- Poruka
- 3.896
Konferencija o ratnoj odšteti u Hagu
tzv. ,,Konferencija o konačnom ukidanju rata”
avgust, 1929.
3 najvažnije odluke konferencije:
1) Sporazum o pitanju nemačke ratne odštete – usvajanje Jangovog plana (čime su nemačke obaveze smanjene za 2/3) (Britanija više ne podržava francuske zahteve za većom ratnom odštetom)
2) Kao posledica usvajanja Jangovog plana, na konferenciji je dogovoreno osnivanje Banke za međunarodna poravnanja (BIS – Bank for International Settlements)
3) Određivanje datuma za okončanje francusko-britanske okupacije nemačke Rajnske oblasti
Versajskim mirovnim ugovorom bilo je predviđeno da okupacija Rajnske oblasti traje 15 godina – do 1934. godine.
Međutim… Britanski ministar inostranih poslova Artur Henderson, bez najave, na konferenciji izjavljuje da će se britanske snage u svakom slučaju povući iz Rajnske oblasti pre Božića 1929. godine.
Hteo-ne hteo, francuski premijer i ministar inostranih poslova Aristid Brijan zakazuje ranije povlačenje francuskih snaga za jun 1930. godine.
Pored toga, učesnici konferencije ignorišu francuski zahtev za međunarodnu verifikaciju demilitarizacije Rajnske oblasti.
Michael Sutton, France and the Construction of Europe, 1944-2007: The Geopolitical Imperative, 2011, p. 19.
,,Banka Engleske je jedna od brojnih centralnih banaka koje su bile u bankarsko-komitentskom odnosu sa BIS-om; ali Banka Engleske je učestvovala i u osnivanju BIS-a; čakštoviše, BIS u potpunosti kontrolišu direktori, a ne akcionari, a guverner Banke Engleske je ex officio direktor i imenuje drugog direktora. Nominovani direktor u vreme izbijanja rata bio je Ser Oto Nimejer (Otto Niemeyer), koji je, igom slučaja, bio i predsednik odbora BIS od maja 1937. o maja 1940. Zamenik guvernera bio je gospodin Kobold (Cobbold). Direktori Banke Engleske bili su, naravno, među najuticajnijima u direktoratu.
…
21. marta 1939. glavni blagajnik primio je zahtev za prebacivanje oko 5.6. miliona funti zlata sa BIS-ovog računa br. 2 na BIS-ov račun br. 17. Banka (mada to nije bila njihova stvar) je bila prilično sigurna da je račun br. 2 bio račun Češke narodne banke i verovali su, mada u to vreme nisu bili sigurni, da je račun br. 17 bio račun Rajhsbanke. Svota je prebačena istoga dana, a dodatna manja suma 22. marta. Između 21. i 31. marta, otarasili su se zlata koje je prebačeno na račun br. 17, od čega je oko 4 miliona funti otišlo Narodnoj banci Belgije i Holandskoj banci, a ostatak je prodat u Londonu.
Iz (opšteg) imuniteta koji je poveren BIS-u, jasno je da nijedna vlada – članica prvobitnog sporazuma, a bilo ih je sedamnaest, uključujući i vlade Velike Britanije i Francuske, nije mogla da preduzme ništa, bez spremnosti, i to u vreme mira, na kršenje obaveza iz sporazuma.
…
22. marta guverner je upoznao Odbor blagajne da ga je nazvao guverner Banke Francuske i predložio da traže od svojih blagajni da ulože zajednički protest predsedniku BIS-a protiv moguće isporuke čeških sredstava Nemcima ili Češkoj banci koja je bila pod nemačkom kontrolom, i da bi trebalo zajedno da podnesu konkretan zahtev predsedniku BIS-a da ne prebacuje nikakva češka sredstva pre sledećeg sastanka odbora u Bazelu.
On je smatrao da bi bilo pogrešno i opasno za budućnost BIS-a ili bilo kog člana odbora, a naročito sa nacionalnog stanovništva, iz političkih razloga pokušavati vršenje uticaja na odluke predsednika BIS-a koje u potpunosti spadaju u nadležnost predsednika: pa je, stoga, odbio oba predloga.
26. maja, kancelar piše guverneru upitavši da li Banka Engleske i dalje drži češko zlato, pošto bi mu taj podatak pomogao da odgovori na pitanje u parlamentu. Guverner mu u svom odgovoru (30. maja) nije odgovorio na pitanje, ali je ukazao na to da Banka povremeno drži zlato u ime BIS-a i nema nikakvih saznanja da li je ono u njihovoj sopstvneoj ili svojini njihovih komitenata. Tako da ne mogu znati da li je zlato držano u ime Narodne banke Čehoslovačke.
1. juna usledio je nov prenos zlata kada je zlato prodato (440.000 funti) i prebačeno u Njujork (420.000 funti) sa BIS-ovog računa br. 19. Bilo je to zlato koje je Rajsbanka poslala u London. Ovoga puta, pre nego što je bilo šta preduzeto, Banka Engleske obratila se po po tom pitanju kancelaru, koji je rekao da traži mišljenje kraljevskih pravnika. Međutim, na BIS-ovo pitanje zašto se odugovlači i tvrdnje da će isplata sledećeg dana dovesti do neprijatnosti, Banka Engleske je učinila kako joj je rečeno, bez konsultovanja pravnika, koji su, ipak, na kraju podržali takav postupak.”
http://www.bankofengland.co.uk/archive/Documents/archivedocs/wwh/2/p3c9p1292-1301.pdf
tzv. ,,Konferencija o konačnom ukidanju rata”
avgust, 1929.
