Lex et Honor
Primećen član
- Poruka
- 748
Gubitak Kosova je visevekovni proces gde nema "kljucnog trenutka koji je preokrenuo stvar".
Svako koga zanima ova tematika najpre bi trebao da procita kapitalno delo "Knjiga o Kosovu" http://novi.uciteljneznalica.org/PDF/arhiva autora/991_Bogdanović, Dimitrije - Knjiga o Kosovu.pdf Dimitrija Bogdanovica, gde je opisan sistematski odlazak Srba i zivotne prilike na Kosovu od srednjeg do 20. veka.
Turski zulumi (albanski basibozuci), Velike seobe Srba, megalomanija crkve i Kralja Aleksandra, komunisticko zanemarivanje problema, Milosevic i njegova katastrofa... Sve su to faktori koji su ubrzali ovaj gubitak, ali nijedan od tih faktora nije presudan.
Kulminacija muslimanskih zlocina nad hriscanima na Kosovu desila se odmah posle velikog Beckog rata. To je period kada su prvi put srpska sela na Kosovu masovno opustela. Tu dolaze katolicki Albanci koji primaju islam. Albanci su tada ziveli u plemenima i kao takvi bili nosioci jednog primitivnog tribalnog mentaliteta, kojeg su se Srbi otarasili jos u sedmom veku. Ta plemena su bila polu-divlja, pa se nisu mogla dostojanstveno ophoditi prema starosedeocima.
Kada je Srbija dobila autonomiju, a onda i nezavisnost, pojacalo se iseljavanje Srba. Albanci tada vec postaju tanka apsolutna vecina u Metohiji. Treba biti iskren i priznati da se srpska vojska ponela prilicno necasno u Toplici kada je prognala Albance koji su u njoj bili vecina. Ti Albanci se naseljavaju na Kosovu oko Podujeva i Pristine, sto pojacava albansku brojnost Kosova. Ti muhadziri su postali do jaja nadr.kani protiv Srbije, pa su se svetili se nad lokalnim Srbima koji opet pocinju da beze. Tako da Albanci postaju relativna vecina na Kosovu, a vec su apsolutna vecina u Metohiji gde ima znacajan broj Srba i Roma.
Srbija ulazi na Kosovo u Balkanskim ratovima, a potom prodire duboko u albansku etnicku masu sve do juga Albanije, sto je stvorilo revolt medju Albancima. Da sam bio na mestu Kralja Petra, osvojio bih celo Kosovo, prikazao situaciju kao da Srbija oslobadja Srbe i Albance, pa bih Kosovo i Metohiju jos tada podelio. Vecinu Kosova bih pripojio Srbiji, jer tamo Albanci nisu apsolutna vecina pa se moglo lako integrisati u srpsku drzavu, a uzeo bih dobar deo Metohije. Koridor do Pecke Patrijarsije, Strpce uz Saru i Visoke Decane. Same gradove Prizren, Pec, ali i Drenicu bih dao da pripoje Albaniji uz garancije. U procentima to bi izgledalo ovako. 60:40 posto Kosova i Metohije u korist Srbije.
Posto Srbija, iako su joj jos tada iz Amerike savetovali da podeli Kosovo jer ne moze da integrise jedan plemenski, polu-divlji, ratoboran narod, to nije ucinila, Albanci su se razlili, pa postigli dominaciju i tamo gde je nisu imali (Pristina, Podujevo, Kos. Kamenica, sela oko Istoka i Peci...). Kralj je pokusao da kolonizuje Jugoslovene i iseli Albance u Tursku. To je dalo nekih zanemarljivih efekata po pitanju pojedinih sela, ali je pojacalo revolt Albanaca. Pogotovo posle agrarne reforme kada su Albanci bili prinudjeni da idu u pecalbu, pa je albanski bunt dobio i socioekonomski karakter. Zbog klime pune tenzija dole, Jugosloveni kolonisti pocinju da se vracaju sa Kosova. Dolazi rat. Kosovo se prikljucuje fasistickoj Albaniji, a Albanci vrse odmazde nad Jugoslovenima. Isteruju se kako kolonisti, tako i starosedeoci. Oslobodjenje je docekano sa jos vecom demografskom razlikom u korist Albanaca. Kosovo dobija autonomiju, sto je ok, za razliku od hiperautonomije i malte ne drzavnosti koju je dobilo ustavom iz 1974. Komunisti zabranjuju povratak kolonistima, a sa druge strane naseljavaju par desetina hiljada Albanaca iz Albanije. Komunisti nisu imali lose namere, smatrali su naivno da ce ovim metodama potkupiti Albanci da budu lojalni Srbiji i Jugoslaviji, sto ne samo da se nije desilo, vec ih je osokolilo. Ziveli su u kombinaciji plemenskog i modernog zivota. Moderne tekovine su im donele sredstva, da ne placaju struju, vodu i sl, a plemenski zivot da zene dozivljavaju kao masine za radjanje.
