KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 9.134
-------------------------------------------------------
„Ku-kuuuu, lele, bio sam k`o tele“, - izdeklamovao bi moj nekadašnji bogoslovski sabrat Nidžo Jović dodajući: „Ta prvoklasna ždrebica, kunem se da imade baš ovolike očurde, je tako opako ljuljala svojim caklećim sapima da sam istog trena dobio mornarsku bolest, baš ono – ljuljaj-ljuuuljaj, stenji i bauljaj, no to mi nije nimalo zasmetalo da mislim samo na jedno i to ovo – kako je ukrotiti, đipnuti na nju i sve to nekako preživeti...“
-----------------------------------------------------------
Verovatno da ne postoji ni jedan, jedini, iole naočit muškarac, naravno da među nas ne uračunavam šmokljane, feministe, sotoniste, komuniste, naprednjake i dosiste, kojem na nišan, bar jednoč u životu, nije naletelo damče od koje zastaje dah, zatresu se kolena, razum posve pomuti, pošandrca i od siline uzbuđena kao zaliven zaćuti, ukruti i kao jesenji listić požuti. Neću vam ni opisivati šta se događa tamo dole, ma između pupka i šupka, vole, jer svako od nas je iskusio tu slatku muku, drhtavu ruku, pođekad čak i glasno zastenjemo, zavijajući kao Šarov na lancu, od lepljive vonjke slatke `ebozovnosti miomirisavog damčeta.
„Ku-kuuuu, lele, bio sam k`o tele“, - izdeklamovao bi moj nekadašnji bogoslovski sabrat Nidžo Jović dodajući: „Ta prvoklasna ždrebica, kunem se da imade baš ovolike očurde, je tako opako ljuljala svojim caklećim sapima da sam istog trena dobio mornarsku bolest, baš ono – ljuljaj-ljuuuljaj, stenji i bauljaj, no to mi nije nimalo zasmetalo da mislim samo na jedno i to ovo – kako je ukrotiti, đipnuti na nju i sve to nekako preživeti...“
To poređnje telokrutećeg ženčeta sa prvoklasanom ždrebicom, verujem da se svi slažete sa time, nije nimalo slučajna, jer zaista kada si je već okuskunio i ona otpočela sa svojim đekli-đeklio plesom sve što moraš da učiniš jeste da se čvrsto, onako muški, držiš objeručke za njene trepteće sapi i moliš Gospoda da ti bar kičma ostane čitava kad već razum mora da ti se pomuti. E, kada se taj i takav rodeo nekako dobro svrši, a svrši se nego šta, dugo vremena posle toga, dok ti zajapureno, uzavrelo i miomirisno ženče šapuće o nečemu što je samo njoj razumljivo, ležiš nauznak kao paralisan i onako zaćoren, znojav i zapuvan, normalno kada si već bar malko došao sebi i počeo normalnije da dišeš, počneš da razmišljaš, ako se to bunavljenje tako uopšte i sme nazvati, samo o jednoj jedinoj stvari:
„Bože, kako je pripitomiti, ukrotiti i imati samo za sebe !?“
Verujem da nisam jedini koji posle toga, pardon ONO-ga, tako razmišlja, no još više sam ubeđen da ste mnogobrojni meni slični posle dubokog razmišljanja došli do istog zaključka – to je nemoguće, jer kako predivni cvetak koji svojim miomirisom opija a krasotom izluđuje sačuvati od drugih bumbara koji zvrlje isto tako kao i ti i na isti način silno žele da ga, bar malko, ponjuše, liznu mu tučak i halapljivo naslade medovine.
Dugo vremena, ama kako se drugačije spasiti od kompleksa, taj način razmišljanja je bio moj moto i nisam se previše ni trudio da to najlepše Gospodnje stvorenje sačuvam samo za sebe, no da sam mnogo grešio, kao što obično biva, pokušaću i vama i sebi da dokažem na sledećem primeru.
