Како су у Грчкој убијани старокалендарци

Gedeon

Veoma poznat
Poruka
11.297
Увођење новог календара је са економске стране оправдано у сарадњи са иностранством, али се у црквеном погледу показало катастрофом. Свађе, убиства, расколи. После промене календара кренуло се и са осталим реформама, па тако и са екуменизмом. За сто година екуменизма никога наши православни јерарси и богослови нису оправославили. Све не православне хришћанске деноминације су назадовале па сад венчавају или благосиљају хомосексуалне парове, отворени хомосексуалци су свештеници и свештенице, бискупи/бискупице, литургију су унаказили до изнемоглости, цркве распродају, људи се ни не крсте, а наши представници и даље седе на конгресима и семинарима са њима, присуствују богослужењима ми коод њих они код нас. Ако нешто не иди добро то треба баталити. Реформе су захватиле и нас (смим си такав си), па смо добили пре незамисливе ствари: Цариградска патријаршија је увела другобрачно свештенствo, Александријска женске ђаконе, не древне ђаконисе, него баш женске ђаконе који раде све што и уобичајени ђакони, Грци су признали ПЦУ од које део епископата има крајње сумњиво апостолско прејемство, рашчињени свештеници шећу из једну у другу јурисдикцију, и још штошта. Сви ћуте, сви опште а са временом новотарије се укорењују и шире. Сад даље о теми из наслова
 
Николаос Манес: Ужасан прогон грчких старокалендараца од стране званичне Цркве

Увод

Много пута, и од многих појединаца, чули смо да су они који се називају „старокалендарцима“ фанатици, да изражавају екстремне ставове и да их генерално карактерише њихова „ревност не по разуму“ [1] и недостатак љубави. Међутим, оно о чему не чујемо ни од једног од њихових клеветника је почетни третман званичне (државне) Цркве Грчке према старокалендарцима. Ово предавање се бави овим последњим питањем.

У читавој историји Цркве нећете наћи ни један пример да су истински Православни Пастири мучили и прогонили своје противнике. Заиста, догодило се управо супротно. Православни су увек били прогањани од стране јеретика. И само постојање ове велике историјске истине – да је правда на страни прогоњених, а не прогонитеља – довољно је да покаже исправност пута којим старокалендарци иду, без обзира на недостатке појединих, да ли у својим проценама или у својим поступцима. Главна сврха овог предавања је да оповргне следећу погрешну фразу оца Епифанија Теодоропулоса (+ 1989), коју многи новокалендарци чак и сада често понављају: „Нека старокалендарци држе стари календар, али одржавају заједницу са (државном) Црквом“ [2]. Али старокалендарци су управо то и радили на самом почетку; није било прекида општења, ограђивања, ни подела. Они су једноставно тражили да служе богослужења по старом календару: тражили су од својих парохијских свештеника да им служе по старом календару. А одговор владајуће јерархије? Прогони, пребијања, увреде, затварања, изгнанство, рашчињења, забрана свештенослужења, па чак и убиства. Тако да се ту јасно показује да је подела настала око календарске реформе у Грчкој била заслуга једино и искључиво на званичној Цркви, која, ако ништа друго, дугује дубоко извињење старокалендарцима, не речима, већ повратком на прави пут са којег је скренула, оправдавајући на тај начин борбу старокалендараца, ових верних бранилаца Православља.

Пратимо ову временску линију насиља уз помоћ непобитних новинских извештаја тог времена. Ограничићемо се на четворогодишњи период од 1924. до 1928. године, па чак и тада без навођења свих инцидената, јер нам ни десет предавања не би било довољно да испричамо све криминалне поступке званичне Цркве над нашим прецима.
 
1924.

Први велики празник који је пао после календарске промене био је Благовести Богородице. Пошто је празник прошао по новом календару, 6. априла у поподневним часовима мноштво верника окупило се у разним црквама у Грчкој да одслуже Вечерње за празник по старом календару.

У Атинској митрополији стотине верника замолило је свештенике да одслуже службу. Међутим, митрополит Хризостом (Пападопулос) [3] је то изричито забранио, претећи да ће свргнути сваког свештеника који се усуди на тако нешто. Чак је послао и један одред полиције да растера мноштво народа и запечати Цркву, наредивши да и све остале Цркве остану затворене, како се Благовести не би могле славити нигде по традиционалном црквеном календару [4]!

У Солуну су се две хиљаде хришћана окупили ноћу у цркви Благовештења и тражили су да отпочне Литургију за празник. Митрополит Генадије (Алексијад) послао је полицију, која је растерала гомилу верника и ухапсила три лица; следећег дана, наредио је да се све Цркве затворе и да се не пева уобичајена јутрења, како би се спречиле било какве „неправилности“ (било шта необично) [5].

Такво држање званична Црква је од самог почетка показивала према свима који су одбијали да прихвате нови календар. Само поштовање старог календара сматрано је прекршајем, па се свештенство осуђивало по оптужби за „старокалендаризам“! Ни прва казна према свештенству није каснила. У априлу или мају 1924. седамдесетдвогодишњи парох цркве Светог Димитрија у Аспропиргу, отац Димитрије Дедес (1852-1927), кажњен је десетодневном суспензијом јер се није придржавао календарске промене [6].

