Ima jedna misao koju sam postavio prilicno davno u glavu - Bes je izraz nemoci!
Besnimo jer nesto ne mozemo, cak i to da prevazidjemo sami sebe, da spoznamo zbog cega smo pobesneli i da formiramo stav o nekoj situaciji. Nije da ne umem tu i tamo da pobesnim ili se naljutim, mada poslednjih godina sve manje, vise pokusavam da vidim humor u zivotu. Smeh je lekovit. Ljutnja je ista - ljutimo se zapravo najvise na sebe, samo uzimamo okolinu da bi nam to bilo nekako lakse.
I taj momenat sa besom primecujem i kod drugih i pokusavam da razumem zasto (i kod sebe i kod drugih). Ali se trudim da mi ne bude svejedno. Ima puno razloga zasto se ljudi naljute ili pobesne - a konkretna situcija najcesce nije uzrok - kao i vecina inhibiranih akcija, bes pocinje tamo gde se prelije casa, a ne dok se casa punila. U poslu ima puno takvih situacija, pogotovo kad se nesto radi pod presijom, kad se nije dovoljno islo na odmor, kad imamo problematicne saradnike, spoljne situacije, bolesti i tegobe itd.
Jos je mozda i dobro biti i malo ljut i besan, s vremena na vreme - da se otpusti malo ventil.