Како смо ми Срби постали нација у политичком смислу?

Неприлагођен

Početnik
Banovan
Poruka
12
Мени није јасно.
Никада нисмо имали нормалну државу осим кратког периода 1903-1914.
Увек смо експериментисали са неким наднационалним творевинама (Југа, ЕУ).
Пре тога никада нисмо имали неку значајнију просветитељску улогу државе, и ако смо имали увек је то "просвећење" ишло на уштрб националног.

Српска нација се формирала - не знам ни ја како :mrgreen:- самоникло, попут дивље крушке коју нико не окопава и не залива, а која даје плодове, вероватно су сеоске задруге самоиницијативно неговале културу и подстицале на националне акције.

И сад се питам, ако смо ми Срби толико освешћени без државе (или са квази-државом) колико ћемо се тек освестити када будемо имали националну државу?
 
Verujem da nama država ustvari ne treba i da svekolike naše tegobe dolaze otuda.

Moj deda mi je govorio , a to se često i danas čuje, da su političari neradnici.
Cvrčci koji žive od mrvica koje mravima preteknu pa ih rado daju.

Problem nastaje kad se cvrčci osile i počnu da pridaju sebi neku važnost, kako su on tu da bi vodili neuke mrave kojima je ustvari sasvim lepo bilo i bez rukovođenja.

Kad počnu da traže, umesto da zaslužuju mrvice
 
... И сад се питам, ако смо ми Срби толико освешћени без државе (или са квази-државом) колико ћемо се тек освестити када будемо имали националну државу?

upravo je to uzrok cele panike i propagande protiv srbije, instruisanih iz nekoliko centara.
naime, nisu zavrseni tj do kraja dovedeni procesi stvaranja nacija od plemena koja su otpala (neka na silu, neka ne) od srpskog naroda.
plan im se izjalovio, jedino sto su dobili je gomila neupotrebljivih besom i ponekad cak i mrznjom ispunjenih orka.
nesto kao u tolkinovim pricama, tamo je mracni gospodar prve orke napravio od zarobljenih vilovnjaka.
 
Verujem da nama država ustvari ne treba i da svekolike naše tegobe dolaze otuda.

Moj deda mi je govorio , a to se često i danas čuje, da su političari neradnici.
Cvrčci koji žive od mrvica koje mravima preteknu pa ih rado daju.

Problem nastaje kad se cvrčci osile i počnu da pridaju sebi neku važnost, kako su on tu da bi vodili neuke mrave kojima je ustvari sasvim lepo bilo i bez rukovođenja.

Kad počnu da traže, umesto da zaslužuju mrvice

uff, nakon dugo vremena pročitah jedan bingo na ovom pdf-u :) repp ;)
 
tkz.nove progresivne snage olicene u proevropskim i proamerickim partijama zagovaraju na sve nacine distanciranje od srpskog naciona...danas se sve radi da se dokaze da je sramota biti srbin...to vidimo svaki dan...u svakom satu u 24 sata imamo na sredstvima javnog informisanja od javnih licnosti izjave koje unizavaju i pljuju po srbima...
 
.
Beograd je, iz samo njemu znanog razloga, vanjskopolitički samouvjeren pa se odlučio za ekvilibristiku između Rusije i Zapada. U novom vremenu i novom političkom kontekstu primjena Titovog poučka predstavlja opasan avanturizam. Diplomatsko ekvilibriranje kazuje da je Beograd dugoročno nezainteresiran za stabilizaciju unutrašnjih političkih i ekonomskih prilika i da namjerava ulagati vrijeme, energiju i sredstva u ambiciju da postane vanjskopolitički faktor – nauštrb životnih interesa građana Srbije. Opsesija (nacionalističkom) vanjskom politikom i teritorijalnom ekspanzijom fatalno je usporila modernizaciju i demokratizaciju srbijanskog društva još u devetnaestom stoljeću. Ambicija Srbije da bude ruski klijent na Balkanu, kao otok okružen članicama NATO-pakta i Evropske Unije, dugoročno je samoubilačka. Jačanje ruskog faktora u globalnim razmjerima će – suprotno od očekivanja nacionalističkih diplomatskih eksperata u Beogradu – samo pogoršati poziciju Srbije jer bi Kremlj, u zanosu svoje obnovljene moći, Srbiju mogao gurnuti u sukobe sa susjedima i Zapadom. Istovremeno, Srbija je nedovoljno jaka da bi se okoristila bilo kakvim sukobom Rusije i Zapada.