Постепено, широм Грчке званична Црква је започела прогоне, уз помоћ државе, да би наметнула календарску новотарију. Погледајте како Пантаинос, часопис Александријске Патријаршије, описује ситуацију у то време: „О свим горким и поквареним плодовима, који су се свакодневно производили и рађају необјашњивим жаром за наметањем новог календара, сведоче свакодневне недоличности и испољавања насиља, у којима су Цркве затваране, хришћани војном силом задржавани од верских убеђења, Свештеници се одводе са острва на острво и суди им за кршење мандата у вези са календаром и за држање отачког — све то несумњиво потврђују документи и усмене приче.... Држите ли се старог календара, тог црквеног календара преданог од Светих Отаца? Ако сте мирјани, Црква вам је затворена! Забрањено вам је причешћивање! Затвор вас чека. Да ли се држите календара своје вере, своје Цркве, своје савести? Ако сте свештеник, осуђени сте на суспензију, свргавање и рашчињење! Да ли су прогонитељи Хришћана могли да превазиђу ово? Које су се јереси више од ових могле измислити против православних [7]?“

Стигао је велики празник Рођења Христовог. Старокалендарци су одлучили да одслуже бденије у цркви Светог Терапона у Гоудију [област Атине]. Многи људи из Атине и околине окупили су се у тада малој Цркви и започели службу. Међутим, митрополит је поново послао војнике да растерају масу, која је премашила две хиљаде или, по другима, три хиљаде људи [8]! Најпре су стигли официр и два подофицира и наредили верницима да напусте Цркву. На одбијање верника, војници су извукли револвере! Затим су ушли у Цркву и пришли свештенику, оцу Партенију Иверонском, са којим је уследио следећи речити дијалог: „Оче, шта славите вечерас?“ „Литургију за Рождество Христово“, одговори свештеник. „Не“, рекао је званичник огорчено; ’славићете Литургију за Светог Јована’ [9].

На инсистирање свештеника да ће да служи службу Рождества Христовог, службеник му је наредио да напусти Цркву, али му је отац Партеније одговорио: „Ја сам један од свештеника који није признао промену календара. Позван сам да служим у овој Цркви, и нећу отићи док не завршим Литургију“ [10]. Тада је један од званичника пожурио да му скине калимаухион (традиционалну капу православног свештеника), али су га верници пресрели и, прекоревајући их, натерали официре да се повуку. После кратког времена појавио се аутомобил са четрдесет наоружаних војника, а њихов командант је наредио да се Литургија прекине. Пошто је свештеник то одбио а било је велико мноштво верника који су остали уз њега, војници су осталив неактивни, стојећи око Цркве. Сутрадан је Хризостом (Пападопулос) објавио да ће свргнути оца Партенија [11].
 
1925.

Неколико дана касније стигао је празник Богојављења. Одслужено је бденије у храму два Света Теодора у Палајону Фалерон (данас се налази у Новој Смирни у предграђу Атине) са око 3 500 присутних верника. Полиција се још једном умешала, на подстрекивање новотарца Митрополита, и силом растерала масу верника. „Савез Православних“ (како су себе називали браниоци црквеног календара) је то предвидео због догађаја за Рождество Христово, па су из тих разлога планирали да се Вечерње и Јутрење служи ноћу у поменутој Цркви, а да се Света Литургија, са службом Великог Водоосвећења, одржи у храму Светог Георгија, Ксеротагара на Палаиону, Фалерон, уз саслужење незаборавног свештеника оца Јоанија Флороса. Међутим, трупе су улетеле и силом растерале гомилу верника, ухапсивши многе од њих [12].

Прочитајмо карактеристичан извод који описује забрану служби из тадашње штампе: „Када је чуо за наставак службе, надлежни полицајац се разбеснео. Није прошао ни један сат када је верницима издао строгу команду да се 'разиђу у име закона' и, наредивши подчињеним полицајцима, наоружаним бајонетима, да упадну у двориште Цркве, прво је дао знак, а затим почео да задаје ударце кундаком свог оружја, а подчињени полицајци су потом следили наређење. Многи верници су задобили ударце, женске мараме су биле поцепане, а постоље за иконе, који се налазио испред Цркве, бива бачен на земљу заједно са светим иконама и столом на коме су биле свеће, док је народ, не пружајући отпор, протестовао због вандализма“. [13].

У остатку године није било озбиљних инцидената, пошто је познати диктатор Пангалос интервенисао [14], а он се показао добронамернијим од јерарха званичне Цркве.

1926.

Већ од 1924. године монахиње манастира Кехровуни у Теносу одбијале су да прихвате календарску промену, по захтеву старца Филотеја Зервакоса. Након великог притиска, после њихових упорних одбијања, митрополит Сирски Атанасије (Лебентопулос) је смислио нешто друго. Запретио је да ће свргнути ожењеног свештеника који је служио у манастиру, оца Матеја Еврипиота, ако настави да служи по старом календару. Свештеник је попустио, а игуманија Евфросинија и монахиње, које су одбиле да се повинују, оптужене су на локалном црквеном суду, октобра 1925. године, где су кажњене одузимањем позиција у манастиру и прогонством. Монахиње нису признале правоснажност пресуде и због тога је митрополит против њих изнео оптужбу пред Синодом Цркве. Монахиње су одведене из локалне полицијске станице, и након што су преноћиле у полицијској станици у Теносу, пребачене су у Атину. Тамо су, после пародије на суђење (које се одиграло 1/14. априла 1926.), осуђене — осим игуманије, која је тражила помиловање — на одузимање монашког чина и избацивање из Цркве [15]. Мноштво верника који се окупило да пружи подршку, полиција је растерала. Истог дана, у манастиру, монахиње једномишљенице су одржале молебан у келији монахиње Пелагије (Карусе) за повољан исход на суђењу. Манастир је био идиоритмичан. Током ове молитве, мати Јеронимија (Воутсиноу), привремена игуманија коју је новотарски митрополит поставио, упала је у келију, и заједно са неким од монахиња које су прихватиле нови календар, као и неколико лаика, претукли су затекнуте монахиње, остављајући старокалендарске монахиње Магдалену и Атанасију онесвешћене од њихових удараца [16].

