Како су комунисти рушили Његошеву капелу на Ловћену!

[БелиВук]

Велики српски редитељ документарних филмова, Крсто Шканата, је непосредно након рушења ”Његошеве капеле” (оригинално: цркве-капеле Светог Петра Цетињског), снимио свој прилог вечном бележењу ове срамоте

1952. године је Мештровић договорио посао са владом Републике Црне Горе (у оквиру ФНР Југославије), али је ”тек” 1968. договорено рушење Његошеве капеле, па је она и срушена (урпкос узалудном противљењу сваког часног и поштеног Србина те епохе) 1972. године, па је на том месту две године касније коначно подигнут Мештровићев ”црни храм” (по древном персијском моделу, са каријатидама). Овај (само по имену) ”Његошев маузолеј” је био више Ј. Б. Тита, Жарка Булајића и Марка Орландића (двојице комунистичких председника Извршног већа Скупштине СР Црне Горе из тог доба) – него Његошев.

На нагробној плочи сасвим сличној оној диктатора Тита (која ће бити унета у београдску ”кућу цвећа” шест година после тога) уписано је само ”Његош 1813-1851”, без крста и покојниковог крштеног и монашког имена.

Рушење православне капеле и градња паганског маузолеја обављена је уз велико противљење свих оних који су поштовали последњу вољу највећег хришћанског песника модерног доба, а он је јасно одредио шта и како треба да се ради с његовим телом (после физичке смрти).

Остало је забележено витешко име Иса Махутовића, који, као радник ”Грађевинског предузећа Титоград”, није хтео да учествује у рушењу светиње, дајући због тога отказ и трпећи, касније, мучна испитивања ондашње тајне полиције Веселин Ђурановић, (и опасна сумњичење за ”заверу против социјалистичког поретка”).
Црногорски антисрби титоистичке расе су дали налоге за нечасно улизивање свом апсолутном господару и тиме издали своје порекло и све завете предака, наредивши рушење Његошеве капеле.

Да им не заборавимо имена: уз малопре поменуте Жарка Булајића и Марка Орландића, ту су и Веселин Ђурановић, Радован Радоњић, Марко Шпедијер, Вељко Милатовић (иначе, убица већ времешног Крста Поповића из ратних времена)…

https://www.sajkaca.com/istorija/evo-kako-su-antisrbi-rusili-njegosevu-kapelu-na-lovcenu-video/5811/
Што се о овом страшном злочину што су комунисти починили данас ћути?

 

[Mstislav]

Strasan zlocin najvecem pesniku ovih prostora podici dostojan spomenik. Ne znam sto Milo ne vaspostavi kapelu 90-ih dok je srbovao i lova kapala od sverca.

 

[Nikita Kulganov]

Takve lepote, niđe nema !

Mauzolej na Lovćenu​

Mauzolej je otvoren 1974. godine. Da bi se stiglo do njega, od Cetinja treba preći dvadesetak kilometara puta, a onda se popeti stepenicama, savladati 461 stepenik. I taj put, hodočašće, poseban je doživljaj.

Na ulazu u kapelu, centralni dio građevine, dvije su monumentalne figure Crnogorki od crnog granita, kao karijatide. Unutra, šest bočnih i centralna niša od bokeljskog i bračkog mermera. Svod prekriven mozaikom od 200.000 pozlaćenih pločica. Sjedeća figura Njegoša, s otvorenom knjigom, takođe je rad Ivana Meštrovića. Mermerni sarkofag vladike Rada je jednostavan, sa isklesanim krstom i državnim grbom, simbolima duhovne i svetovne vlasti.

Inace mauzolej spada u svetsku kulturnu bastinu.

 

[Mstislav]

 

[vučji čopor]

Часопис УМЕТНОСТ је у то време посветио читав број текстовима уметника и људи од науке критици тог варварског чина.Др Лазар Трифуновић који је уто време био главни уредник - то више није био. Осионост и бахатост и убеђење да им се све може је био заштитни знак њихове власти, а пренели су га и на своје насладнике што се и данас види.

 

[Sreten Žujović]

Nije lepo nepostovati poslednju volju pokojnika. Ali da je taj dogadjaj oznacio menjanje Srpstva u Crnoj Gori, nije. Uostalom taj Mauzolej je prvi hteo da mu digne Aleksandar.

Tako Aleksandar srusio Zrnov na Avali, a Tito kapelu na Lovcenu da se neko slucajno ne zbuni kad peva:

Ja sa Srbin Crnogorac imenom i prezimenom
Ponosim se podjenako sa Avalom i Lovcenom

Salim se. Treba podici Njegosu zavetnu kapelu na onoj osmatracnici.

 

[Nikita Kulganov]

 

[БелиВук]

Pogledajte prilog 1075027

Срушили што је Његош рекао да се не сме дирнути, један човек није хтео да греши душу. Што се тиче Косова смешна комуњарска пропаганда, бравар и његове комуњаре су дозволили шиптатима слободно да дивљају на Косову.

 

[Nikita Kulganov]

Срушили што је Његош рекао да се не сме дирнути, један човек није хтео да греши душу. Што се тиче Косова смешна комуњарска пропаганда, бравар и његове комуњаре су дозволили шиптатима слободно да дивљају на Косову.

 

[Mstislav]

Срушили што је Његош рекао да се не сме дирнути, један човек није хтео да греши душу. Што се тиче Косова смешна комуњарска пропаганда, бравар и његове комуњаре су дозволили шиптатима слободно да дивљају на Косову.

Rekao u trecem oku. A sad pravac krevet, sutra skolica kakva takva.

 

[vučji čopor]

Рушење верских објеката је варварски чин осионих освајача и у томе се се не разликују ни усташе које су по нашим манастирима у Срему улазили на коњима у цркве и пробадали иконе камама , ни Шиптари са својим дивљањима по Космету од титоистчких , комунистичких окупатора.
Ако су тлико желели да се одуже Петру Патровићу Његошу могли су то да ураде, онолико брда и висова по Црној Гори,а да имје т био циљ, а не изговор , могли су бар пуно име да му напишу.

 

[Лекизан]

Документарац режисера Крста Шканате о рушењу завјетне капеле Петра II Петровића Његоша на Ловћену 1974 године.Филм је био забрањен од стране тадашњег комунистичког режима. Захваљујући велико новинару Драгану Барјактаревићу филм је пронађен у складишту РТВ Београда а Народна странка га је први пут приказала јавности 1990 године.

 

[vučji čopor]

Документарац режисера Крста Шканате о рушењу завјетне капеле Петра II Петровића Његоша на Ловћену 1974 године.Филм је био забрањен од стране тадашњег комунистичког режима. Захваљујући велико новинару Драгану Барјактаревићу филм је пронађен у складишту РТВ Београда а Народна странка га је први пут приказала јавности 1990 године.

Сјајан филм !!! .Треба овде споменути и ДУНАВ филм и редитеље који су били око њега,које су титоистички партијаши забрањивали под оптужбом за " Црни талас". То време је остало упамћено и као седам гладних година југословонског филма.
Обест и осионост која је и рушила капелу је такође забрањивали и сваки глас који се дисао против диктатуре.