Rusku unutrašnju politiku odlikuju nepojmljive iracionalnosti, ali njena vanjska politika tradicionalno je perfidna i pragmatična, nezavisno od toga da li Moskva nastupa s pozicije snage ili slabosti. Čak ni komunistička doktrina Sovjetskog Saveza nije dovela u pitanje taj pragmatizam. Štoviše, komunistička doktrina bila je samo propagandno sredstvo u službi ruske imperijalne politike, kao što su to, u ovim ili onim historijskim razdobljima, bili pravoslavlje, panslavizam ili antiamerikanizam. Sâm Staljin oprezno je izbjegavao prevelike rizike. Kasnije, u nuklearno doba, Mutual Assured Destruction unio je dodatnu dimenziju (i odgovornost) u pragmatizam Kremlja.

Srpske nacionalističke nade oslanjaju se isključivo na postojanje svakojakih nacionalističkih, fašističkih, klerikalnih i boljševičkih pokreta u Rusiji i njihovih istomišljenika u ogromnom vojnom i sigurnosno-obavještajnom aparatu Ruske Federacije. Ipak, vjerojatno je da živopisna politička scena Rusije nikada neće dovesti u pitanje pragmatizam njene vanjske politike. Mentalitet imperijalne diplomacije drugačiji je od zajebaćemo-ih-već-nekako mentaliteta diplomata malih zemalja naviklih na čekanje u predsoblju i – kako bi rekao Nikola Pašić – ujdurmisanje. Moskva će, ukoliko tako procijeni, vješto iskoristiti, ili neće iskoristiti srpsku spremnost na savezništvo i pri tom će biti i slatkorječiva i nemilosrdna i bezobzirna.

Konačno, što Srbija može ponuditi Rusiji osim nacionalističkog kiča i one nesretne djece koja odlaze na izlete u tajgu da bi se igrala oružjem? "Prisustvo na Balkanu"? Ako takvo što ikad bude poželjela (u onom obliku kako to zamišljaju srpski nacionalisti), Rusija će ga dogovoriti sa Zapadom, ako to Zapad bude htio, a da se pri tom ni Zapad ni Rusija neće obazirati na stav Srbije. Ako je Zapad ne želi na Balkanu, Rusija bi trebala riskirati sukob sa Zapadom da bi bila "prisutna" što je najmanje vjerojatno i još manje ovisno o željama srpskih nacionalista. Konačno, što je uopće "rusko prisustvo na Balkanu"? Kontrolni paket dionica u naftnoj industriji? Silosi za interkontinentalne rakete? Kozačke divizije? Je li uopće izvedivo "rusko vojno prisustvo na Balkanu" kada je Srbija potpuno okružena članicama Sjevernoatlantskog pakta, ili o tom paktu ovisnim zemljama? Kojim putem bi došle kozačke divizije? A ako bi na volšebni način i došle, koja bi bila strateška vrijednost njihovog pristanka da se zateknu opkoljene u Srbiji? Što bi radile? Marširale na Prištinu i Dardanele? I to tako tiho i pažljivo da pri tom ne izbije Treći svjetski rat? Ili je Treći svjetski rat baš zgodna i poželjna prilika, gužva koju bi Srbija mogla mudro iskoristiti da zauzme Kosovo i Republiku Srpsku? Možda je "rusko prisustvo" u Srbiji samo oblik "zapadnog odsustva" iz Srbije čime se stvara breša na južnom krilu NATO-pakta i drži ga se podalje od strateški prvorazredno važne Moravske doline?

Šalu na stranu, srbijansko poigravanje s ekvidistancom, nesvrstavanjem i Titovim poučkom ima i ozbiljne konzekvence. Nepriznavanje Kosova i namigivanje Republici Srpskoj su očito načelne konstante beogradske politike, a igranjem ruskog ruleta Moskvi se šalje poruka da se računa na njenu podršku u eventualnoj podjeli Bosne i Hercegovine i Kosova, kao što se Zapadu šalje poruka da ga se ne shvaća ozbiljno.