Истовремено, црквени часописи званичне Цркве, као што су „Еклесиа“ и „Анапласис“, као и неколико световних новина, покренули су салву напада и увреда на рачун старокалендараца, које су окарактерисали као фанатике, религиозне зилоте, шарлатане и заостале, да наведемо најчешће епитете.

На празник Рождества Христовог 1926. било је инцидената, пре свега у провинцији. У Солуну је митрополит Генадије поново омео православне да прославе овај велики празник, а када је народ протестовао, поново је мобилисана полиција [17]. У Мегари су мештани занемарили притиске и претње полиције, која је до последњег тренутка претила да ће ухапсити и пуцати на свакога ко се усуди да дође на Рождествену Литургију [18] и храбро су прославили празник. У Саламини и Кардици, полицијске снаге су у сарадњи са црквеним властима запечатиле сеоске капеле, тако да истински православни који су се нашли без Цркве нису могли да прославе празник.
 
1927.

У Никети, на полуострву Халкидика, уочи Богојављења по црквеном календару, отац Иларион са Свете Горе, без икаквог разлога је ухапшен од стране полиције. Као резултат тога, више од хиљаду старокалендараца опколило је кућу у којој је свештенослужитељ био заточен, успевши да га ослободе. Тако су сутрадан прославили празник Богојављења. Али њихова радост је била кратког века, јер је стигла значајна војна сила, чији је капетан окупио народ на сеоском тргу и, након што је новокалендарски свештеник осудио одређене старокалендарце, кренуло је хапшење. Двадесетак ухапшених хришћана пребачено је у Полигирос, где су били затворени двадесет дана и потом осуђени на тромесечни затвор [19]. Због тога је Светогорска заједница издала под притиском саопштење, којим се забрањује јеромонасима са Свете Горе да врше службе старокалендарцима [20].

1927. годину обележило је и убиство новомученице Катарине Рутес. У Мандри, на Атици, старокалендарски верници су се припремили да прославе бденије за празник Арханђела. После Вечерње службе, појавила се група жандарма, са наредбом да растера народ и ухапси свештеника, оца Христофора Псалида. Верници су се закључали у Цркви а жандарми су дивљачки ударали по вратима, да би их развалили; истовремено су разбили прозорска стакла, иако су њихов напад ометале гвоздене решетке на прозорима. Када се бденије завршило, верници су изашли из Цркве, заклонивши својим телима свештеника. Жандарми су почели да пуцају да их застраше. Испаљено је више од четрдесет хитаца, а један метак је лакше ранио Ангелике Катсареллоу у главу. Тада су жандарми почели да туку вернике и свештеника кундацима пушака. Катарина Рутес, млада мајка четворо деце, тешко је рањена у главу и пребачена у Благовештанску болницу, где је после неколико дана умрла [21].

Друга жена, новомученица Хариклеја Лиоулес, ухапшена је и затворена, где је неколико месеци касније, тачно у недељу Православља, 5. марта 1928. године, подлегла од тешких повреда. Читамо о њеној сахрани у новинама тог времена: „Следећег понедељка, у Мандри Елевсинској, одржана је величанствена и честита сахрана новомученице Хариклеје Лиоулеске. Она која је прешла у следећи живот доживела је велики мождани удар као последицу малтретирања коју је претрпела у затвору, где је неколико месеци раније била затворена због учешћа на Литургији која се служила по старом календару. Њена приврженост Светом Предању била је до тачке самопожртвовања. Молитве за умрле је читао свештеник Василије Сакеларопулос, који је у ту сврху био позван из Атине, а сахрана је била право ходочашће верних светитељу“ [22].

Инцидент сличан оном у Мандри догодио се у Солуну, где на срећу није било погинулих. На празник Светог Димитрија, начелник Калеврске полиције, по налогу митрополита Генадија, запечатио је цркву Света Три Јерарха и око ње поставио стражу. Али када је народ почео да се окупља испред Цркве и протестује, ускочио је јак полицијски кордон и жестоко претукао масу, која се састојала углавном од жена и деце [23]. Сасвим исто се десило за време Рождественог бденија у другој, приватној Цркви старокалендараца у Солуну, посвећеној Икони Елеоуса [24].
 
1928.

У фебруару 1928, поново у Солуну, догодио се невиђени чин светогрђа. Велики одред полицајаца упао је у цркву Света Три Јерарха и растерао масу, ухапсивши добар део верника. Али незадовољан овим, потпоручник Сепхакес, из друге полицијске дивизије, имао је смелости да улети у олтар кроз Царске Двери. Ухвативши служећег свештеника, оца Акакија, јеромонаха са Кипра, који је управо тада завршавао службу, избацио га је из олтара, поцепавши му одежду [25].

На Недељу Православља 1928. године, у Пајанији (тада Лиопези), било је нових инцидената. Службеник који је био задужен за полицијску станицу, Жорж Малијарес, заједно са двојицом жандарма, упао је у капелу Свете Марине и покушао да ухапси свештеника који је служио, оца Партенија Агиорита (светогорског монаха). Међутим, суочен са чврстом одбраном свештеника од стране локалног верног становништва, извадио је револвер и запретио да ће пуцати у вернике. Он је затражио помоћ од полицијске станице у Коропију, а градоначелник локалне заједнице, г. Колиас био је ухапшен [26].