3 najvažnije odluke konferencije:
1) Sporazum o pitanju nemačke ratne odštete – usvajanje Jangovog plana (čime su nemačke obaveze smanjene za 2/3) (Britanija više ne podržava francuske zahteve za većom ratnom odštetom)
2) Kao posledica usvajanja Jangovog plana, na konferenciji je dogovoreno osnivanje Banke za međunarodna poravnanja (BIS – Bank for International Settlements)
3) Određivanje datuma za okončanje francusko-britanske okupacije nemačke Rajnske oblasti
Versajskim mirovnim ugovorom bilo je predviđeno da okupacija Rajnske oblasti traje 15 godina – do 1934. godine.
Međutim… Britanski ministar inostranih poslova Artur Henderson, bez najave, na konferenciji izjavljuje da će se britanske snage u svakom slučaju povući iz Rajnske oblasti pre Božića 1929. godine.
Hteo-ne hteo, francuski premijer i ministar inostranih poslova Aristid Brijan zakazuje ranije povlačenje francuskih snaga za jun 1930. godine.
Pored toga, učesnici konferencije ignorišu francuski zahtev za međunarodnu verifikaciju demilitarizacije Rajnske oblasti.
Michael Sutton, France and the Construction of Europe, 1944-2007: The Geopolitical Imperative, 2011, p. 19.
,,Banka Engleske je jedna od brojnih centralnih banaka koje su bile u bankarsko-komitentskom odnosu sa BIS-om; ali Banka Engleske je učestvovala i u osnivanju BIS-a; čakštoviše, BIS u potpunosti kontrolišu direktori, a ne akcionari, a guverner Banke Engleske je ex officio direktor i imenuje drugog direktora. Nominovani direktor u vreme izbijanja rata bio je Ser Oto Nimejer (Otto Niemeyer), koji je, igom slučaja, bio i predsednik odbora BIS od maja 1937. o maja 1940. Zamenik guvernera bio je gospodin Kobold (Cobbold). Direktori Banke Engleske bili su, naravno, među najuticajnijima u direktoratu.
…
21. marta 1939. glavni blagajnik primio je zahtev za prebacivanje oko 5.6. miliona funti zlata sa BIS-ovog računa br. 2 na BIS-ov račun br. 17. Banka (mada to nije bila njihova stvar) je bila prilično sigurna da je račun br. 2 bio račun Češke narodne banke i verovali su, mada u to vreme nisu bili sigurni, da je račun br. 17 bio račun Rajhsbanke. Svota je prebačena istoga dana, a dodatna manja suma 22. marta. Između 21. i 31. marta, otarasili su se zlata koje je prebačeno na račun br. 17, od čega je oko 4 miliona funti otišlo Narodnoj banci Belgije i Holandskoj banci, a ostatak je prodat u Londonu.
Iz (opšteg) imuniteta koji je poveren BIS-u, jasno je da nijedna vlada – članica prvobitnog sporazuma, a bilo ih je sedamnaest, uključujući i vlade Velike Britanije i Francuske, nije mogla da preduzme ništa, bez spremnosti, i to u vreme mira, na kršenje obaveza iz sporazuma.
…
22. marta guverner je upoznao Odbor blagajne da ga je nazvao guverner Banke Francuske i predložio da traže od svojih blagajni da ulože zajednički protest predsedniku BIS-a protiv moguće isporuke čeških sredstava Nemcima ili Češkoj banci koja je bila pod nemačkom kontrolom, i da bi trebalo zajedno da podnesu konkretan zahtev predsedniku BIS-a da ne prebacuje nikakva češka sredstva pre sledećeg sastanka odbora u Bazelu.
On je smatrao da bi bilo pogrešno i opasno za budućnost BIS-a ili bilo kog člana odbora, a naročito sa nacionalnog stanovništva, iz političkih razloga pokušavati vršenje uticaja na odluke predsednika BIS-a koje u potpunosti spadaju u nadležnost predsednika: pa je, stoga, odbio oba predloga.
26. maja, kancelar piše guverneru upitavši da li Banka Engleske i dalje drži češko zlato, pošto bi mu taj podatak pomogao da odgovori na pitanje u parlamentu. Guverner mu u svom odgovoru (30. maja) nije odgovorio na pitanje, ali je ukazao na to da Banka povremeno drži zlato u ime BIS-a i nema nikakvih saznanja da li je ono u njihovoj sopstvneoj ili svojini njihovih komitenata. Tako da ne mogu znati da li je zlato držano u ime Narodne banke Čehoslovačke.
1. juna usledio je nov prenos zlata kada je zlato prodato (440.000 funti) i prebačeno u Njujork (420.000 funti) sa BIS-ovog računa br. 19. Bilo je to zlato koje je Rajsbanka poslala u London. Ovoga puta, pre nego što je bilo šta preduzeto, Banka Engleske obratila se po po tom pitanju kancelaru, koji je rekao da traži mišljenje kraljevskih pravnika. Međutim, na BIS-ovo pitanje zašto se odugovlači i tvrdnje da će isplata sledećeg dana dovesti do neprijatnosti, Banka Engleske je učinila kako joj je rečeno, bez konsultovanja pravnika, koji su, ipak, na kraju podržali takav postupak.”
http://www.bankofengland.co.uk/archive/Documents/archivedocs/wwh/2/p3c9p1292-1301.pdf
