Kako to Jugosloveni '82 nisu znali za

Manga Hilux

Legenda
Moderator
Poruka
66.030

Američki turista u našoj zemlji '82: Kako to da Jugosloveni ne znaju koliko koštaju lekovi?​


https://1.***************/-BL557HPa7ag/Xb5P-PeHk0I/AAAAAAABB9A/ffI8GHW-jOAqPZItR6OF-lHy--Xo4xiuwCKgBGAsYHg/s1600/hej%2Bdzo%2B82%2Byugopapir.jpg
April 1982: Mister Džo iz Oregona, s povećom grupom američkih turista boravio je ovih dana u Dubrovniku i Beogradu. Kao sociolog, iako u penziji, želeo je što više da sazna o našoj zemlji, a zahvaljujući njemu, izgleda da smo i mi ponešto otkrili o sebi samima.

Naš novopečeni prijatelj stalno je postavljao neka pitanja od kojih na mnoga - kakve li bruke! - nismo znali odgovor.

Pitao nas je prvo - koliko kod nas staju lekovi. Znali smo za aspirin i C vitamin, za ostalo - nismo.

Pitao nas je, potom, koliko plaćamo bolnički dan. Slegli smo ramenima...

Onda nas je pitao koliko plaćamo za upis u srednje i visoke škole, a mi smo, opet nešto petljali oko cene udžbenika i ostalih đačkih potrepština, i to je bilo sve...

Čudio se mister Džo, kako mi to živimo kad ne znamo osnovne stvari od kojih život zavisi: lekovi, bolnice, školovanje.

Bilo je potrebno dosta vremena da mu objasnimo da se naša deca školuju besplatno, da za lekove pojedinci plaćaju samo neznatnu participaciju, a da se u bolnicama svet takođe leči besplatno.

Rekli smo mu, dakako, da sve to ima svoju cenu, samo što se to finansira putem solidarnosti, pa pojedinca i ne zanima baš mnogo šta to košta.

Klimao je glavom mister Džo i objasnio nam: kod njih, u toj bogatoj zemlji, bolesnik plaća za bolnicu 100-300 pa i više dolara dnevno (bez lekova i hirurških intervencija što se posebno uračunava), lekove svako za sebe kupuje po punoj ceni kao bilo koju drugu robu, a samo upis studenta na neki od cenjenih fakulteta iznosi i do 3.000 dolara!

I priznao nam je, bez ustručavanja: svi žive u paničnom strahu od bolesti jer su mnogi, za godinu-dve lečenja izgubili sve što su sticali decenijama.

Ispričao nam je i za sebe: zbog ženine bolesti i više operacija morao je da proda kuću koju je otplaćivao 15 godina. Prošla je čitava decenija da je prvi put, kao turista, pošao na put.

I tako, reče nam na kraju mister Džo, oni moraju da znaju sve te cene napamet, jer o tome razmišljaju svakog dana, celog života, svejedno koliko zarađuju.

I još nam postavi poslednje pitanje:

"Imate li vi, uopšte, pojma u kakvoj socijalnoj sigurnosti, u kakvom spokojstvu živite, iako su vam plate manje od naših"?

Priznali smo da nemamo pojma, jer je to za nas normalno, a odmah zatim nastavili da kukamo i gunđamo zbog onoga što - nemamo.

I to je, valjda, normalno.

Što se mister Džoa tiče - njegove reči nisu izmenile ništa, nisu umanjile naše teškoće, ni otklonile naše nestašice (u to vreme: nestašica kafe, deterdženta i nekih drugih proizvoda - op. Y).

Ali, kao da je bar za trenutak sve to sveo na pravu meru i stvarima dao neku drugu, ljudsku dimenziju koju iz blizine, čovek, možda, i ne ume da sagleda.
 
"Imate li vi, uopšte, pojma u kakvoj socijalnoj sigurnosti, u kakvom spokojstvu živite, iako su vam plate manje od naših"?
otprilike je u rangu kada bogataš kaže da nije sve u parama.

Amerika je napravljena za ljude koji su sposobni i hoće da povuku. Koji se ne libe da ode hiljadama kilometara daleko od rodne kuće, da odu u zabit ili surovu klimu jer je tamo neki potencoijal za njih. I kada na kraju uspeju, lično se obogate i razviju ceo taj kraj, onda džabalebaroši hoće isto to, ali bez truda
 
otprilike je u rangu kada bogataš kaže da nije sve u parama.

Amerika je napravljena za ljude koji su sposobni i hoće da povuku. Koji se ne libe da ode hiljadama kilometara daleko od rodne kuće, da odu u zabit ili surovu klimu jer je tamo neki potencoijal za njih. I kada na kraju uspeju, lično se obogate i razviju ceo taj kraj, onda džabalebaroši hoće isto to, ali bez truda
Baš tako. Amerika je zemlja ogromnih razlika ali ipak dosta veliki deo stanovništva živi u bogatstvu socijalnom blagostanju i može da pirušti sebi dobar život. Ako ne grešim čini mi se da samo 15% Amerikanaca nemaju zdravstveno, to uopšte i nije znatno više u odnosu na Srbiju gde se ionako svi lečimo u privatnim klinikama.
 
Baš tako. Amerika je zemlja ogromnih razlika ali ipak dosta veliki deo stanovništva živi u bogatstvu socijalnom blagostanju i može da pirušti sebi dobar život. Ako ne grešim čini mi se da samo 15% Amerikanaca nemaju zdravstveno, to uopšte i nije znatno više u odnosu na Srbiju gde se ionako svi lečimo u privatnim klinikama.
Zdravstveno je obavezno u Americi. Svaki zaposleni mora da ga ima, a on pa mora da pokriva i za ženu i decu ako ovi nemaju svoje. Ko nije zaposlen i nema para, za takvog postoje socijalni programi zdravstvene zaštite, čak i besplatni.
Svako ko je bolestan može da dođe u Urgentni centar i da bude pregledan i da mu se ukaže osnovna nega, bez obzira imao ili nemao osiguranje.
 
Zdravstveno je obavezno u Americi. Svaki zaposleni mora da ga ima, a on pa mora da pokriva i za ženu i decu ako ovi nemaju svoje. Ko nije zaposlen i nema para, za takvog postoje socijalni programi zdravstvene zaštite, čak i besplatni.
Svako ko je bolestan može da dođe u Urgentni centar i da bude pregledan i da mu se ukaže osnovna nega, bez obzira imao ili nemao osiguranje.
Nije li to nešto što je uvodio Obama, a Tramp posle ukidao pa da su ovi maloumnici Demokrate vratili? Mislim da ranije nije bilo tako, ako ne grešim.
 
Postoje veliki problemi i u američkom, ali verovatno da je i dalje bolje nego u Srbiji.
Брате Мито то је страшно нетачно што пишеш.
У Србији свако има право на здравствено, какво нам је такво нам је али ће свако дибити недајбоже потребе операцију ики хемиотерапију, док у Америкама шипак.
Ко нема уплаћивано здравствено добиће основни преглед а све остало мора да плати.
 
Брате Мито то је страшно нетачно што пишеш.
У Србији свако има право на здравствено, какво нам је такво нам је али ће свако дибити недајбоже потребе операцију ики хемиотерапију, док у Америкама шипак.
Ко нема уплаћивано здравствено добиће основни преглед а све остало мора да плати.
Fala Bogu da nisam imao potrebe lično, ali žena jednog poznanika je trebala da operiše srce, oni joj zakazali za nekih 9 meseci. ALi, ako uplati (dal beše 5 ili 10 iljada evro, onda može sledeće subote)
 
Fala Bogu da nisam imao potrebe lično, ali žena jednog poznanika je trebala da operiše srce, oni joj zakazali za nekih 9 meseci. ALi, ako uplati (dal beše 5 ili 10 iljada evro, onda može sledeće subote)


Не верујем да се ишта променило од када је филм снимљен.
Ниси гледао Мајкла Мура?
 
Брате Мито то је страшно нетачно што пишеш.
У Србији свако има право на здравствено, какво нам је такво нам је али ће свако дибити недајбоже потребе операцију ики хемиотерапију, док у Америкама шипак.
Ко нема уплаћивано здравствено добиће основни преглед а све остало мора да плати.
Može malo sutra. Za svaku operaciju potežeš vezu i plaćaš doktoru u koverti. Ko ne plati moze eventualno da dobije termin za koji mesec ali će da prođe kao bos po trnju. Kad je moj deda radio bajpas, dolazili su ljudi na zakazanu operaciju, a doktor ih vrati kući i kaže da je zauzeta sala jer mu nisu doneli pare.
 
Može malo sutra. Za svaku operaciju potežeš vezu i plaćaš doktoru u koverti. Ko ne plati moze eventualno da dobije termin za koji mesec ali će da prođe kao bos po trnju. Kad je moj deda radio bajpas, dolazili su ljudi na zakazanz operaciju, a doktor ih vrati kući i kaže da je zauzeta sala jer mu nisu doneli pare.
Има и тога, не кажем да нема али код нас је проблем људски фактор а не систем здравствене заштите.
Ја срећом немам такво искуство. Већи су проблем снимања и претраге који се дуго чекају него саме интервенције.
 
Има и тога, не кажем да нема али код нас је проблем људски фактор а не систем здравствене заштите.
Ја срећом немам такво искуство. Већи су проблем снимања и претраге који се дуго чекају него саме интервенције.
Pa svejedno nije besplatno zdravstveno jer ko ne radi ne može da ga ima, a radnicima se odbija od plate više novca nego što dobijaju zauzvrat. Ionako se svako snimanje radi privatno, preglede namerno zakazuju za 6 meseci da bi ljudi išli privatno. Tako da zdravstveno u Srbiji vredi jedino ako treba da ležiš u bolnici pa i tad moraš da potplatiš doktora da te nadgleđuje i da prođeš bezbolnije. Ja sam čak čuo da onima koji ne daju pare u koverti odrade brutalnije operaciju da bi ljudi posle trpeli bolove.
И да. Никада још у животу нисам лекару дала новац. Мене је срамота то да урадим.
Polako, još si mlada. Ko je vodio roditelje na lečenja zna kako to ide.
 

Američki turista u našoj zemlji '82: Kako to da Jugosloveni ne znaju koliko koštaju lekovi?​



April 1982: Mister Džo iz Oregona, s povećom grupom američkih turista boravio je ovih dana u Dubrovniku i Beogradu. Kao sociolog, iako u penziji, želeo je što više da sazna o našoj zemlji, a zahvaljujući njemu, izgleda da smo i mi ponešto otkrili o sebi samima.

Naš novopečeni prijatelj stalno je postavljao neka pitanja od kojih na mnoga - kakve li bruke! - nismo znali odgovor.

Pitao nas je prvo - koliko kod nas staju lekovi. Znali smo za aspirin i C vitamin, za ostalo - nismo.

Pitao nas je, potom, koliko plaćamo bolnički dan. Slegli smo ramenima...

Onda nas je pitao koliko plaćamo za upis u srednje i visoke škole, a mi smo, opet nešto petljali oko cene udžbenika i ostalih đačkih potrepština, i to je bilo sve...

Čudio se mister Džo, kako mi to živimo kad ne znamo osnovne stvari od kojih život zavisi: lekovi, bolnice, školovanje.

Bilo je potrebno dosta vremena da mu objasnimo da se naša deca školuju besplatno, da za lekove pojedinci plaćaju samo neznatnu participaciju, a da se u bolnicama svet takođe leči besplatno.

Rekli smo mu, dakako, da sve to ima svoju cenu, samo što se to finansira putem solidarnosti, pa pojedinca i ne zanima baš mnogo šta to košta.

Klimao je glavom mister Džo i objasnio nam: kod njih, u toj bogatoj zemlji, bolesnik plaća za bolnicu 100-300 pa i više dolara dnevno (bez lekova i hirurških intervencija što se posebno uračunava), lekove svako za sebe kupuje po punoj ceni kao bilo koju drugu robu, a samo upis studenta na neki od cenjenih fakulteta iznosi i do 3.000 dolara!

I priznao nam je, bez ustručavanja: svi žive u paničnom strahu od bolesti jer su mnogi, za godinu-dve lečenja izgubili sve što su sticali decenijama.

Ispričao nam je i za sebe: zbog ženine bolesti i više operacija morao je da proda kuću koju je otplaćivao 15 godina. Prošla je čitava decenija da je prvi put, kao turista, pošao na put.

I tako, reče nam na kraju mister Džo, oni moraju da znaju sve te cene napamet, jer o tome razmišljaju svakog dana, celog života, svejedno koliko zarađuju.

I još nam postavi poslednje pitanje:

"Imate li vi, uopšte, pojma u kakvoj socijalnoj sigurnosti, u kakvom spokojstvu živite, iako su vam plate manje od naših"?

Priznali smo da nemamo pojma, jer je to za nas normalno, a odmah zatim nastavili da kukamo i gunđamo zbog onoga što - nemamo.

I to je, valjda, normalno.

Što se mister Džoa tiče - njegove reči nisu izmenile ništa, nisu umanjile naše teškoće, ni otklonile naše nestašice (u to vreme: nestašica kafe, deterdženta i nekih drugih proizvoda - op. Y).

Ali, kao da je bar za trenutak sve to sveo na pravu meru i stvarima dao neku drugu, ljudsku dimenziju koju iz blizine, čovek, možda, i ne ume da sagleda.
Manga, tekst je odličan...
Baš tako jeste bilo...

Bili smo uzor (koji nismo smeli da budemo), pa su nas uništili.
 
Dokle ide ludilo ljudi....porediti ameriku i Srbiju je sramotno, nelogično i bolesno....
Da, Srbija je imala jedno od najboljih rešenja i zdravstva i socijalnog i obrazovnog sistema, koji je urušen spolja.
Globalno gledano kao primer za druge države lokalno gledano kao osvajanje vlasti pomaganjem urušavanja i onda pomaganjem narodu da shvati da sami ne mogu da žive i da zavise od, gle čuda, evrope koja je i sama zavisna od engleske volje....pa tako i lokalne bande uništavaju sve što stignu u Srbiji...
 
ma gledao sam ga. On se fokusira na crnilo. Izigrava Don Kihota
Хмм, па шта има црње од тога да мораш да распродаш све што си стекао да би се лечио ако се раболиш.
СУштина приче је на медицинским милионерима који згрћу лову од здравственог осугурања. Зато је систем лош.
 

Back
Top