6. априла 1928. године десио се невероватан догађај. Хиљаде верника, који су се окупили у Пиреју ради одласка у Тенос на прославу Благовести Богородице по старом календару, обавештени су, на своје изненађење, да је у јеку притисака Атинске Архиепископије министар унутрашњих послова забранио брод са верницима да исплови! Одмах су стотине православаца, који су већ купили карте у вредности од седамдесет хиљада драхми, пожуриле у Атину возом и окупиле се испред парламента да протестују против невиђене мере усмерене против њих. Тамо су раширили своју ћебад и сели са свећама, које су били принос Панагији (Богородици) у рукама, чекајући одлуку о укидању забране. Ова сцена је побудила пролазнике да приђу и распитају се шта се дешава. Међутим, истог тренутка је издато наређење и полицијска ватрогасна кола су почела да заливају масу, како би је растерала. Чули су се повици протеста: „Шта смо урадили да смо заслужили овакво потапње шмрковима? Шта смо то лоше урадили? Зашто нам не дозвољавате да одемо и поклонимо се Панагији?“ И настављамо да читамо у поменутим новинама тог времена: „Ватрогасна кола су наставила да шмрковима потапају људе. Али се старокалендарци, мокри до коже, ипак нису разишли. Само су мала деца које су мајке носиле са собом испуштала жалосни плач. Док су ватрогасна кола натапала старокалендарце, војници су бајонетима гурали оне који су, да не би покисли, покушавали да уђу у просторије парламента“ [27].
 
Да се зна, броду на крају није било дозвољено да исплови. У току Страсне Недеље настали су нови прогони. У Саламини, за време Литургије Великог Четвртка, група полицајаца, на челу са потпоручником Статопулосом, упала је у капелу Светог Атанасија у Булкију, како би ухапсила служећег свештеника оца Гедеона, проигумана [28] Светог манастира Констамонитоу. Хапшење је осујећено реакцијом верника, а полиција је из освете ухапсила монахе оца Арсенија (Ксеручакес) и оца Нектарија (Кукулакес), који су и у затвору наставили да певају јутрење Великог Петка [29]. У Менидију, православци су позвали оца Василија Сакеларопулоса на Литургију, али га је по налогу Архиепископа Хризостома полиција ухапсила и пребацила у притворско одељење. Ту се окупило око три стотине верника, који су после протеста успели да издејствују његово ослобађање. Међутим, Пападопулос је одмах наредио да се поново сви ухапсе, заједно са вођом старокалендарске заједнице у Мениди [30]!

У мају, опет у Солуну, дошло је до нових згражавања. Хајде да видимо како их описују тадашње новине: „Православни хришћани који се придржавају традиционалног празничног календара прошле недеље желели су да одрже литију у једној од приватних Цркава њиховог православног удружења, како би се помолили за престанак земљотреса, са намером да прикупе новац за жртве недавног земљотреса [31]. Овај чин је веома разбеснео локалног митрополита Генадија, који је наредио полицији да спречи ове хришћане да одрже процесију и да ухапсе свештенике и пошаљу их у затвор у оковима. И заиста, полиција, која радо извршава незаконита наређења када је у прилици да исмеје свештенство у Цркви, након што је претњом бајонетама растерала хришћане, као да су комунисти, ухапсила је свештенике баш док су се кретали у својој поворци. Третирајући их као злонамернике најгоре врсте, везали су им лисице и затворили их у затворе, из којих су их сутрадан пребацили у Атину“ [32].

По обавештењу о догађајима, уредник ове публикације отишао је у затвор у Атину и захтевао да сазна шта се догодило. Он даје следећи извештај у својим новинама: „Након препричавања наведених догађаја, свештеници су понашање полиције описали у најцрњим цртама и критиковали су став митрополита Генадија и осталих архијереја који прогоне свештенике због поштовања традиционалног календара и одбијања да постану Латини, а дозвољавају заговорницима разних јереси да слободно врше свој паклени посао. Нисам успео да завршим разговор са свештеницима, пошто су дошли жандарми и по налогу Хризостома ухапсили их и отерали у изгнанство које им је он одредио“ [33].

Прогони су настављени током целе године и широм земље. У ноћи са 14. на 15. август (по старом Календару), у Литоселу, Фтиотис, жандарми су заузели цркву Светог Георгија, забранивши свештенику и верницима да служе Литургију. Те јесени су избеглице из области Сера, које су побегле од покоља Турака, [34] послале Венизелосу [35] меморандум, у коме су, између осталог, написали следеће: „Ми који смо дошли у гостољубиву земљу Грчку, нашу матицу, заиста смо на губитку због оштрих и нехуманих мера предузетих према истинским православцима. Старокалендарци, као људска бића, као православни хришћани, као грчки грађани, захтевају да им се дозволи оно што практикују припадници других вера, укључујући паписте, протестанте и масоне; односно слободу да се присуствује службама у одређеној Цркви са истомишљеним свештеницима. То је наша жеља, и ту жељу подржавамо чак и својом крвљу. Ако, не дај Боже, часна Влада не удовољи нашем захтеву, ми ћемо на крају, свим правним средствима, тражити заштиту Друштва Народа, што ће, у складу са Лозанским уговором „о верским мањинама“, обавезати Грчку , сада нашу матицу, да удовољи молби Старокалендараца“ [36].
 
1928. годину и ово обраћање закључујемо разговором са храбрим јеромонахом, оцем Арсенијем (Сакелареса). Отац Арсеније, који је служио у селима Пиргос и Битољ у тадашњој Епархији Фтиотиској, од почетка је одбио да прихвати календарску новину, па је због тога оптужен и осуђен на „рашчињење“ 1926. године. Овај свештенослужитељ, који је је свакако био свестан да је његово лажно рашчињење незаконито и ништавно, наставио је да служи Литургује. После другог суђења, ухапшен је, без налога, поподне 9. априла 1928. и одведен у полицијску станицу у Ламији. Сутрадан су наредник Евстатије Арапостат и један од жандарма оцу Арсенију ставили лисице. Први се мучио да га задржи, док му је други секао браду и косу великим маказама, а касније и машиницом. Овај страшни догађај, који се десио по препоруци митрополита Јакова (Папајоану) Фтиотидског, није обесхрабрио истинске православне, који су у писму једног од своје браће дали одговор једној новини тог доба: „Мученик јеромонах ће без сумње наставити да обавља различите свештеничке функције, иако је пострижен. Уосталом, разни обријани свештеници Атинске Архиепископије славе такве службе, с том разликом што се потоњи добровољно шишају у разним престоничким берберницама, док је несрећни Арсеније насилно пострижен у полицијској станици Ламија“ [37].

Након шишања, отац Арсеније је оптужен на суду за прекршаје у Ламији, где је осуђен на деведесет пет дана затвора. Међутим, он је уложио жалбу, а ново суђење заказано је на Апелационом суду у Атини. Суђење је одржано 28. новембра, а педесетшестогодишњи јеромонах је осуђен на два месеца затвора. Одведен је и затворен у Стари гарнизон (ο Παλαιος Στρατων, комплекс гарнизонских ћелија) у Монастеракију, који су били озлоглашени по својој беди (око осам стотина затвореника је било нагурано заједно у оквирима ових затвора, под окрутним условима влаге, пацова, злоупотреби дрога, приступ оружју и свакодневним тучама) [38]. Новинар је успео да обави разговор, децембра 1928. године, са затвореним оцем Арсенијем, који вреди да пренесемо као епилог овом обраћању:

„Не губећи време идући од једног затвора до другог, сазнао сам да је овде, у затворским ћелијама Палаје Стратона у Монастеракију, био затворен извесни свештеник због Литургије по старом календару: „Кога тражите, господине?“„Оца-Арсенија.“ 'Пођите овуда.' Уведен сам у озлоглашени подрум [39] из венецијанских времена, који је служио као затвор за кажњавање злочина против човечности, и из даљине, без икаквог појма о његовом идентитету, разабрао сам расу (мантију) на обученом осуђенику. Чим сам спазио лик заточеног оца Арсенија, зауставио сам се; или, боље речено, био сам запањен. Цело његово лице било је прожето спокојем, једноставним и блиставим погледом, ставом који је сведочио о његовој вери - импозантан став, иако је прошао кроз све невоље.

„Благословите, оче“, рекао сам свештенику, чији сам лик сматрао необично инспиративним, и сагнуо сам се и пољубио му десну руку. Христов свештеник ми је узвратио поздравивши ме осмехом који се једва формирао на његовим стиснутим уснама, додуше са очинским изразом: „Бог те благословио, сине мој.“

„Оче, ја сам новинар и, право да вам кажем, више од свега ме обузима истинска радозналост да научим и чујем речи из уста вашег Благословениа.

„Прво, у шта верујете? Зашто сте постали свештеник? Зашто не следујете нови календар и друге новотарије? Зашто још увек служите након свог рашчињења? Како гледате на вашу пресуду? „И друго: Хоћете ли наставити са својим ставом? И колико дуго?’

„Сине мој, био бих веома срећан, да се одазовем, и молим се да ми мој Господ и мој Бог, коме служим и због кога сам у затвору, подари адекватне речи да одговорим на ваша питања.“

И, прекрстивши се, рече са детињом наивношћу и са невидљивим и једва приметним светим страхопоштовањем: „Ја сам сеоски свештеник са ограниченим образовањем, али да не кажем необразован. Веровао сам као мирјанин, а и као свештеник верујем нашем Симболу Вере. Верујем у јединога Бога, то јест Светом Писму – Старом и Новом Завету – и свему ономе што су наши Свети Оци одредили у писању и предали нашој Цркви по Предању. У три речи: Свето писмо, Предање и Седам Васељенских Сабора. Таква је била моја вера као лаика. Моја свештеничка вера, пошто је Свемоћни Бог удостојио мене, свог бескорисног, недостојног слугу, да прослављам Његове Божанске и Свете Тајне, укључује ту исту веру коју сам имао као мирјанин, као и исповедање вере, формални залог пред Богом и људима: да ћу веру сачувати неокаљаном и своје свештеничке дужности исправне онако како сам их примио и поучен, не додајући и не одузимајући ништа, без оклевања и резерве, и непоколебљиво. Ово сам исповедао, и то сам одржао. Ово одржавам, и са овом вером ћу умрети. Недостојан, сине мој, постао сам свештеник Бога Вишњега, Христа Бога и Спаситеља нашега, и уз помоћ Његову остаћу до смрти на своме месту. Шта си ме још питао, сине мој?’
 
