Како су радикали Вучић и Шешељ успели да униште српски национализам, ефикасније него било који страни фактор

Гамбино

Гамбино

Elita
Poruka
19.253
То је феномен који многи политиколози називају „самопоједањем национализма“ – ситуација у којој лидери који се представљају као највећи националисти, својим поступцима на власти разграђују управо оно на шта су се позивали. Да разложимо то на неколико тачака:

🧩 1. Легитимитет преко национализма​

Шешељ и Вучић су током деведесетих изградили политички идентитет као „аутентични националисти“ – људи који „бране Србе“, „не продају веру за вечеру“, „боре се против Запада“ итд.
  • Тај имиџ им је дао патриотски капитал – огромно поверење међу делом народа који је веровао да су искрени и идеолошки доследни.
  • Тај капитал им је омогућио да касније дођу на власт са репутацијом људи који не могу бити издајници, јер су „страдали за Србију“.

⚙️ 2. Прелаз са опозиције на власт​

Када су дошли на власт (Вучић пре свега, док је Шешељ остао у другом плану), дешава се обрнут процес:
  • Морали су да сарађују са међународним центрима моћи – и са Западом и са Русијом.
  • У пракси, власт се одржава само уз прагматизам, компромис и клијентелизам, не идеологијом.
  • Тако су постепено испуњавали све захтеве које су раније осуђивали (Косово, НАТО сарадња, западни инвестициони модел, страни утицај).

💰 3. Повезивање са мафијом и олигархијом​

  • Националистичка реторика служила је као димна завеса за концентрацију моћи, контролу институција и економске ресурсе.
  • Уместо државе по мери „патриотског народа“, настала је синергија политике, тајкуна и безбедносних структура.
  • Тако је „патриотизам“ постао бренд, не уверење – нешто што се користи за оправдање личних и партијских интереса.

🧠 4. Парадокс – уништавање идеје изнутра​

Кад они који су најгласнији националисти на власти покажу да су:
  • спремни на компромисе са свима,
  • повезани са криминалним структурама,
  • и користе „национализам“ само као алат за контролу народа,
    онда јавност постепено губи веру у саму идеју.
👉 Другим речима: не уништавају национализам његови противници, него његови лажни представници.

🔄 5. Дугорочна последица​

  • После оваквог искуства, сваки будући политичар који говори о „нацији“, „патриотизму“ или „суверенитету“ бива дочекан са подсмехом или неповерењем.
  • Тај цинични однос народа према свакој идеји националног интереса јесте управо највећи ударац који су нанели српском национализму.
  • Остала је празна реторика, без садржаја.

📜 Сажето:​


ФазаШта се дешава
1990–2000Граде мит о себи као „чистим патриотама“
2000–2012Глуме жртве и чувају идеолошки капитал
2012–данасОсвајају власт и потпуно комерцијализују „патриотизам“
ПоследицаНарод губи веру у саму идеју национализма
 
Zapravo, većina tih tzv. srpskih nacionalista, kremljofila i ostalih lažnih patriota mora od nečega da živi. I većina ih je na ovaj ili onaj način nakačena na državni budžet ili budžete lokalnih samouprava. Lako im je da srbuju dok ima para. Ali im je isto tako lako da zažmure na izdaju nacionalnih interesa ako moraju da biraju između njih i svog džepa.

Vučić, Nikolić, Šešelj i ostali su samo njihovi PR menadžeri i organizatori koji su im dali to što ovi traže.
 
aleksije radicevic:
Vulgarizacijom.
Njihov nacionalizam neki još zovu i pornonacionalizam.
Kliknite za proširenje...
Vašarski nacionalizam za razliku od salonskog (DSS). Mnogo bolje se prima jer narod više voli vašar nego besede Lompara i Kovića.
 
Гамбино:
То је феномен који многи политиколози називају „самопоједањем национализма“ – ситуација у којој лидери који се представљају као највећи националисти, својим поступцима на власти разграђују управо оно на шта су се позивали. Да разложимо то на неколико тачака:

🧩 1. Легитимитет преко национализма​

Шешељ и Вучић су током деведесетих изградили политички идентитет као „аутентични националисти“ – људи који „бране Србе“, „не продају веру за вечеру“, „боре се против Запада“ итд.
  • Тај имиџ им је дао патриотски капитал – огромно поверење међу делом народа који је веровао да су искрени и идеолошки доследни.
  • Тај капитал им је омогућио да касније дођу на власт са репутацијом људи који не могу бити издајници, јер су „страдали за Србију“.