Albanci dozivljavaju svoj demografski bum kao nikada do tada. Dobijaju fakticki status federalne jedinice koja je samo nominalno u Srbiji. Nealbanci na Kosovu su prisiljeni da cute, trpe i da se smeskaju. Mi smo cutali i pustali "da se ne zameramo" kako se situacija ne bi jos vise zakomplikovala. Vec se u vazduhu osetio miris da je to albansko drustvo i da tu nema mesta za druge. Pa cak ni za Turke, Rome ili Muslimane.
Onda dolazi Miloseviceva nepragmaticna i ishitrena reakcija sa antibirokratskom revolucijom, pa 1990. kada je fakticki ukinuo Albancima i onu autonomiju koju su imali pre 1974. Nije razgovarao sa Albancima sa kojima se moglo razgovarati. Azem Vlasi je tada jos uvek umeren. Mi smo pozivali na njegovo hapsenje. Sve ovo pojacava Albanski revolt. U kombinaciji albanskog revolta, ishitrene i nepragmaticne Miloseviceve reakcije, pa nase proklamacije kasnih 80ih da necemo slobodno trziste i visepartijski sistem, americki ambasador nam salje poruke da "Albancima ne sme faliti dlaka s' glave". U tom momentu albanska mafija jaca u Evropi. Albanska emigracija je velika. Njihova deca su vec na visokim pozicijama u drustvima zapadne Evrope ili u podzemlju.
Mi smo se profilisali kao neko ko nece zapadni model drustva. Albanska pobuna tinja. Dobijaju sve vecu podrsku sa Zapada. Proglasavaju Republiku Kosovo i stvaraju paralelne institucije. Jos jedna nasa greska. Mislili smo da ce ovaj status quo da traje do vecnosti. Eto nama fakticka vlast nad Kosovom, a oni neka se igraju paradrzave u svojim paralelnim institucijama (bankama, bolnicama, skolama...). Drzava Srbija je dopustila ovakvo stanje umesto da ga resi. Ova katastrofalna greska nas je direktno uvela u rat 1998. i 1999.
Ostalo je vec jasno. Albanci i njihovi partneri sa zapada su veoma uspesno stvorili sliku zrtve o sebi. Kada na televiziji vidite drzvnu skolu u varosi gde je 85% Albanaca, a ta skola je skoro prazna (u nju ide samo par desetina srpskih, romskih, muslimanskih i turskih ucenika) dok se Albanska deca u stotinama guraju u njihovim paralelnim, improvizovanim skolama, po kojekakvim šupama i magacinima, to jednom prosecnom gledaocu izgleda tuzno. Oni su isli sa pricom "gledajte gde nas gura srpska vlast da se skolujemo". Prosecan konzument medija ne razmislja puno o sustini.
Albanci su tada u desetinama hiljada dolazili u Ameriku i ostale zapadne zemlje trazeci useljenicke vize. Na intervjuima za vize, da bi dobili azil, pricali su da moraju da beze od srpske vlasti koja ih proganja. Kada jedna zemlja dobije na hiljade zahteva za azil sa pricom da se nad njima vrsi diskriminacija, ta zamlja ne samo da ce to da proveri vec moze i da poveruje. Pogotovo sto ce kasnije stvarno uslediti srpska represija nad Albancima.
Onda dolazi rat. Albanski razbojnici i teroristi ubijaju najpre lojalne Albance, a onda i nealbance. Srpska drzava reaguje sa, na zalost, jedom krajne tipicno komunistickom i nepragmaticnom, kontraproduktivnom prekomernom upotrebom sile, gde su stradali mnogi civili. Zabelezeni su stvarni, priznali mi to ili ne, zlocini nad albanskim civilima. Doslo je do bombardovanja, nase kapitulacije i potpisivanja dokumenta prema kojem se odricemo suvereniteta nad Kosovom dok se njegov status ne utvrdi.
Da ne bude zabune, Zapad je jos pocetkom 90ih bio siguran u to da Kosovo treba amputirati bar fakticki ako ne i nominalno od Beograda, ali smo nasim nepragmaticnim i glupim potezima to ubrzali i doveli dotle da nam Kosovo i nominalno amputiraju.