„Зашто сте постали свештеник?“ „Ах, то је ствар коју до сада нисам отворено признао. Моја мајка и наша Црква су ми усадили да је најбоље што човек може да добије на овом свету да спасе своју душу: да угађа Богу, да чини племенита и добра дела, а не да се клања материјалним стварима или свету, већ Богу. Моја душа је упијала ову поуку и постао сам свештеник, не да бих зарадио свој (свакодневни) хлеб, као професионални свештеник – како ви много образованији говорите – него као свештеник Православне Цркве, да бих спасио своју душу . И због тога ме не занимају одлуке Ане и Кајафе, нити све оно што бих имао да сам био послушан безбожној промени предања, него моје стадо, овце које је Христос поверио мене, Његовом понизном и најмањем слуги. Зато се не држим новог календара: јер ми није предато када сам постао свештеник. И зато што су моји Свети Оци певали и служили Богу по старом календару и што је Богослужење које су тако приносили Светој Тројици и у славу Светих било истинито, канонско и свето, тако да су постали свете слуге Бога и ушли у недра Авраамова. Својом светошћу и богонадахнутим списима они помажу и онима који желе да уђу у њих. Питам вас, господине, на који начин имамо користи од новотарија новог календара, од нове Пасхалије, од позоришних спектакла и подшишане косе, од литургисања са протестантима и шта год друго, мени непознато, што намеравају новотарски Јерарси — па да нас одведу у рај или у пакао, Богу или ђаволу? Све има разлог и служи некој сврси у Цркви. Једина и суштинска сврха Цркве је да хришћанина учини светим, односно удостоји га уласка у рај. А пошто су сви они који су до данас постали свети, за скоро две хиљаде година, и нашли рај по отачким календаром, зашто бисмо желели нови календар? Каква ће нам бити корист? Можда ћеш ме, сине мој, питати оно што ме је питао председник Апелационог суда на прекјучерашњем суђењу: „Знаш ли ти, оче, више од митрополита? Ево мог одговора теби, сине мој. Моји Свети Оци — Златоуст, Василије, Григорије и многи други — знају и за мене, неписменог свештеника, и за образованог митрополита. А пошто су сви Оци служили Богу по старом календару, сви од њих две хиљаде који су чинили седам Васељенских Сабора и који су одредили како ми свештеници и мирјани треба да вршимо своје дужности, како хоћете да прекршим своју заклетву, одрекнем се мојих Светих Отаца, и следујем за архијерејима са подшишаном косом и брадом? Ово се никада неће десити. Верујем, сине мој, као што верујем, да сам свештеник Свевишњег и да нисам променио предања Цркве, него да сам их чувао као зеницу ока мога. Остајем, милошћу Господњом, свештеник Христов, и нисам свештеник архијереја који подрезују косу и браду. Служићу увек у Дому Божијем, докле год ме не спречавају Пилатова копља, јер нисам рашчињен ни због неморалних дела ни због јеретичких идеја. Не, него су ми ошишали косу и браду и бацили у тамницу јер сам заклетву и сву веру своју држао и држим. А шта каже Свето Писмо: „Треба да се покоравамо Богу а не људима“[40]. Иди, сине мој, и учини тако“ [41]

Благословивши ме, тај верни и истински православни свештеник, достојан дивљења и љубави, отиде у свој неосунчани део тамнице, да би тамо служио Богу који га је утврдио у вери [42].

Завршавајући ово обраћање, морам да нагласим да представљањем ових докумената који се односе на прогоне наших предака није ми био циљ да изазовем мржњу, већ да разоткријем лицемерје; не да би повећао јаз између старокалендараца и новокалендараца, већ да би изнео истину, која ослобађа људе и зближава их. Много вам хвала“.
 
Извор:

Nikolaos Mannes. „Прогон грчких старокалендараца од стране званичне Цркве током првих година календарске промене (1924-1928).“ Orthodox Tradition 33, no. 1 (2016), 16-30.

Овај чланак, који је са оригиналног грчког превео архимандрит Патапије, преузет је из објављене монографије, Oi διωγμοί των Ελλήνων Παλαιοημερολογιτών από την επίσημη Εκκλησία κατά τα πρώτα ετη τής Ημερολογιακής Καινοτομίας (1924-1928), објављено у Атини 2015, и преузето из предавања аутора, наставника јавне школе, истакнутог верског и теолошког писца, побожног породичног човека и верног следбеника светоотачког календара.

Објашњења или додаци у заградама у тексту су од преводиоца.

___________

Референце

[1]. 1 Cf Romans 10:2—trans.

[2]. Letter to Nicodemos, July 22,1971.

[3]. Хризостом (Пападопулос) (1868-1938), који је прво служио као Митрополит, а потом и Архиепископ Атински од 1923. до 1938. године, био је одговоран за наметање Новог Календара Грчкој Цркви у марту 1924. На својој сахрани он је био хваљен за „своје надљудске трудове” у име приближавајућег савеза „свих Хришћанских Цркава, за које је уложио тако велике напоре” (архимандрит Теоклетос Странгас, Εκκλησίας Ελλάδος Ιστορία έκ πηγών άψεuδών [1817-1967] [Историја Грчке Цркве из поузданих извора], \61. Ill [Атина: 1971], ст. 2160)—превод.

[4]. Βραδuνή, April 7,1924; Νέα Ήμερα, April 7,1924; Σκρίπ, April 7,1924; Εμπρός, April 7,1924.

[5]. Ελεύθερος Λόγος, April 7,1927; Εμπρός, April 8,1924; Νέα Αλήθεια, April 8,1924.

[6]. Πάνταινος, May 31,1924.

[7]. Πάνταινος, September 27/October 10,1924.

[8]. Ελεύθερος Λόγος, January 8,1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925.

[9]. Σκρίπ, January 10, 1925. The Synaxis of St. John the Baptist falls on January 7—trans.

[10]. Σκρίπ, January 8,1925.

[11. Σφαίρα, January 7,1925; Απογευματινή, January 7,1925; Βραδυνή, January 7, 1925; Σκρίπ, January 8,1925; Απογευματινή, January 8, 1925; Ελεύθερον Βήμα, January 8,1925; ’Έθνος, January 8,1925; Σκρίπ, January 9, 1925; ’Εμπρός, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Τύπος, January 9, 1925; ’Ελεύθερος Λόγος, January 9,1925; Σκρίπ, January 10,1925; Σκρίπ, January 13,1925.