⚙️ 2. Прелаз са опозиције на власт​

Када су дошли на власт (Вучић пре свега, док је Шешељ остао у другом плану), дешава се обрнут процес:
  • Морали су да сарађују са међународним центрима моћи – и са Западом и са Русијом.
  • У пракси, власт се одржава само уз прагматизам, компромис и клијентелизам, не идеологијом.
  • Тако су постепено испуњавали све захтеве које су раније осуђивали (Косово, НАТО сарадња, западни инвестициони модел, страни утицај).

💰 3. Повезивање са мафијом и олигархијом​

  • Националистичка реторика служила је као димна завеса за концентрацију моћи, контролу институција и економске ресурсе.
  • Уместо државе по мери „патриотског народа“, настала је синергија политике, тајкуна и безбедносних структура.
  • Тако је „патриотизам“ постао бренд, не уверење – нешто што се користи за оправдање личних и партијских интереса.

🧠 4. Парадокс – уништавање идеје изнутра​

Кад они који су најгласнији националисти на власти покажу да су:
  • спремни на компромисе са свима,
  • повезани са криминалним структурама,
  • и користе „национализам“ само као алат за контролу народа,
    онда јавност постепено губи веру у саму идеју.
👉 Другим речима: не уништавају национализам његови противници, него његови лажни представници.

🔄 5. Дугорочна последица​

  • После оваквог искуства, сваки будући политичар који говори о „нацији“, „патриотизму“ или „суверенитету“ бива дочекан са подсмехом или неповерењем.
  • Тај цинични однос народа према свакој идеји националног интереса јесте управо највећи ударац који су нанели српском национализму.
  • Остала је празна реторика, без садржаја.

📜 Сажето:​


ФазаШта се дешава
1990–2000Граде мит о себи као „чистим патриотама“
2000–2012Глуме жртве и чувају идеолошки капитал
2012–данасОсвајају власт и потпуно комерцијализују „патриотизам“
ПоследицаНарод губи веру у саму идеју национализма
Kliknite za proširenje...
Posto su srbi zaista nepismen, needukovan narod, svaka budala sa nekom diplomom moze da svasta uradi. Ti ljudi su uporno gurali svastaru protiv komunizma i SFRJ i predstavljali srbe kao vrhovne zrtve sistema, kako srbin da zna kako je bilo pre 1945? Ti propali istoricari nam guraju u glavu kako su zli komunisti upropastili srpski narod, a da su neo-cetnici tu neke patrijote koje ce spasiti srBstvo...stvoriti dusanovo carstvo...a u stvarnosti kradu belu tehniku i otimaju stanove gradjanima svoje drzave...

smradikali su sve bili hrvati i bosanci, niko odatle nije ni polu srbin, oni su njihovom strategijom primitivizma upropastili srpsku drzavu i naneli vise stete srpskom narodu nego bilo ko drugi. Naravno da je nacionalizam propao kada je srz nacionalizma da vulgarizujes istoriju radi politickih poena
 
S1MCRO:
Zapravo, većina tih tzv. srpskih nacionalista, kremljofila i ostalih lažnih patriota mora od nečega da živi. I većina ih je na ovaj ili onaj način nakačena na državni budžet ili budžete lokalnih samouprava. Lako im je da srbuju dok ima para. Ali im je isto tako lako da zažmure na izdaju nacionalnih interesa ako moraju da biraju između njih i svog džepa.

Vučić, Nikolić, Šešelj i ostali su samo njihovi PR menadžeri i organizatori koji su im dali to što ovi traže.
Kliknite za proširenje...
i najveca ironija od svih jeste da se SFRJ i "zao komunizam" redovno osudjuje, gde nije bilo nikakvih pozitiva ali zato mnogih mana...ironicna stvar je da srpska drzava redovno radi upravo ono zbog cega se komunjare kritikuju - zaduzenje, potemkinova ekonomija, hronicna korupcija poslovi preko veze, partijski sistem...
 