Dok se god Beogradsvečano i iskreno ne opredijeli za dobrosusjedske odnose s Kosovom i Bosnom i Hercegovinom, ostavljat će prostor za zaključak da su podjela Kosova i Bosne i Hercegovine njegov dugoročni strateški cilj. Podjednako je užasna mogućnost da katastrofalnih implikacija takve politike Srbija nije svjesna, kao i mogućnost da Srbija priželjkuje te, katastrofalne implikacije.

Koji su preduvjeti za realizaciju tog, više ili manje prikrivenog, dugoročnog strateškog cilja?

Povlačenje Evropske Unije i Sjedinjenih Država s Balkana i njihov odustanak od daytonskih ugovora, načela multikulturalizma i nadzora nad razvojem demokracije.
Slom Helsinškog sporazuma iz 1975. o nepovredivosti evropskih granica.
Duboka kriza u Evropskoj Uniji, a možda i njezin raspad.
Obnova Monroeove doktrine i povlačenje Sjedinjenih Država na zapadnu hemisferu.

Takav mračan razvoj događaja bio bi nemoguć bez teške i opasne vojne, političke i ekonomske krize svjetskih razmjera, uključujući i oružane sukobe. Obzirom da je takav razvoj događaja prilično nevjerojatan, to znači da srpski nacionalizam zasniva svoju strategiju na priželjkivanju nečega što je istovremeno i užasno i nemoguće.

Koje bi bile posljedice diobe Kosova i Bosne i Hercegovine?

Došlo bi do renesanse hrvatskog nacionalizma koji bi učestvovao, ili poželio učestvovati, u podjeli plijena. Ako bi se Hrvatska i Srbija i uspjele sporazumjeti o podjeli Bosne i Hercegovine, njihov oružani sukob bio bi svejedno vjerojatan.
Bošnjački nacionalizam bi u očaju potražio oslonac u islamskom fundamentalizmu, a možda i terorizmu, i borio bi se za Bosnu i Hercegovinu, ili barem umanjeni bošnjački teritorij na život i smrt.
Kosovo ne bi ostalo mirno.

Treba li spomenuti nove etničke progone, egzoduse i uopće sve strahote koje su se dogodile koliko jučer?

Dok god Srbija ne prizna Kosovo i njegov teritorijalni integritet i dok god nedvosmisleno i s prezirom ne osudi neodgovorne izjave i namjere nacionalista u Republici Srpskoj, dovodi se u situaciju u kojoj se nepriznavanje Kosova i koketiranje s Banja Lukom može u krajnjoj konsekvenci logički tumačiti samo kao priželjkivanje apokalipse.

S kojom drskošću se netko uopće usuđuje priželjkivati opasnu međunarodnu krizu samo zato da bi zaokružio zamišljeni etnički teritorij i blesavo se narugao međunarodnom poretku i njegovoj pragmi i etici podjednako? S kojom glupošću se netko nada da bi se revizija daytonskih ugovora i kosovske nezavisnosti mogla provesti glatko i uz suglasnost svih zainteresiranih faktora?

Ako srbijanska politika nije svjesna da implicitno zagovara reviziju granica u Jugoistočnoj Evropi i ako nije svjesna da bi preduvjeti i posljedice te revizije bili zastrašujuće tragični, znači da pati od kroničnog pomanjkanja inteligencije ili akutne infantilnosti.

Ako svjesno odbija da se s iskrenim gnušanjem odrekne politike koja se na bilo koji način može tumačiti kao pretenzija na dijelove Bosne ili Kosova, tada je dužna biti svjesna da time zaziva raspad međunarodnog poretka i priželjkuje opasnu krizu evropske civilizacije: Fiat Serbia – pereat mundus.

U oba slučaja srbijanska vanjska politika zaslužuje korjenitu i hitnu reviziju. To nije samo pragmatski imperativ, nego i pitanje moralnog legitimiteta. Dakako, srpski nacionalisti će reći da je nezavisnost Kosova presedan protivan međunarodnom pravu, pa i samoj helsinškoj dogmi. Možda. Ali kada srpski nacionalizam insistira na normativističkom tumačenju međunarodnog prava on čini freudovsku omašku u pokušaju da pobjegne od uzroka kosovske nezavisnosti i njenih korijena koji sežu u godinu 1912. Ako je za srpsko prisustvo na Kosovu i bilo nade ona je nestala onog trenutka kada je osamdesetih godina obnovljena nacionalistička kritika one slavne knjige Dimitrija Tucovića.

Sve i kada bi se "vratila" na Kosovo – a posebno ako bi se "vratila"! – Srbija bi se na licu mjesta suočila sa suštinom kosovskog problema, a to su srpsko-albanski odnosi ili, preciznije, patološka albanofobija srpskih nacionalista.

Jasno, nisu bitni ni država Srbija, ni njene granice, ni međunarodno pravo nego, kao i uvijek, ljudski životi. Dok god postoji i najmanja mogućnost da revizija granica na jugoslavenskom prostoru izazove poremećaj u nečijoj sudbini i dok god politika revizije pristaje na takav rizik ona koketira sa zločinom.

Građani Srbije imaju pravo na nadu da će se politika njihove zemlje staviti u službu zaštite njihovih prava, sloboda i blagostanja. Diplomacija je tek jedna od mnogih javnih i upravnih službi čija je svrha briga za građansku udobnost. Srbijanskoj vanjskoj politici ostaje da se konačno porodi iz tame svoje mitološke utrobe, ugleda stvarnost i pojmi da se odgovor na pitanje o budućnosti Srbije nalazi u dobrim odnosima sa Sarajevom i Prištinom, a ne dalekom Moskvom. Začudo, dotad će jamac pristojnog ponašanja Srbije biti ta ista Moskva. Možda je Putin gay ikona za srpske nacionaliste dok neustrašivo upravlja brzim automobilima, ali oni zaboravljaju da je njegovu najnoviju igračku proizveo Renault. Što više uživa u sebi i u brzini – a uživa – Vladimir Vladimirovič pragmatično poima da razmjena zapadnih igračaka i sibirskog plina vrijedi više od iluzija jedne daleke udavače koja u miraz nudi Leposavić i Trebinje.

Peščanik.net, 15.11.2010

http://www.pescanik.net/content/view/5952/1368/
nije stao ceo text, interesantan je od pocetka
 
Како ће се Србија допасти ЕУ
Тагови: Балкан, Данас на Балкану, Ставови, Србија, Политика, Коментари, ЕУ, Европа


22.11.2010, 14:29
Фото: РИА Новости

Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

Јелена Гускова, руководилац центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН

Ратови на Балкану су завршени већ 15 одина, Београд се извинио свим учесницима конфликта, не добивши, истина, као одговор извињења на своју адресу. Осудио је све злочине које су извршили Срби. Обновио економске и политичке односе са свим републикама бивше Југославије, испунивши, како му се чинило, све услове за ступање у ЕУ. Ипак односи Србије и ЕУ никако да се успоставе.

Игра сарадње започела је после смене Слободана Милошевића 2000. године. Подршка Србији пре је била декларативна – њу нису одгуривали, али јој нису давали да се превише приближи. О могућности кретања Западног Балкана у страну Европе отвореније је почело да се говори тек на лето 2003. године. До тада Србија је усвојила план хармонизације економских питања са ЕУ и била је спремна да започне радикално да мења законодавство, економију, унутрашњу у спољну политику, као и да се усавршава у области људских права и нормализације међуетничких и конфесионалних односа. Ипак Европа је охладила спрски жар.

Преговори са ЕУ су се водили, али млако. Србији су стално истицали захтеве, чији број и садржај се мењао само у страну увећавања.

Када се гледа хорнологија односа са ЕУ, види се потврда тезе да ЕУ није тежила да прими Србију у своје редове, већ је чинила све да се Београд само сложи са постављеним условима. Осим тога, побољшање односа са Европом постало је адута српских проевропских странака за време парламентарних и председничких избора у Србији. ЕУ их је подржавала. Тако како би ублажила ударац на Србију од стране косовара, ЕУ је започела у јануару 2008. године преговоре о либерализацији визног режима Европе са Србијом.

Активизација преговарачког процеса десила се почетком 2008. године, уочи председничких избора у Србији и уочи самопроглашења независности Косова.

Тада у јануару 2008. године представник Европског парламента за Југоисточну Европу, дрска и оштра у својим изјавама Дорис Пак, која није скривала своју несимпатију према Србима, одржала је вакелу Борису Тадићу за то што се само 40% Срба позитивно односи према ЕУ. Она је у отвореном телефонском разговору при сведоцима «васпитавала» председника због неспособнсоти да заштити економске и политичке интересе ЕУ у Србији, говорила о томе да ЕУ неће више подржавати политичара који много обећава, а ништа не ради, зато ће датум потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању бити одложен. Предложила је Борису Тадићу само прелиминарни споразум.