[12]. Σκρίπ, January 19,1925.

[13]. Σκρίπ, January 25,1925.

[14]. In June of 1925, Tеодор Пангалос (1878-1952) staged a coup and had himself installed as prime minister. He ruled Greece as a dictator from January 3-August 22,1926—trans.

[15]. Σκρίπ, April 15, 1926; Έλληνιkή, April 15, 1926; Πολιτεία, April 15, 1926; Εμπρός, April 15,1926; Νέα Ημέρα, April 15,1926; Ελληνική, April 17,1926.

[16]. Ελληνική, April 25,1926.

[17]. Σκρίπ, January 9,1927.

[18]. Σκρίπ, January 10,1927.

[19]. Tα Πάτρία,\61.Υ pp. 38-46; To Φως (Thessalonike), January 20,1927.

[20]. To Φως (Thessalonike), January 22, 1927; Μακεδονία, January 22, 1927.

[21]. Σκρίπ, November 22,1927; Χρονικά, November 22,1927; Ελεύθερος Λόγος, November 23,1927; Νέα Ήμερα, November 24,1927; Πολιτεία, November 24,1927; Πρωία, November 29,1927.

[22]. Σκρίπ, November 24, 1927. See also Σκρίπ, April 30, 1928; Ή άναγέννησις τοϋ λαού, March 25,1928.


[23]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοΰ, December 11,1927.


[24]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, January 14,1928.


[25]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, March 4,1928.


[26]. Σκρίπ, March 6,1928; March 7,1928.


[27]. Σκρίπ, April 7,1928.


[28]. The Superior of an idiorrhythmic monastic community—trans.


[29]. The Service of the Twelve Gospels—trans.


[30]. Σκρίπ, April 15,1928.



[31]. Земљотрес јачине 6,3 степени Рихтерове скале погодио је Коринт 22. априла 1928. године, разорио град, изазвавши двадесеторо мртвих, уништивши три хиљаде домова и оставивши око петнаест хиљада људи без крова над главом—превод.

[32]. Ή άναγέννησις τοϋ λαοϋ, May 13,1928.

[33]. Ibid.

[34]. Напомена за геноцид над Грчким становништвом у Турској почетком 1920-их—превод.

[35]. Елеутериос Венизелос (1864—1936), који је био премијер Грчке у пет мандата, укључујући 1928-32—превод.

[36]. Σκρίπ, October 1,1928.

[37]. Σκρίπ, Maј 13, 1928. године. Можемо приметити да је жеља државне Цркве да се модернизује и прилагоди преовлађујућим трендовима Европе после Првог Светског Рата била обележена не само реформом календара, већ и презиром према монаштву, традиционалној ношњи свештенства (а посебно одеждама, неошишаним косама и брадама свештенства, наглашавајући њихово избегавање сујете и моде), као и „мистичну“ теологију Православне Цркве—превод.

[38]. Јавно негодовање због бедности овог затвора довело је до његовог рушења 1929 године.

[39]. Турска реч која означава мрачни подземни затвор без вентилације—превод.

[40]. Acts 5:29.

[41]. Cf. St Luke 10:37.

[42]. Σκρίπ, April 28, 1928; May 11, 1928; June 12, 1928; November 29, 1928; November 30,1928; December 2,1928.
 
Људи су убијани. Православни да убијају православне. Боже, сачувај.
+++
Не може западни поп пефер или поп који је штитио педофиле попут задњег англиканског надбискупа бити брат и пријатељ са којим се треба грлити и братимити, а људе који исповедају православље називати најгорим именима и убијати. Ко нам је брат? Ваљда онај који је исте вере.
 
Увођење новог календара је са економске стране оправдано у сарадњи са иностранством, али се у црквеном погледу показало катастрофом. Свађе, убиства, расколи. После промене календара кренуло се и са осталим реформама, па тако и са екуменизмом. За сто година екуменизма никога наши православни јерарси и богослови нису оправославили. Све не православне хришћанске деноминације су назадовале па сад венчавају или благосиљају хомосексуалне парове, отворени хомосексуалци су свештеници и свештенице, бискупи/бискупице, литургију су унаказили до изнемоглости, цркве распродају, људи се ни не крсте, а наши представници и даље седе на конгресима и семинарима са њима, присуствују богослужењима ми коод њих они код нас. Ако нешто не иди добро то треба баталити. Реформе су захватиле и нас (смим си такав си), па смо добили пре незамисливе ствари: Цариградска патријаршија је увела другобрачно свештенствo, Александријска женске ђаконе, не древне ђаконисе, него баш женске ђаконе који раде све што и уобичајени ђакони, Грци су признали ПЦУ од које део епископата има крајње сумњиво апостолско прејемство, рашчињени свештеници шећу из једну у другу јурисдикцију, и још штошта. Сви ћуте, сви опште а са временом новотарије се укорењују и шире. Сад даље о теми из наслова

Sve se menja sem kamenja.
 
Stari kalendar nema smisla
Umesto da se kaze, ok gresili smo jer nismo znali
sad znamo i necemo vise da gresimo
oni kazu, gresicu i dalje , ne priznajemo gresku
Зашто се није увео мораторијум од више деценија док се све детаљно не проучи и види које су штете а које користи. И упознало људе са позитивним и негативним странама примене новог календара!
Шта је са петровским постом?
Шта ће бити ако се реформише пасхалија, што је у најави? То онда није ни Миланковићев календар? Да ли су укључене све православне цркве? Нису.
 