Hocu reci da smo Kosovo izgubili:
1. turskim-albanskim zlocinima koji su podstakli nase iseljavanje odatle
2. megalomanijom kojom smo 1912. uzeli 100% Kosova i Metohije umesto koliko je bilo realno da mozemo progutati
3. neresavanje komunalnog i urbanistickog haosa tamo kojeg smo zatekli posle preuzimanja te teritorije od Turske. Da smo to resili (ušoravali sela i gradove gde god je to moguce, smanjili broj sela, vrsili eksproprijacije, uspostavili validne institucije i organizaciju drzave tamo) bio bi razbijen albanski plemenski nacin zivota, pa bi im demografija jos tada pocela opadati. Sada ih na celom KiM ne bi bilo vise od pola miliona
4. zanemarivanjem albanskog maltretiranja nealbanaca (pre svega Srba) i davanje hiperautonomije samo da im se ne zameramo, pa da ih tako potkupimo
5. davanjem Pristini da bude glavni grad KiM umesto Prizrenu. Da je to bio Prizren, Albanci se ne bi naseljavali toliko oko Pristine vec bi im koncentracija bila u Prizrenu, pa bi danas bilo mnogo vise srpskih sela i varosi na Kosovu od Kosova Polja do Kosovske Kamenice
5. kontraproduktivnom represijom nad Albancima, ishitrenim akcijama i nepragmaticnim gusenjem iole autonomije
6. nepragmaticnom spoljnom politikom teranja inata i nerazumevanje aktuelne konstenstelacije snaga u svetu
7. Neprincipijelnim odnosom zapadnih sila prema tom problemu
Svako koga zanima ova tematika najpre bi trebao da procita kapitalno delo "Knjiga o Kosovu" http://novi.uciteljneznalica.org/PDF/arhiva autora/991_Bogdanović, Dimitrije - Knjiga o Kosovu.pdf Dimitrija Bogdanovica, gde je opisan sistematski odlazak Srba i zivotne prilike na Kosovu od srednjeg do 20. veka.
Turski zulumi (albanski basibozuci), Velike seobe Srba, megalomanija crkve i Kralja Aleksandra, komunisticko zanemarivanje problema, Milosevic i njegova katastrofa... Sve su to faktori koji su ubrzali ovaj gubitak, ali nijedan od tih faktora nije presudan.
Kulminacija muslimanskih zlocina nad hriscanima na Kosovu desila se odmah posle velikog Beckog rata. To je period kada su prvi put srpska sela na Kosovu masovno opustela. Tu dolaze katolicki Albanci koji primaju islam. Albanci su tada ziveli u plemenima i kao takvi bili nosioci jednog primitivnog tribalnog mentaliteta, kojeg su se Srbi otarasili jos u sedmom veku. Ta plemena su bila polu-divlja, pa se nisu mogla dostojanstveno ophoditi prema starosedeocima.
Kada je Srbija dobila autonomiju, a onda i nezavisnost, pojacalo se iseljavanje Srba. Albanci tada vec postaju tanka apsolutna vecina u Metohiji. Treba biti iskren i priznati da se srpska vojska ponela prilicno necasno u Toplici kada je prognala Albance koji su u njoj bili vecina. Ti Albanci se naseljavaju na Kosovu oko Podujeva i Pristine, sto pojacava albansku brojnost Kosova. Ti muhadziri su postali do jaja nadr.kani protiv Srbije, pa su se svetili se nad lokalnim Srbima koji opet pocinju da beze. Tako da Albanci postaju relativna vecina na Kosovu, a vec su apsolutna vecina u Metohiji gde ima znacajan broj Srba i Roma.
Srbija ulazi na Kosovo u Balkanskim ratovima, a potom prodire duboko u albansku etnicku masu sve do juga Albanije, sto je stvorilo revolt medju Albancima. Da sam bio na mestu Kralja Petra, osvojio bih celo Kosovo, prikazao situaciju kao da Srbija oslobadja Srbe i Albance, pa bih Kosovo i Metohiju jos tada podelio. Vecinu Kosova bih pripojio Srbiji, jer tamo Albanci nisu apsolutna vecina pa se moglo lako integrisati u srpsku drzavu, a uzeo bih dobar deo Metohije. Koridor do Pecke Patrijarsije, Strpce uz Saru i Visoke Decane. Same gradove Prizren, Pec, ali i Drenicu bih dao da pripoje Albaniji uz garancije. U procentima to bi izgledalo ovako. 60:40 posto Kosova i Metohije u korist Srbije.
