- Poruka
- 19.298
"...To se moglo dogoditi svakome...
"Neko" je pao u "depresiju" zbog ličnih problema...
Ugojio se, nije se prao danima, stalno je bio u pidžami...
Nije ni zube prao... i nije hteo živeti...
To sam bio ja...
Onda me je moj prijatelj Japanac odveo na kliniku. U Japanu.
Rekao je da tamo rade lep tretman posle kog se osećaš kao preporođen.
Došao je po mene, a ja sam pošao za njim takav kakav sam bio - u pidžami i papučama.
Dobro je što se Japanci na to ne obaziru... nemaju naviku da gledaju ljude na ulici ili u j
avnom prevozu... svako je posvećen svojim mislima...
Stigli smo i ispunili formulare...
Ulazim u sobu i vidim mrtvački sanduk u sredini.
Dali su mi lepu "mrtvačku" haljinu i rekli da sednem u kovčeg.
Lekar mi je rekao:
"Pokušajte razumeti kako se mrtvi osećaju.
Kada poželite izaći, pritisnite ovo dugme u pustićemo vas napolje".
Seo sam... Unutra je čudan miris.
Ima satenski obrub, svetle je boje, vrhovi rubova su ukrašeni perlama.
Tužna se muzika čuje.
Sobno svetlo probija kroz pukotine.
Dakle, stojim unutar kovčega i proučavam ga...
Odjednom sam osetio da me podižu i nose. Unose me u auto...
Počinjem biti nervozan, pritisnem dugme.
Ne radi!
Pritiskam ludački, vičem, zovem, bunim se...
Dođavola, da li su gluvi?
Niko mi ne odgovara...
Na putu smo već desetak minuta.
Gušim se. Čujem glasove: "preuzmi".
Spuštaju me konopcima u grob...
Zemlja pada na poklopac...
Glasovi zamru...
Počnem vrištati iz sveg glasa i psovati na ruskom.
Milion misli mi je u glavi.
Mora da sam upao u nekakav kult.
Ubijaju me. Mrze strance.
A, japanski prijatelj je verovatno sa njima... ubiću ga!
Sahranjuju me! Vrištim kao svinja i lupam nogama.
Gušim se! Plačem. Lice mi je puno suza i sluzi iz nosa...
Hoču da obrišem lice, ali nema mesta, ruke su mi spuštene niz telo...
"Boooože! Ne želim da umrem!"
Zemlja je hladna...
Jecam već dvadesetak minuta...
Osećam se užasno...
Pao mi je na pamet pisac Gogolj... čini mi se da je i on bio živ zakopan i da je
osetio isto ovo što i ja sada osećam...
Pred očima mi bljeskaju sećanja. Kako mi se ćerka rodila... kako sam je držao u naručju...
Njeni prvi koraci, njena pletenica... O, Bože, potpuno sam zaboravio na nju zbog moje imaginarne depresije.
Setio sam se da sam zaboravio i mamu da pozovem.
I, evo... umirem u mrtvačkom sanduku, ubili me Japanci koje sam toliko voleo...
I, odjednom se poklopac otvori!
U istoj sam sobi.
Kovčeg mi je samo pokazao iluziju smrti.
Bila je to kompjuterska simulacija...
Počnem jecati... i tako dvadesetak minuta...
Dugo mi je trebalo da se smirim...
Psovao sam...
Moj prijatelj se smejao...
Dali su mi snimak moje "smrti", sve su snimili...
Nakon ovog tretmana, omršavio sam nekoliko kilograma.
Volim život i više ne razmišljam o tome da želim umreti...
Želim živeti!
Sada!
Ovde!"
"Neko" je pao u "depresiju" zbog ličnih problema...
Ugojio se, nije se prao danima, stalno je bio u pidžami...
Nije ni zube prao... i nije hteo živeti...
To sam bio ja...
Onda me je moj prijatelj Japanac odveo na kliniku. U Japanu.
Rekao je da tamo rade lep tretman posle kog se osećaš kao preporođen.
Došao je po mene, a ja sam pošao za njim takav kakav sam bio - u pidžami i papučama.
Dobro je što se Japanci na to ne obaziru... nemaju naviku da gledaju ljude na ulici ili u j
avnom prevozu... svako je posvećen svojim mislima...
Stigli smo i ispunili formulare...
Ulazim u sobu i vidim mrtvački sanduk u sredini.
Dali su mi lepu "mrtvačku" haljinu i rekli da sednem u kovčeg.
Lekar mi je rekao:
"Pokušajte razumeti kako se mrtvi osećaju.
Kada poželite izaći, pritisnite ovo dugme u pustićemo vas napolje".
Seo sam... Unutra je čudan miris.
Ima satenski obrub, svetle je boje, vrhovi rubova su ukrašeni perlama.
Tužna se muzika čuje.
Sobno svetlo probija kroz pukotine.
Dakle, stojim unutar kovčega i proučavam ga...
Odjednom sam osetio da me podižu i nose. Unose me u auto...
Počinjem biti nervozan, pritisnem dugme.
Ne radi!
Pritiskam ludački, vičem, zovem, bunim se...
Dođavola, da li su gluvi?
Niko mi ne odgovara...
Na putu smo već desetak minuta.
Gušim se. Čujem glasove: "preuzmi".
Spuštaju me konopcima u grob...
Zemlja pada na poklopac...
Glasovi zamru...
Počnem vrištati iz sveg glasa i psovati na ruskom.
Milion misli mi je u glavi.
Mora da sam upao u nekakav kult.
Ubijaju me. Mrze strance.
A, japanski prijatelj je verovatno sa njima... ubiću ga!
Sahranjuju me! Vrištim kao svinja i lupam nogama.
Gušim se! Plačem. Lice mi je puno suza i sluzi iz nosa...
Hoču da obrišem lice, ali nema mesta, ruke su mi spuštene niz telo...
"Boooože! Ne želim da umrem!"
Zemlja je hladna...
Jecam već dvadesetak minuta...
Osećam se užasno...
Pao mi je na pamet pisac Gogolj... čini mi se da je i on bio živ zakopan i da je
osetio isto ovo što i ja sada osećam...
Pred očima mi bljeskaju sećanja. Kako mi se ćerka rodila... kako sam je držao u naručju...
Njeni prvi koraci, njena pletenica... O, Bože, potpuno sam zaboravio na nju zbog moje imaginarne depresije.
Setio sam se da sam zaboravio i mamu da pozovem.
I, evo... umirem u mrtvačkom sanduku, ubili me Japanci koje sam toliko voleo...
I, odjednom se poklopac otvori!
U istoj sam sobi.
Kovčeg mi je samo pokazao iluziju smrti.
Bila je to kompjuterska simulacija...
Počnem jecati... i tako dvadesetak minuta...
Dugo mi je trebalo da se smirim...
Psovao sam...
Moj prijatelj se smejao...
Dali su mi snimak moje "smrti", sve su snimili...
Nakon ovog tretmana, omršavio sam nekoliko kilograma.
Volim život i više ne razmišljam o tome da želim umreti...
Želim živeti!
Sada!
Ovde!"
Poslednja izmena:
