,to se odnosi na neke lance kojih se mnogi nikad ne oslobode,robuju navikama ili novcu,komplexima,nametnutim masinerijama i manipulacijama,to programirano cini zivot,ko uspe da odbaci i izadje iz sablona moze da se pohvali da mu je takav zivot kao sto je sam smislio
tako je,ali sa psihološke strane gledišta,ako nešto želimo,a to nešto nije naše,reći ćemo verujem,da će se ostvariti,na primer,reći ću u jednini-dopala mi se ogrlica iz zlatare,ali nemam dovoljno novca,svidja mi se,volela bih da je imam,i pokazujem želju,onda kažem verujem da će se ostvariti,jer želim da imam tu ogrlicu odnosno,verujem da ću jednog dana imati dovoljno novca da je kupim.Ali,ako kažem,da mi se ta ogrlica svidjala,ali je prošlo izvesno vreme,i sada mi se nešto i ne svidja,onda ću reći,ne verujem da ću imati ovu ogrlicu,jer je ne želim.Dakle ovaj primer je samo dat da se malo objasni verujem/ne verujem.To meni više zvuči želim/ne želim.
 

Manastirka

Elita
Poruka
16.107
tako je,ali sa psihološke strane gledišta,ako nešto želimo,a to nešto nije naše,reći ćemo verujem,da će se ostvariti,na primer,reći ću u jednini-dopala mi se ogrlica iz zlatare,ali nemam dovoljno novca,svidja mi se,volela bih da je imam,i pokazujem želju,onda kažem verujem da će se ostvariti,jer želim da imam tu ogrlicu odnosno,verujem da ću jednog dana imati dovoljno novca da je kupim.Ali,ako kažem,da mi se ta ogrlica svidjala,ali je prošlo izvesno vreme,i sada mi se nešto i ne svidja,onda ću reći,ne verujem da ću imati ovu ogrlicu,jer je ne želim.Dakle ovaj primer je samo dat da se malo objasni verujem/ne verujem.To meni više zvuči želim/ne želim.
To je stvar trenutnih prioriteta, koji se vremenom menjaju. To što sada želim, ne znači da ću želeti zauvek. Što je normalno.
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
To je stvar trenutnih prioriteta, koji se vremenom menjaju. To što sada želim, ne znači da ću želeti zauvek. Što je normalno.
Pa naravno da ne značibda ćete nešto želeti zauvek,ali evo,kad su osobe u pitanju kako onda da okarakterišem?Meni se momak nabacivao dva meseca,govorio je kako veruje da ćemo biti zajedno,preko društvene mreže mi se udvarao,nismo izašli jer sam ja rekla da sam zauzeta,a onda kada sam konačno htela da izadjem,pitala sam ga konkretno pitanje,da li veruješ da bi mogli da budemo zajedno,odgovor je bio mislim da ne,ali svakako,voleo bih da se upoznamo.Mislim da ne,znači ne želim.A kada Vam neko kaze da ne želi da više pričate o Vama,jasno je da ne želi sa Vama,a nekad je sam hteo da pričate o Vama.Razumete?
 

georgejune

Starosedelac
Poruka
169.386
tako je,ali sa psihološke strane gledišta,ako nešto želimo,a to nešto nije naše,reći ćemo verujem,da će se ostvariti,na primer,reći ću u jednini-dopala mi se ogrlica iz zlatare,ali nemam dovoljno novca,svidja mi se,volela bih da je imam,i pokazujem želju,onda kažem verujem da će se ostvariti,jer želim da imam tu ogrlicu odnosno,verujem da ću jednog dana imati dovoljno novca da je kupim.Ali,ako kažem,da mi se ta ogrlica svidjala,ali je prošlo izvesno vreme,i sada mi se nešto i ne svidja,onda ću reći,ne verujem da ću imati ovu ogrlicu,jer je ne želim.Dakle ovaj primer je samo dat da se malo objasni verujem/ne verujem.To meni više zvuči želim/ne želim.
Ma bzvz i ako se to ostvari ne moze se povezati sa tom izrekom,ni sa cim materijalnim jer tome nema kraja,uskratis jedno da ostvaris drugo,lazna slika srece meri se u minutima do sledeceg prohteva,zelim i ja scarlet johanson i naravno iako mislim non stop o tome nece se ispuniti, pa onda mozemo reci da posto tako realno sagledam zivot i mogucnosti da mi jeste zivot kao i misli
 