Jedan moj poznanik, „brat `Rvat“, je imao tako lepu ženu od čije lepte su mi se zatresla kolena kad-god bih je sočio. Priznajem da nije bilo fore i fazona, čak sam se nesrećnik i u hramu Gospodnjem molio da me opazi i nagazi, na koju nisam pokušavao da je navučem, no sve je bilo uzalud i sve se je završavalo njenim, uvek istim, rečima:
„Ja sam srećno udata žene i drugi muškarci mi nisu potrebni !“
Danima posle tih reči bih sokratovski burljao po svom razumi i neprestano samome sebi postavljao uvek ista pitanja:
„Šta znači biti srećno udata žena ?“ i
„Zašto se jedna takva čestita i prelepa i u mene ne zaćori - baš tako i baš toliko ?“
Slutio sam da tu postoji nekakva začkoljica, no nisam verovao da je tako jednostavna i tako delotvorna. Onomad kada sam već okuskunio jedno solidno ženče koje stanuje upravo ispod te „srećno udate“ nisam mogao odoleti da razgovor ne bih zapodenuo o njoj. Zaista sam se pošteno zabezknuo kada sam čuo kako je taj „brat `Rvat“ ukrotio tu svoju `ebozovnu ždrebicu.
„Zar ga i ti nisi čuo“ - reče mi ženče koje sam okuskunio i nastavi - „kako stalno ponavlja: „Ženu moraš tri puta na dan `ebati i isto toliko puta istući«
„Ne znam“ – na uvce mi nastavi sa tom svojom pričicom okuskunjeno ženče – „da li je baš toliko puta na dan `ebe, ali da je baš toliko puta tuče u to sam sigurna – uvek to čujem...“
„Jest`“ – napokon se složih sa njom – „majku mu `ebem – često sam je video sa modricama !“
E, posle svega ovoga, ostavljam vašoj savesti da odgovori da li je to jedini način da se ukroti rasna žderebica i šta vam je činuti ako ste slučajno na takvu nabasali. Što se mene tiče ja sam već čvrsto odlučan da takav recept nikada neću primeniti. Istina ONO, `ebati, tri puta na dan nije tako slabo i rado ga primenjujem, ali tući dragu osobu zaista mogu samo oni koji su zaista najveća sramota ne samo za muškadiju već i celokupno čovečanstvo...
Krstan Đ. Kovjenić
„Ku-kuuuu, lele, bio sam k`o tele“, - izdeklamovao bi moj nekadašnji bogoslovski sabrat Nidžo Jović dodajući: „Ta prvoklasna ždrebica, kunem se da imade baš ovolike očurde, je tako opako ljuljala svojim caklećim sapima da sam istog trena dobio mornarsku bolest, baš ono – ljuljaj-ljuuuljaj, stenji i bauljaj, no to mi nije nimalo zasmetalo da mislim samo na jedno i to ovo – kako je ukrotiti, đipnuti na nju i sve to nekako preživeti...“
-----------------------------------------------------------
Verovatno da ne postoji ni jedan, jedini, iole naočit muškarac, naravno da među nas ne uračunavam šmokljane, feministe, sotoniste, komuniste, naprednjake i dosiste, kojem na nišan, bar jednoč u životu, nije naletelo damče od koje zastaje dah, zatresu se kolena, razum posve pomuti, pošandrca i od siline uzbuđena kao zaliven zaćuti, ukruti i kao jesenji listić požuti. Neću vam ni opisivati šta se događa tamo dole, ma između pupka i šupka, vole, jer svako od nas je iskusio tu slatku muku, drhtavu ruku, pođekad čak i glasno zastenjemo, zavijajući kao Šarov na lancu, od lepljive vonjke slatke `ebozovnosti miomirisavog damčeta.