Гамбино:
То је феномен који многи политиколози називају „самопоједањем национализма“ – ситуација у којој лидери који се представљају као највећи националисти, својим поступцима на власти разграђују управо оно на шта су се позивали. Да разложимо то на неколико тачака:

🧩 1. Легитимитет преко национализма​

Шешељ и Вучић су током деведесетих изградили политички идентитет као „аутентични националисти“ – људи који „бране Србе“, „не продају веру за вечеру“, „боре се против Запада“ итд.
  • Тај имиџ им је дао патриотски капитал – огромно поверење међу делом народа који је веровао да су искрени и идеолошки доследни.
  • Тај капитал им је омогућио да касније дођу на власт са репутацијом људи који не могу бити издајници, јер су „страдали за Србију“.

⚙️ 2. Прелаз са опозиције на власт​

Када су дошли на власт (Вучић пре свега, док је Шешељ остао у другом плану), дешава се обрнут процес:
  • Морали су да сарађују са међународним центрима моћи – и са Западом и са Русијом.
  • У пракси, власт се одржава само уз прагматизам, компромис и клијентелизам, не идеологијом.
  • Тако су постепено испуњавали све захтеве које су раније осуђивали (Косово, НАТО сарадња, западни инвестициони модел, страни утицај).

💰 3. Повезивање са мафијом и олигархијом​

  • Националистичка реторика служила је као димна завеса за концентрацију моћи, контролу институција и економске ресурсе.
  • Уместо државе по мери „патриотског народа“, настала је синергија политике, тајкуна и безбедносних структура.
  • Тако је „патриотизам“ постао бренд, не уверење – нешто што се користи за оправдање личних и партијских интереса.

🧠 4. Парадокс – уништавање идеје изнутра​

Кад они који су најгласнији националисти на власти покажу да су:
  • спремни на компромисе са свима,
  • повезани са криминалним структурама,
  • и користе „национализам“ само као алат за контролу народа,
    онда јавност постепено губи веру у саму идеју.
👉 Другим речима: не уништавају национализам његови противници, него његови лажни представници.

🔄 5. Дугорочна последица​

  • После оваквог искуства, сваки будући политичар који говори о „нацији“, „патриотизму“ или „суверенитету“ бива дочекан са подсмехом или неповерењем.
  • Тај цинични однос народа према свакој идеји националног интереса јесте управо највећи ударац који су нанели српском национализму.
  • Остала је празна реторика, без садржаја.

📜 Сажето:​


ФазаШта се дешава
1990–2000Граде мит о себи као „чистим патриотама“
2000–2012Глуме жртве и чувају идеолошки капитал
2012–данасОсвајају власт и потпуно комерцијализују „патриотизам“
ПоследицаНарод губи веру у саму идеју национализма
Kliknite za proširenje...
  • "Морали су да сарађују са међународним центрима моћи –"
Kako da ne.
Biće da su ih ti centri i doveli na vlast, tj - Vučića, dok je Šešelj uvek bio predviđen kao "konstruktivna opozicija" visoko rangiranom britanskom Masonu, Slobodanu Miloševiću.

A raspravljati o nekom nepostojećem "srpskom nacionalizmu" u državi gde Titoistička UDBA sastavlja izborne liste, a na televizije dolaze samo "bezbednosno provereni" - stvarno je smejurija.
 
Гамбино:
То је феномен који многи политиколози називају „самопоједањем национализма“ – ситуација у којој лидери који се представљају као највећи националисти, својим поступцима на власти разграђују управо оно на шта су се позивали. Да разложимо то на неколико тачака:

🧩 1. Легитимитет преко национализма​

Шешељ и Вучић су током деведесетих изградили политички идентитет као „аутентични националисти“ – људи који „бране Србе“, „не продају веру за вечеру“, „боре се против Запада“ итд.
  • Тај имиџ им је дао патриотски капитал – огромно поверење међу делом народа који је веровао да су искрени и идеолошки доследни.
  • Тај капитал им је омогућио да касније дођу на власт са репутацијом људи који не могу бити издајници, јер су „страдали за Србију“.

⚙️ 2. Прелаз са опозиције на власт​

Када су дошли на власт (Вучић пре свега, док је Шешељ остао у другом плану), дешава се обрнут процес:
  • Морали су да сарађују са међународним центрима моћи – и са Западом и са Русијом.
  • У пракси, власт се одржава само уз прагматизам, компромис и клијентелизам, не идеологијом.
  • Тако су постепено испуњавали све захтеве које су раније осуђивали (Косово, НАТО сарадња, западни инвестициони модел, страни утицај).

💰 3. Повезивање са мафијом и олигархијом​

  • Националистичка реторика служила је као димна завеса за концентрацију моћи, контролу институција и економске ресурсе.
  • Уместо државе по мери „патриотског народа“, настала је синергија политике, тајкуна и безбедносних структура.
  • Тако је „патриотизам“ постао бренд, не уверење – нешто што се користи за оправдање личних и партијских интереса.

🧠 4. Парадокс – уништавање идеје изнутра​

Кад они који су најгласнији националисти на власти покажу да су:
  • спремни на компромисе са свима,
  • повезани са криминалним структурама,
  • и користе „национализам“ само као алат за контролу народа,
    онда јавност постепено губи веру у саму идеју.
👉 Другим речима: не уништавају национализам његови противници, него његови лажни представници.

🔄 5. Дугорочна последица​

  • После оваквог искуства, сваки будући политичар који говори о „нацији“, „патриотизму“ или „суверенитету“ бива дочекан са подсмехом или неповерењем.
  • Тај цинични однос народа према свакој идеји националног интереса јесте управо највећи ударац који су нанели српском национализму.
  • Остала је празна реторика, без садржаја.

📜 Сажето:​


ФазаШта се дешава
1990–2000Граде мит о себи као „чистим патриотама“
2000–2012Глуме жртве и чувају идеолошки капитал
2012–данасОсвајају власт и потпуно комерцијализују „патриотизам“
ПоследицаНарод губи веру у саму идеју национализма
Kliknite za proširenje...
Da li ce neko doci i odrzati na vlasti najvise zavisi od narod,a tu ne mislim na rezultate izbora vec na reakciju dok su radikali prosipali "ideologiju" i sovinizam, sve u svemu voleli ste, evo vam ga.
 
Гамбино:
То је феномен који многи политиколози називају „самопоједањем национализма“ – ситуација у којој лидери који се представљају као највећи националисти, својим поступцима на власти разграђују управо оно на шта су се позивали. Да разложимо то на неколико тачака:

🧩 1. Легитимитет преко национализма​

Шешељ и Вучић су током деведесетих изградили политички идентитет као „аутентични националисти“ – људи који „бране Србе“, „не продају веру за вечеру“, „боре се против Запада“ итд.
  • Тај имиџ им је дао патриотски капитал – огромно поверење међу делом народа који је веровао да су искрени и идеолошки доследни.
  • Тај капитал им је омогућио да касније дођу на власт са репутацијом људи који не могу бити издајници, јер су „страдали за Србију“.

⚙️ 2. Прелаз са опозиције на власт​

Када су дошли на власт (Вучић пре свега, док је Шешељ остао у другом плану), дешава се обрнут процес:
  • Морали су да сарађују са међународним центрима моћи – и са Западом и са Русијом.
  • У пракси, власт се одржава само уз прагматизам, компромис и клијентелизам, не идеологијом.
  • Тако су постепено испуњавали све захтеве које су раније осуђивали (Косово, НАТО сарадња, западни инвестициони модел, страни утицај).

💰 3. Повезивање са мафијом и олигархијом​

  • Националистичка реторика служила је као димна завеса за концентрацију моћи, контролу институција и економске ресурсе.
  • Уместо државе по мери „патриотског народа“, настала је синергија политике, тајкуна и безбедносних структура.
  • Тако је „патриотизам“ постао бренд, не уверење – нешто што се користи за оправдање личних и партијских интереса.

🧠 4. Парадокс – уништавање идеје изнутра​

Кад они који су најгласнији националисти на власти покажу да су:
  • спремни на компромисе са свима,
  • повезани са криминалним структурама,
  • и користе „национализам“ само као алат за контролу народа,
    онда јавност постепено губи веру у саму идеју.
👉 Другим речима: не уништавају национализам његови противници, него његови лажни представници.

🔄 5. Дугорочна последица​

  • После оваквог искуства, сваки будући политичар који говори о „нацији“, „патриотизму“ или „суверенитету“ бива дочекан са подсмехом или неповерењем.
  • Тај цинични однос народа према свакој идеји националног интереса јесте управо највећи ударац који су нанели српском национализму.
  • Остала је празна реторика, без садржаја.