Modernamira5

Domaćin
Poruka
4.312
Ma bzvz i ako se to ostvari ne moze se povezati sa tom izrekom,ni sa cim materijalnim jer tome nema kraja,uskratis jedno da ostvaris drugo,lazna slika srece meri se u minutima do sledeceg prohteva,zelim i ja scarlet johanson i naravno iako mislim non stop o tome nece se ispuniti, pa onda mozemo reci da posto tako realno sagledam zivot i mogucnosti da mi jeste zivot kao i misli
Sve je to u redu,nego ako želimo nešto,verovaćemo.Primer sa osobama.Ne može se na osnovu konverzacije procenjivati,ako su osobe u pitanju,da nema mogućnosti da budu zajedno,da jedna osoba proceni za drugu,a nisu ni izašli.Ako kažem ne verujem,to znači da ne želim,jer ako želim nešto,reći ću verujem.Sopstvena moć rasudjivanja po mom mišljenju ne postoji.U vezi,nije potrebno da se osobe slažu oko svega,mora da se prihvate i sličnosti i razlike,isto je tako i sa stvarima koje želimo da kupimo.Jer kakve su nam misli,takav će biti i ishod.Ako ja mislim da neću položiti ispit,onda ga neću ni položiti,a ako verujem da ću položiti,verovatno hoću.
 

Manastirka

Elita
Poruka
16.107
Pa naravno da ne značibda ćete nešto želeti zauvek,ali evo,kad su osobe u pitanju kako onda da okarakterišem?Meni se momak nabacivao dva meseca,govorio je kako veruje da ćemo biti zajedno,preko društvene mreže mi se udvarao,nismo izašli jer sam ja rekla da sam zauzeta,a onda kada sam konačno htela da izadjem,pitala sam ga konkretno pitanje,da li veruješ da bi mogli da budemo zajedno,odgovor je bio mislim da ne,ali svakako,voleo bih da se upoznamo.Mislim da ne,znači ne želim.A kada Vam neko kaze da ne želi da više pričate o Vama,jasno je da ne želi sa Vama,a nekad je sam hteo da pričate o Vama.Razumete?
Šta reći? Jednostavno, niste u istom trenutku imali iste "prioritete", iako su vam se putevi na neki način ukrstili.Sad ako ti misliš da je dovoljno da samo veruješ, pa da bi bila sa njim, naravno da nije. Potrebno je stvari sagledati realno, to jest, u datom trenutku. Kad su veze u pitanju, ništa što dolazi samo od jedno osobe nije i ne može biti dovoljno. Veze su druga stvar, jer se tu pita još neko osim nas samih, a tuđe potrebe i želje se ne mogu ignorisati.
Često se u životu stvari nameste tako, da nema druge šanse.Ako ne iskoristimo priliku sad i odmah, voz je već prošao.Možemo samo bezuspešno trčati za njim, ali ga ne možemo stići.Zato neke stvari koje su nam jako bitne, ne treba prepuštaju "slučaju".
Ima jedna teorija o tome da li ste "yes" ili "no" men ili woman.Tipa, život ti pruži više prilika,ako ih ne prepoznaš kao priliku za nešto i ne prihvatiš,postaješ vremenom takav tip: "no men".Ili suprotno, prihvatajući izazove, postaješ: "yes men", koji ne juri za propuštenim vozovima.
 
Poslednja izmena:

georgejune

Starosedelac
Poruka
169.386
Sve je to u redu,nego ako želimo nešto,verovaćemo.Primer sa osobama.Ne može se na osnovu konverzacije procenjivati,ako su osobe u pitanju,da nema mogućnosti da budu zajedno,da jedna osoba proceni za drugu,a nisu ni izašli.Ako kažem ne verujem,to znači da ne želim,jer ako želim nešto,reći ću verujem.Sopstvena moć rasudjivanja po mom mišljenju ne postoji.U vezi,nije potrebno da se osobe slažu oko svega,mora da se prihvate i sličnosti i razlike,isto je tako i sa stvarima koje želimo da kupimo.Jer kakve su nam misli,takav će biti i ishod.Ako ja mislim da neću položiti ispit,onda ga neću ni položiti,a ako verujem da ću položiti,verovatno hoću.
Gresis,demantovacete zivot mnogo puta,ovo se ne odnosi na partnera i ne ukljucuje druge osobe,nego svoju filozofiju koju zivis a i ona se menja godinama
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.