„Ku-kuuuu, lele, bio sam k`o tele“, - izdeklamovao bi moj nekadašnji bogoslovski sabrat Nidžo Jović dodajući: „Ta prvoklasna ždrebica, kunem se da imade baš ovolike očurde, je tako opako ljuljala svojim caklećim sapima da sam istog trena dobio mornarsku bolest, baš ono – ljuljaj-ljuuuljaj, stenji i bauljaj, no to mi nije nimalo zasmetalo da mislim samo na jedno i to ovo – kako je ukrotiti, đipnuti na nju i sve to nekako preživeti...“
To poređnje telokrutećeg ženčeta sa prvoklasanom ždrebicom, verujem da se svi slažete sa time, nije nimalo slučajna, jer zaista kada si je već okuskunio i ona otpočela sa svojim đekli-đeklio plesom sve što moraš da učiniš jeste da se čvrsto, onako muški, držiš objeručke za njene trepteće sapi i moliš Gospoda da ti bar kičma ostane čitava kad već razum mora da ti se pomuti. E, kada se taj i takav rodeo nekako dobro svrši, a svrši se nego šta, dugo vremena posle toga, dok ti zajapureno, uzavrelo i miomirisno ženče šapuće o nečemu što je samo njoj razumljivo, ležiš nauznak kao paralisan i onako zaćoren, znojav i zapuvan, normalno kada si već bar malko došao sebi i počeo normalnije da dišeš, počneš da razmišljaš, ako se to bunavljenje tako uopšte i sme nazvati, samo o jednoj jedinoj stvari:
„Bože, kako je pripitomiti, ukrotiti i imati samo za sebe !?“
Verujem da nisam jedini koji posle toga, pardon ONO-ga, tako razmišlja, no još više sam ubeđen da ste mnogobrojni meni slični posle dubokog razmišljanja došli do istog zaključka – to je nemoguće, jer kako predivni cvetak koji svojim miomirisom opija a krasotom izluđuje sačuvati od drugih bumbara koji zvrlje isto tako kao i ti i na isti način silno žele da ga, bar malko, ponjuše, liznu mu tučak i halapljivo naslade medovine.
Dugo vremena, ama kako se drugačije spasiti od kompleksa, taj način razmišljanja je bio moj moto i nisam se previše ni trudio da to najlepše Gospodnje stvorenje sačuvam samo za sebe, no da sam mnogo grešio, kao što obično biva, pokušaću i vama i sebi da dokažem na sledećem primeru.
Jedan moj poznanik, „brat `Rvat“, je imao tako lepu ženu od čije lepte su mi se zatresla kolena kad-god bih je sočio. Priznajem da nije bilo fore i fazona, čak sam se nesrećnik i u hramu Gospodnjem molio da me opazi i nagazi, na koju nisam pokušavao da je navučem, no sve je bilo uzalud i sve se je završavalo njenim, uvek istim, rečima:
„Ja sam srećno udata žene i drugi muškarci mi nisu potrebni !“
Danima posle tih reči bih sokratovski burljao po svom razumi i neprestano samome sebi postavljao uvek ista pitanja:
„Šta znači biti srećno udata žena ?“ i
„Zašto se jedna takva čestita i prelepa i u mene ne zaćori - baš tako i baš toliko ?“
Slutio sam da tu postoji nekakva začkoljica, no nisam verovao da je tako jednostavna i tako delotvorna. Onomad kada sam već okuskunio jedno solidno ženče koje stanuje upravo ispod te „srećno udate“ nisam mogao odoleti da razgovor ne bih zapodenuo o njoj. Zaista sam se pošteno zabezknuo kada sam čuo kako je taj „brat `Rvat“ ukrotio tu svoju `ebozovnu ždrebicu.
„Zar ga i ti nisi čuo“ - reče mi ženče koje sam okuskunio i nastavi - „kako stalno ponavlja: „Ženu moraš tri puta na dan `ebati i isto toliko puta istući«
„Ne znam“ – na uvce mi nastavi sa tom svojom pričicom okuskunjeno ženče – „da li je baš toliko puta na dan `ebe, ali da je baš toliko puta tuče u to sam sigurna – uvek to čujem...“
„Jest`“ – napokon se složih sa njom – „majku mu `ebem – često sam je video sa modricama !“
E, posle svega ovoga, ostavljam vašoj savesti da odgovori da li je to jedini način da se ukroti rasna žderebica i šta vam je činuti ako ste slučajno na takvu nabasali. Što se mene tiče ja sam već čvrsto odlučan da takav recept nikada neću primeniti. Istina ONO, `ebati, tri puta na dan nije tako slabo i rado ga primenjujem, ali tući dragu osobu zaista mogu samo oni koji su zaista najveća sramota ne samo za muškadiju već i celokupno čovečanstvo...
Krstan Đ. Kovjenić
Poslednja izmena:
