- Poruka
- 355.010
Grčki istoričar Arijen (oko 86 – 160. nove ere) rekao je da ceni slavu pobede na Olimpijskim igrama, ali je takođe upozorio da je to veoma teško postići.
Za antičke sportiste put do olimpijske slave bio je dug i mukotrpan, baš kao i za moderne sportiste.
Kakvo je bilo iskustvo starih sportista koji su trenirali i takmičili se na Olimpijadi istraživao je profesor Konstantin Panegires sa Univerziteta u Melburnu.
Zgusnut raspored takmičenja
Drevni olimpijski sportisti imali su naporan kalendar.
Igre u Olimpiji nisu bile jedino prestižno atletsko takmičenje u drevnom grčkom svetu.
Postojala su još tri poznata takmičenja u kojima su vrhunski sportisti želeli da pobede – Pitijske igre panhelenske svečanosti (druge po važnosti) koje su se održavale u čast boga Apolona, na stadionu ili pozorištu grčkog svetilišta i proročišta Delfi u Grčkoj. Zatim, Nemejske igre, koje su održavane svake dve godine u Nemeji, šumovitoj dolini antičke severne Argolide; i Istamske igre (ili Istmijske igre) svečanosti u čast boga Posejdona. Održavale su se na Istamskoj (Korintskoj) prevlaci svake druge godine, sredinom leta, posle antičkih Olimpijskih igara.
To su bila najvažnije svečanosti antičke Grčke. Obično su se svake godine održavala jedno ili dva od ovih sportskih manifestacija.
Zajedno, ove četiri igre su formirale „periodos“ (kolo). Sportista koji je pobedio na svim Panhelenskim igrama proglašavan je za „periodonikes“ (grč. περιοδονικης – pobednik kruga), i sticao je veliku slavu i bogatstvo.
Pripreme za takmičenje
Olimpijci su bili spremni na drastične mere kako bi stekli prednost nad protivnicima.
Čuveni rvač Milo od Krotona – koji je harao borilištima oko 536-508 pne – imao je legendarne metode treninga. Kako bi zadržao fizičku snagu Milo je svakodnevno „jeo 20 min (oko 8,72 kg) mesa, zajedno sa istom količinom hleba, i pio tri vrča vina“, prema Ateneju iz Naukratisa (2. vek nove ere). Za fizičku kondiciju, Milo bi svakodnevno nosio novorođeno tele sve dok ono ne izraste u bika.
Milo nije bio jedini rvač koji je trenirao sa životinjama. Prema istoričaru Jevseviju iz Cezareje (4. vek nove ere), Amesina iz Barke (pobednik u olimpijskom rvanju 460. pre Hrista), trenirao je rvajući se sa bikovima dok je čuvao stoku. Čak je dovodio i bika sa sobom u Olimpiju kao sparing-partnera.
Šta je sa ishranom – i seksom?
Mnogi sportisti su pokušavali da postignu vrhunsku kondiciju primenjujući posebne načine ishrane.
Trkač Hionis iz Sparte (sredina 7. veka pre nove ere) – koji je, prema rečima putopisca Pausanije (2. vek nove ere), osvojio sedam olimpijskih pobeda (četiri na „stadionu“ i tri u „dijaulosu“) – bio je poznat po dijeta od suvih smokava.Drugi pobednički olimpijski sportisti, kao što su Eurimen sa Samosa (6. vek pre nove ere) i Dromeus iz Stimfala (5. vek pre nove ere), prednost su davali ishranu koja se sastoji od mesa.
Prema Ateneju iz Naukratisa, takođe je postojao jedan tebanski sportista, aktivan tokom ili pre 2. veka pre nove ere, koji je „prevazišao sve svoje protivnike tako što nije jeo ništa osim kozjeg mesa“. Nije poznato ime ovog sportiste, ali Atenej dodaje da su ga svi ismevali jer je njegov znoj jako neprijatno mirisao.
Ikus iz Tarentuma, pobednik u petoboju 476. pre nove ere, verovao je da je njegovo uzdržavanje od seksa jedan od razloga njegovog uspeha: „tokom čitavog perioda priprema“, kaže filozof Platon, „ nikad nije dirao ženu, a ni dečaka”.Drugi olimpijski pobednici poznati po uzdržavanju od seksa bili su trkači Astil iz Krotona (pobednik 488, 484. i 480. pre Hrista) i Krison iz Himere (pobednik 448, 444. i 440. pre Hrista).
ošto su ga sudije osudile za prljavu igru i lišili ga nagrade, on je poludeo od tuge i vratio se u Astipaleju.