Зашто се није увео мораторијум од више деценија док се све детаљно не проучи и види које су штете а које користи. И упознало људе са позитивним и негативним странама примене новог календара!
Шта је са петровским постом?
Шта ће бити ако се реформише пасхалија, што је у најави? То онда није ни Миланковићев календар? Да ли су укључене све православне цркве? Нису.
Premotas potreban broj dana i racunas sve kako racunas
Zamisli za 20 hilj god kad bude bozic u julu
ok ne zanima te, daleko, ali do toga ce doci
 
Николаос Манес: Ужасан прогон грчких старокалендараца од стране званичне Цркве

Увод

Много пута, и од многих појединаца, чули смо да су они који се називају „старокалендарцима“ фанатици, да изражавају екстремне ставове и да их генерално карактерише њихова „ревност не по разуму“ [1] и недостатак љубави. Међутим, оно о чему не чујемо ни од једног од њихових клеветника је почетни третман званичне (државне) Цркве Грчке према старокалендарцима. Ово предавање се бави овим последњим питањем.

У читавој историји Цркве нећете наћи ни један пример да су истински Православни Пастири мучили и прогонили своје противнике. Заиста, догодило се управо супротно. Православни су увек били прогањани од стране јеретика. И само постојање ове велике историјске истине – да је правда на страни прогоњених, а не прогонитеља – довољно је да покаже исправност пута којим старокалендарци иду, без обзира на недостатке појединих, да ли у својим проценама или у својим поступцима. Главна сврха овог предавања је да оповргне следећу погрешну фразу оца Епифанија Теодоропулоса (+ 1989), коју многи новокалендарци чак и сада често понављају: „Нека старокалендарци држе стари календар, али одржавају заједницу са (државном) Црквом“ [2]. Али старокалендарци су управо то и радили на самом почетку; није било прекида општења, ограђивања, ни подела. Они су једноставно тражили да служе богослужења по старом календару: тражили су од својих парохијских свештеника да им служе по старом календару. А одговор владајуће јерархије? Прогони, пребијања, увреде, затварања, изгнанство, рашчињења, забрана свештенослужења, па чак и убиства. Тако да се ту јасно показује да је подела настала око календарске реформе у Грчкој била заслуга једино и искључиво на званичној Цркви, која, ако ништа друго, дугује дубоко извињење старокалендарцима, не речима, већ повратком на прави пут са којег је скренула, оправдавајући на тај начин борбу старокалендараца, ових верних бранилаца Православља.

Пратимо ову временску линију насиља уз помоћ непобитних новинских извештаја тог времена. Ограничићемо се на четворогодишњи период од 1924. до 1928. године, па чак и тада без навођења свих инцидената, јер нам ни десет предавања не би било довољно да испричамо све криминалне поступке званичне Цркве над нашим прецима.
Ovo su slike Grčkog genocida nad Srbima u periodu 1946-1949 god gde je ubijeno 1 milion Srba i tada je većinski srpski Solun i okolina 100% očišćen od Srba. Genocifd nad Srbima su izvršili ekumenisti. Tu su i isečci iz novina iz tog perioda kao i Grčka vojska sa ubijenim Srbima i streljanja Srba i slike izbeglica.

протест-у-Битољу.jpg
4.jpg
5.jpg
6.jpg
7.jpg
4-7.jpg5-3.jpgsrbi-streljanje-grci.jpgimages_2023_1-2023_Oecumenisme.jpgпрогон-срба-из-грчке-1.jpgimages_2023_1-2023_Oecumenisme.jpg
 
Premotas potreban broj dana i racunas sve kako racunas
Zamisli za 20 hilj god kad bude bozic u julu
ok ne zanima te, daleko, ali do toga ce doci
Слажем се са наведеним, али ради мира у Цркви се могао увести мораторијум док се све добро не претресе и подвижнике (више њих, на разним странама) не замоли за дознају Божију вољу.
 
Слажем се са наведеним, али ради мира у Цркви се могао увести мораторијум док се све добро не претресе и подвижнике (више њих, на разним странама) не замоли за дознају Божију вољу.
Hehe , kao za sve, sta se dogovore to ce se nekome * javiti*
 
Ovo su slike Grčkog genocida nad Srbima u periodu 1946-1949 god gde je ubijeno 1 milion Srba i tada je većinski srpski Solun i okolina 100% očišćen od Srba. Genocifd nad Srbima su izvršili ekumenisti. Tu su i isečci iz novina iz tog perioda kao i Grčka vojska sa ubijenim Srbima i streljanja Srba i slike izbeglica.

Pogledajte prilog 1668471Pogledajte prilog 1668472Pogledajte prilog 1668473Pogledajte prilog 1668474Pogledajte prilog 1668475Pogledajte prilog 1668476Pogledajte prilog 1668477Pogledajte prilog 1668481Pogledajte prilog 1668478Pogledajte prilog 1668479Pogledajte prilog 1668481
Нешто са хронологијим ти не одговара. И ти бројеви су чудно високи.
 
Нешто са хронологијим ти не одговара. И ти бројеви су чудно високи.
Sve je do detalja tačno, period je 1946 god do 1949 god. Ubijeno je 1 milion Srba i ostalo proterano.
Dokaz , popis stanovništva iz 1904 god u Solunu živelo 900.000 Srba, a po popisu posle 1949 god živelo 0 Srba. a u pitanju je i okolina.
Inače izvor iz kog sam ovo pronašao i okačio slike kaže da je ubijeno i proterano 2,5 miliona Srba sa prostora današnje Grčke u periodu 1920 do 1949 god
 

Back
Top