📜 Сажето:​


ФазаШта се дешава
1990–2000Граде мит о себи као „чистим патриотама“
2000–2012Глуме жртве и чувају идеолошки капитал
2012–данасОсвајају власт и потпуно комерцијализују „патриотизам“
ПоследицаНарод губи веру у саму идеју национализма
Kliknite za proširenje...
Ето, и Цхат ГПТ је то очигледно
 
Salonski nacionalizam je pokazao da se iza njega krije antinacionalizam, jer se obraća salonskoj evropi koja je antisrpska.
Istina je da su naprednjaci napredniji radikali, jer su pobegli od lažnog patriotizma monarhista koji Srbiju vide kao vazalnu državu, a sebe kao evropske sluge i to dokazali izdajom srbije 90tih i 2000.
 
Nacional-komunisti su izazvali bizarnu situaciju a to je da se zbog njihove komunjarske politike nacionalni konzervatizam smatra autokratskom ideologijom, zato npr. LGBT i ostali levičari mašu zastavom totalitarne SFRJ misleći da je to odraz slobodarstva kao sve kontra šešelj-milošević nacional-komunistima :mrgreen:
 
Ono šta se danas naziva srpskim nacionalizmom zasnovano je na izmišljotini da su u SFRJ "Srbi van Srbije ugroženi" šta je patentirao je Dobrica Ćosić kada mu je šezdesetih propalo zalaganje za povratak na integralno jugoslovenstvo; takav srpski nacionalizam kao žanr pseudo-ideologije zasnovane na lažima cvetao je u kafanskom dimu i alkoholnim isparenjima prestoničkih kafana sedamdesetih i osamdesetih pre nego što će ući u Memorandum SANU i postane državna politika koja će devastira Srbiju, dovesti do raspada SFRJ, besmislenih ratova, monstruoznih zločina nad ne-Srbima i genocida u Srebrenici. Ćosićev srpski nacionalizam izrodio je svakojake nakaze koje i dalje opstaju na političkoj sceni, ali ta i takva psedo-ideologija zasnovana na lažima ne može da opstane u dvadeset i prvom veku i u vremenu brzog interneta kada su informacije pa i istorijski fakti lako dostupni.
 
aleksije radicevic:
Vulgarizacijom.
Njihov nacionalizam neki još zovu i pornonacionalizam.
Kliknite za proširenje...


SRS/SNS su projekat Mi6/CIA/Mosad-a

Nešto kao balkanska Al Qaida i ISIS...
A onda su Vucica umili i preveli u prihvatljivu im HTŠ formu poput trenutnog vladara Sirije...

Dakle isti procesi i reziseri su u pitanju...

...
 
Iskreno sve više mi ima smila ta priča da su Šešelj, Vuk i ostali tzv. nacionalisti koji su se pojavili početkom 90-ih zapravo agenti nekih službi i koji rade na tome da svakom iole normalnom, zdravom u glavi i pristojnom čoveku ogade ideju srpskog nacionalizma.

Mislim ti kad pogledaš te neke rane radove radikala, njihove nastupe, ponašanje, vokabular, kad pogledaš te face, te fizionomije i onako svi ko neandertalci, onako zarasli, zamazani, sumnjivih higijenskih navika, pijani, neartikulisani,ratoborni, primitivni, bez ikakvih manira, kulture, ičega ono verujem da su svakom iole normalnom i pristojnom čoveku delovali jezivo i blago rečeno odbojno (kao jbt iz kog su filma ovi ispali) i verujem da su tad mnogi pristojni ljudi kad su ih videli bili u fazonu, jooooj ono biću drugosrbijanac, biću domaći izdajnik i strani plaćenik, biću lgbt, biću marsovac, biću šta god treba samo da ne budem kao ovi i sa ovima i samo da me ne trpaju u isti koš sa ovima i to je na neki način bio i početak i kraj srpskog nacionalizma (barem u onom nekom modernom smislu) i još od tad tj. maltene od samog početka radikali su manje-više uspevali da privuku samo neko ekstremnije biračko telo i one sa dna kace (da bi se to možda malčice promenilo tamo sredinom 2000-ih kada se situacija polarizovala i kad smo imali neku vrstu dvopartijskog sistema i sa jedne strane DS na vlasti a sa druge radikale pa oni koji su bili protiv DS-a i nisu imali neku alternativu), recimo i 90-ih oni koji su bili više tradicionalno i pro-ruski orijentisani glasali su za SPS a kasnije za DSS (mada nikad niko Koštunicu nije doživljavao ozbiljno niti je DSS video kao neku alternativu DS-u i nešto je slabo ta priča zaživela).
 
zbiljaš:
Ono šta se danas naziva srpskim nacionalizmom zasnovano je na izmišljotini da su u SFRJ "Srbi van Srbije ugroženi" šta je patentirao je Dobrica Ćosić kada mu je šezdesetih propalo zalaganje za povratak na integralno jugoslovenstvo; takav srpski nacionalizam kao žanr pseudo-ideologije zasnovane na lažima cvetao je u kafanskom dimu i alkoholnim isparenjima prestoničkih kafana sedamdesetih i osamdesetih pre nego što će ući u Memorandum SANU i postane državna politika koja će devastira Srbiju, dovesti do raspada SFRJ, besmislenih ratova, monstruoznih zločina nad ne-Srbima i genocida u Srebrenici. Ćosićev srpski nacionalizam izrodio je svakojake nakaze koje i dalje opstaju na političkoj sceni, ali ta i takva psedo-ideologija zasnovana na lažima ne može da opstane u dvadeset i prvom veku i u vremenu brzog interneta kada su informacije pa i istorijski fakti lako dostupni.
Kliknite za proširenje...
Ovaj program emituje političke reklame i lažnu istoriju i nije za mladje od 45 godina.
 
Straks92:
Vašarski nacionalizam za razliku od salonskog (DSS). Mnogo bolje se prima jer narod više voli vašar nego besede Lompara i Kovića.
Kliknite za proširenje...
Onaj ko izdaje interese zemlje i naroda nije nikakav nacionalista, vec veleizdajnik, treba stvari nazivati pravim imenima.
 
DJ 5ak:
Iskreno sve više mi ima smila ta priča da su Šešelj, Vuk i ostali tzv. nacionalisti koji su se pojavili početkom 90-ih zapravo agenti nekih službi i koji rade na tome da svakom iole normalnom, zdravom u glavi i pristojnom čoveku ogade ideju srpskog nacionalizma.

Mislim ti kad pogledaš te neke rane radove radikala, njihove nastupe, ponašanje, vokabular, kad pogledaš te face, te fizionomije i onako svi ko neandertalci, onako zarasli, zamazani, sumnjivih higijenskih navika, pijani, neartikulisani,ratoborni, primitivni, bez ikakvih manira, kulture, ičega ono verujem da su svakom iole normalnom i pristojnom čoveku delovali jezivo i blago rečeno odbojno (kao jbt iz kog su filma ovi ispali) i verujem da su tad mnogi pristojni ljudi kad su ih videli bili u fazonu, jooooj ono biću drugosrbijanac, biću domaći izdajnik i strani plaćenik, biću lgbt, biću marsovac, biću šta god treba samo da ne budem kao ovi i sa ovima i samo da me ne trpaju u isti koš sa ovima i to je na neki način bio i početak i kraj srpskog nacionalizma (barem u onom nekom modernom smislu) i još od tad tj. maltene od samog početka radikali su manje-više uspevali da privuku samo neko ekstremnije biračko telo i one sa dna kace (da bi se to možda malčice promenilo tamo sredinom 2000-ih kada se situacija polarizovala i kad smo imali neku vrstu dvopartijskog sistema i sa jedne strane DS na vlasti a sa druge radikale pa oni koji su bili protiv DS-a i nisu imali neku alternativu), recimo i 90-ih oni koji su bili više tradicionalno i pro-ruski orijentisani glasali su za SPS a kasnije za DSS (mada nikad niko Koštunicu nije doživljavao ozbiljno niti je DSS video kao neku alternativu DS-u i nešto je slabo ta priča zaživela).
Kliknite za proširenje...
Ako se secas pesme BG Sindikata koji su jos pocetkom 2000tih prozvali lazne cetnike-nacionaliste, naravno to se odnosilo i na Draskovica, Seselja, vucica....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

38imak
Kada su srpski 'antikomunisti' bili na antikomunistickoj strani?
2 3
Odgovora
70
Pregleda
756
savasavanovic
savasavanovic
AleksaJ
  • Anketa Anketa
Протести које је Марић иницирао су потпуно успели
Odgovora
3
Pregleda
398
AleksaJ
AleksaJ
Grom_sa_neba!
Penzionisan policajac koji je za napad okrivio studente: Kako su Vučić i žandarm Baćić pokušali da slažu o napadu ispred RTS
Odgovora
3
Pregleda
354
Zlatko 01
Zlatko 01

Back
Top