Министри иностраних послова земаља ЕУ нису постигли консензус поводом Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Вето Холандије и Белгије приморао је земље ЕУ да траже алтернативну формулу изражавања подршке српским проевропским снагама у одлучујућем тренутку председничких избора, када је зема требало да начини избор између Европе – Бориса Тадића, и Русије – Томислава Николића. Зато су министри иностраних послова 27 земаља чланица ЕУ предложили Србији 7. фебруара 2008. године после другог круга председничких избора да потпише прелиминарни споразум који претходи пуноправном споразуму о стабилизацији и придруживању, који се разматра као симболичан корак на путу у чластво у ЕУ. Али и овде Холанђани и Белгијанци су одбили да отворе врата у ЕУ за Србију, док они не изруче све Србе оптужене за ратне зличине Хашком трибуналу. Сложили су се само на привремени политички споразум о сарадњи између ЕУ и Србије ради стварања оквира који доприносе развоју политичког дијалога и слободне трговине, либерализацији визног режима и образовној сарадњи. Сличан споразум нема преседана.

Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић ватрено је захвалио на овом гесту. Србија је била срећна и због тога. Има нешто да се обећа народу.

До проглашења независности Косова остајало је неколико дана. ЕУ је унапред донела одлуку о постављању своје мисије на Косову и планиран рок за увођење европских снага био је 18. фебруар, тачније наредни дан после проглашења незавности. САД, како би процес признавања прошао што је могуће лакше, приморале су Србију да несметано пусти европску мисију у покрајину. Али премијер Србије Војислав Коштуница праведно се плашио да ће пристанак Србије значити да је Србија одобрила независност покрајине. Коштуница је назвао предлог ЕУ преваром и позвао парламент републике да одбаци мисију ЕУ на Косову.

Тек 29. априла 2008. године ЕУ је потписала са Србијом Споразум о стабилизацији и асоцијацији и Привремени договор о трговини. Али Савет министара ЕУ фактички је блокирао Споразум одмах после потписивања, условивши његову примену срадњом Србије са Хашким трибуналом и односом према независности Косова. Тада је у Србији потписивање споразума изазвало оштру критику опозиционих странака. Оценили су га као пристанак на независност Косова, што значи на издају српских интереса. Тадић је уверавао јавност да никада неће одступити од одбране Косова као српске територије. Власти су говориле о потписивању Споразума као о «историјском догађају». Постављајући Србији судбинске услове, Европа је пробијала пут за признавање независности Косова. Истина, било је оних који су оцењивали Споразум као празне речи. Иза процеса потписивања споразума започео је процес испуњавања услова за деблокаду Споразума, који се водио читаву 2008, 2009. и 2010. годину.

Етапе на том путу биле су хапшење и изручење Трибуналу Радована Караџића у лето 2008. године, пристанак на постављање мисије Еулекс на Косову у децембру 2008, извињење Хрватима и муслиманима за жртве за време рата почетком 90-их година, признање геноцида муслиманског становништва у Сребреници, посећивање Сребренице и Вуковара од стране преседника Србије, пристанак Србије на резолуцију Генералне скупштине УН, у коју није ушла теза Србије о непризнавању једностраног отцепљења Косова.

Сматрајући да Србију треба наградити за тако активну делатност, председник Борис Тадић у децембру 2009. године предао је председавајућем ЕУ, шведском премијеру Фредерику Рајнфелту молбу Србије за чланство у ЕУ. То је био једнострани акт Србије, који је требало да подстакне ЕУ на разматрање српског питања. Али Стокхолм није дао наду Тадићу, рекавши да је пут за чланство у ЕУ дуг. Кандидатуру Србије треба да разматра Савет министара, затим Еворпска комисија. Ради коначне оцене Европске комисије потребно је утврдити степен спровођења реформи и усаглашавања српског законодавства са европским у 35 области, због чега власти у Београду треба да испуне упитиник од неколико хиљада питања. Затим препоруке Европске комисије треба да се врате у Савет министара. После решења овог органа неопходан је пристанак већине чланова Европског парламента.

У том процесу Србија, рекло би се, може да очекује позитивну одлуку, пошто је показала своју попустљивост по многим питањима. Није ухапшен само генерал Младић и Београд није признао независност Косова. Али управо ови услови су се ипоставили одлучујућим у последњој фази разматрања српске пријаве. Парламент Холандије 13. октобра ове године донео је одлуку да се предложи европским парламентарцима да одложе разматрање кандидатуре Србије до Брамерцовог саоптења у децембру 2010. године о потпуној сарадњи Србије са Хашким трибуналом.

Природно, поставља се питање колико ће дуго Србија још чекати у реду за ЕУ? Мислимо да на одлуку Европе данас утиче неколико фактора. Са једне стране, данас на зону евра као талас надвијају се економски колапси у разним земљама, изазвани неравномерним развојем земаља, некоординисаном економском политиком, пријемом низа земаља у ЕУ по политичким мотивима. то не може да се не одрази на даљу политику ЕУ у раду са новим члановима. Са друге стране, ма колико се руководство Србије трудило да испуни све ове услове, она остаје на лошем списку и још постоје услови који могу да јој се поставе – поштовање људских права у јужним регионима Србије, а затим признавање њиховог права на отцепљење, признавање независности Војводине, постављање НАТО база на територији Србије, ступање у НАТО, признавање законитости агресије НАТО-а на Југославију 1999. године и слично. Зато, како нам се чини, Србија има још много времена да размисли о националним интересима, очувању своје територије и плановима европеизације.


http://serbian.ruvr.ru/2010/11/22/35408682.html

eu nema alternativu!? ma ajde. onaj ko nema alternatrivi taj je neizleciv. evo alternative
 
Мени није јасно.
Никада нисмо имали нормалну државу осим кратког периода 1903-1914.
Увек смо експериментисали са неким наднационалним творевинама (Југа, ЕУ).
Пре тога никада нисмо имали неку значајнију просветитељску улогу државе, и ако смо имали увек је то "просвећење" ишло на уштрб националног.

Српска нација се формирала - не знам ни ја како :mrgreen:- самоникло, попут дивље крушке коју нико не окопава и не залива, а која даје плодове, вероватно су сеоске задруге самоиницијативно неговале културу и подстицале на националне акције.

И сад се питам, ако смо ми Срби толико освешћени без државе (или са квази-државом) колико ћемо се тек освестити када будемо имали националну државу?

Iskreno mislim da necemo biti "osvesceni", i da smo mi narod koji ne funkcionise u "normalnim" uslovima.

Takva nam "sudbina", odnosno geografski polozaj i istorija,.
 
Iskreno mislim da necemo biti "osvesceni", i da smo mi narod koji ne funkcionise u "normalnim" uslovima.

Takva nam "sudbina", odnosno geografski polozaj i istorija,.

ови нови клинци што долазе капирају брже од најбољих из старијих генерација неке ствари. и дубље и брже.
и, што је најважније, памте као слонови.
то значи да им неке ствари није потребно говорити.
не треба сумњати у њих, сами они су доказ да је освешћивање ту.
једино не знам шта ће да се деси са неким екипама кад једном крену и на њих, ал знам да ће бити веома интересантно.
 
ови нови клинци што долазе капирају брже од најбољих из старијих генерација неке ствари. и дубље и брже.
и, што је најважније, памте као слонови.
то значи да им неке ствари није потребно говорити.
не треба сумњати у њих, сами они су доказ да је освешћивање ту.
једино не знам шта ће да се деси са неким екипама кад једном крену и на њих, ал знам да ће бити веома интересантно.

Da, ali mislila sam na drzavnost - uvek smo u nekim "previranjima", retko kad "svoji". ;)
 
Verujem da nama država ustvari ne treba i da svekolike naše tegobe dolaze otuda.

Moj deda mi je govorio , a to se često i danas čuje, da su političari neradnici.
Cvrčci koji žive od mrvica koje mravima preteknu pa ih rado daju.

Problem nastaje kad se cvrčci osile i počnu da pridaju sebi neku važnost, kako su on tu da bi vodili neuke mrave kojima je ustvari sasvim lepo bilo i bez rukovođenja.

Kad počnu da traže, umesto da zaslužuju mrvice

Веома интересантно објашњење, ако те не смета можеш ли написати шта си по струци.
 
postojala su i postoje i danas delovanja nekih krugova da stvore vise novih naroda od jednog postojeceg naroda

Од једног народа се не може створити више народа. Може се дио народа покорити и онда он остаје без суверености и није више народ. Народ је старија категорија од нације, па на нашим просторима имамо прилику да видимо да су нпр. Црногорци (као нација) настали од србског народа.

Исто тако муслиманија, одностно Бошњаци, су настали као новопечена нација 90% од србског и хрватксог народа.

Код нас људи често бркају појам народа. То је насљедство комунизма.

Код нас постоје два различита значења појма народ.

У једном случају је народ хисторијска категорија...етничка скупина која је успјела створити своју државу.

А комунисти су нацију - као носиоца суверенсотси у тржишној економији (држави која доноси законе и уводи царине у одређеним границама), на територију СФРЈ називали народом - појам је у употреби из чисто идеолошке потребе да се уклопи са измишљеним појмом народности (националне мањине) разлика - јер израз "мањина" занчи мало...и неравноправно је у односу на пуно...Да би изједначили појам нације и националне мањине, комунисти су у законодавство СФРЈ увели појмове народа и народности.
 
Poslednja izmena:
Ako ti je jezik dokaz, onda od srbske nacije ne osta ništa. Vaš jezik utemeljen je vukovskijem crnogorskijem jezikom i s te osnove doša do današnjega nivoa zadržavajuć podosta crnogorskoga i usvajajuć dostinu hrvatskijeh riječi. Crnogorski udio vremenom je blijedio, ali je zato hrvatski popunio brojne praznine srbskoga vokabulara ili mijenjajuć kojekakove turcizme. Sad, što danas sve to vi zovete srbskijem jezikom, što se može - ko nema svoje zori se tuđijem.
Definicija nacija ima raznijeh, ali gotovo sve državu smatraju "najodgovornijom" za stvaranje nacije. Sad razmislite kako se stvoriše Srbi tamo đe srbska država nigda nije nastavala. Do '45.

Ха...ха...ха...па није држава стварала нацију - него нација државу.
 
Verujem da nama država ustvari ne treba i da svekolike naše tegobe dolaze otuda.

Moj deda mi je govorio , a to se često i danas čuje, da su političari neradnici.
Cvrčci koji žive od mrvica koje mravima preteknu pa ih rado daju.

Problem nastaje kad se cvrčci osile i počnu da pridaju sebi neku važnost, kako su on tu da bi vodili neuke mrave kojima je ustvari sasvim lepo bilo i bez rukovođenja.

Kad počnu da traže, umesto da zaslužuju mrvice

politicari ne padaju sa marsa, oni dolaze iz nasih redova
 
kakvi bre cvrci, cela nacija je birla morona za predsednika.
pa jel mogu da kazem javno sta svi misle, pa predsednik nem je moron, idiot. ma nema nista lose biti sve to, nije neka krivica, al kad se takav postavi na najodgovornije mesto - onda imas srbiju koju imas.
pitanje se postavlja zasto ljudi stavljau takvog na presto - pa moroni se solidarisu, oni ne znaju dalje od mornoske logike i samo tu logiku shvataju i ta logika ih narajca.
 
tema je toliko povrsna da je zalosna

srbi su drzavotvorni narod, jedini u na teritoriji bivse sfrj. bilo i bice. dokaz za to je srpski jezik, kojim govori mozda i 90% stanovnistva, bez obzira kako se deklarisu

sto se nacije tice, pa za pocetak procitaj definiciju nacije. tako je lako
Samo onda kad se napravi DNK Krapinca pošto u Srbiji nije pronađen homosapiens.Jer ako se postoji onda je to od početka početaka dakle kamenog doba.
 
Мени није јасно.
Никада нисмо имали нормалну државу осим кратког периода 1903-1914.
Увек смо експериментисали са неким наднационалним творевинама (Југа, ЕУ).
Пре тога никада нисмо имали неку значајнију просветитељску улогу државе, и ако смо имали увек је то "просвећење" ишло на уштрб националног.

Српска нација се формирала - не знам ни ја како :mrgreen:- самоникло, попут дивље крушке коју нико не окопава и не залива, а која даје плодове, вероватно су сеоске задруге самоиницијативно неговале културу и подстицале на националне акције.

И сад се питам, ако смо ми Срби толико освешћени без државе (или са квази-државом) колико ћемо се тек освестити када будемо имали националну државу?



Pitanje koje duboko seze u sam fokus svih pitanja!
Dokle ide geneza duha usadjenog ljudima koji ne zele vladati sobom a kamo li drugima?
 

Back
Top