Posto Srbija, iako su joj jos tada iz Amerike savetovali da podeli Kosovo jer ne moze da integrise jedan plemenski, polu-divlji, ratoboran narod, to nije ucinila, Albanci su se razlili, pa postigli dominaciju i tamo gde je nisu imali (Pristina, Podujevo, Kos. Kamenica, sela oko Istoka i Peci...). Kralj je pokusao da kolonizuje Jugoslovene i iseli Albance u Tursku. To je dalo nekih zanemarljivih efekata po pitanju pojedinih sela, ali je pojacalo revolt Albanaca. Pogotovo posle agrarne reforme kada su Albanci bili prinudjeni da idu u pecalbu, pa je albanski bunt dobio i socioekonomski karakter. Zbog klime pune tenzija dole, Jugosloveni kolonisti pocinju da se vracaju sa Kosova. Dolazi rat. Kosovo se prikljucuje fasistickoj Albaniji, a Albanci vrse odmazde nad Jugoslovenima. Isteruju se kako kolonisti, tako i starosedeoci. Oslobodjenje je docekano sa jos vecom demografskom razlikom u korist Albanaca. Kosovo dobija autonomiju, sto je ok, za razliku od hiperautonomije i malte ne drzavnosti koju je dobilo ustavom iz 1974. Komunisti zabranjuju povratak kolonistima, a sa druge strane naseljavaju par desetina hiljada Albanaca iz Albanije. Komunisti nisu imali lose namere, smatrali su naivno da ce ovim metodama potkupiti Albanci da budu lojalni Srbiji i Jugoslaviji, sto ne samo da se nije desilo, vec ih je osokolilo. Ziveli su u kombinaciji plemenskog i modernog zivota. Moderne tekovine su im donele sredstva, da ne placaju struju, vodu i sl, a plemenski zivot da zene dozivljavaju kao masine za radjanje.
Albanci dozivljavaju svoj demografski bum kao nikada do tada. Dobijaju fakticki status federalne jedinice koja je samo nominalno u Srbiji. Nealbanci na Kosovu su prisiljeni da cute, trpe i da se smeskaju. Mi smo cutali i pustali "da se ne zameramo" kako se situacija ne bi jos vise zakomplikovala. Vec se u vazduhu osetio miris da je to albansko drustvo i da tu nema mesta za druge. Pa cak ni za Turke, Rome ili Muslimane.
Onda dolazi Miloseviceva nepragmaticna i ishitrena reakcija sa antibirokratskom revolucijom, pa 1990. kada je fakticki ukinuo Albancima i onu autonomiju koju su imali pre 1974. Nije razgovarao sa Albancima sa kojima se moglo razgovarati. Azem Vlasi je tada jos uvek umeren. Mi smo pozivali na njegovo hapsenje. Sve ovo pojacava Albanski revolt. U kombinaciji albanskog revolta, ishitrene i nepragmaticne Miloseviceve reakcije, pa nase proklamacije kasnih 80ih da necemo slobodno trziste i visepartijski sistem, americki ambasador nam salje poruke da "Albancima ne sme faliti dlaka s' glave". U tom momentu albanska mafija jaca u Evropi. Albanska emigracija je velika. Njihova deca su vec na visokim pozicijama u drustvima zapadne Evrope ili u podzemlju.
Mi smo se profilisali kao neko ko nece zapadni model drustva. Albanska pobuna tinja. Dobijaju sve vecu podrsku sa Zapada. Proglasavaju Republiku Kosovo i stvaraju paralelne institucije. Jos jedna nasa greska. Mislili smo da ce ovaj status quo da traje do vecnosti. Eto nama fakticka vlast nad Kosovom, a oni neka se igraju paradrzave u svojim paralelnim institucijama (bankama, bolnicama, skolama...). Drzava Srbija je dopustila ovakvo stanje umesto da ga resi. Ova katastrofalna greska nas je direktno uvela u rat 1998. i 1999.
Ostalo je vec jasno. Albanci i njihovi partneri sa zapada su veoma uspesno stvorili sliku zrtve o sebi. Kada na televiziji vidite drzvnu skolu u varosi gde je 85% Albanaca, a ta skola je skoro prazna (u nju ide samo par desetina srpskih, romskih, muslimanskih i turskih ucenika) dok se Albanska deca u stotinama guraju u njihovim paralelnim, improvizovanim skolama, po kojekakvim šupama i magacinima, to jednom prosecnom gledaocu izgleda tuzno. Oni su isli sa pricom "gledajte gde nas gura srpska vlast da se skolujemo". Prosecan konzument medija ne razmislja puno o sustini.
Albanci su tada u desetinama hiljada dolazili u Ameriku i ostale zapadne zemlje trazeci useljenicke vize. Na intervjuima za vize, da bi dobili azil, pricali su da moraju da beze od srpske vlasti koja ih proganja. Kada jedna zemlja dobije na hiljade zahteva za azil sa pricom da se nad njima vrsi diskriminacija, ta zamlja ne samo da ce to da proveri vec moze i da poveruje. Pogotovo sto ce kasnije stvarno uslediti srpska represija nad Albancima.
Onda dolazi rat. Albanski razbojnici i teroristi ubijaju najpre lojalne Albance, a onda i nealbance. Srpska drzava reaguje sa, na zalost, jedom krajne tipicno komunistickom i nepragmaticnom, kontraproduktivnom prekomernom upotrebom sile, gde su stradali mnogi civili. Zabelezeni su stvarni, priznali mi to ili ne, zlocini nad albanskim civilima. Doslo je do bombardovanja, nase kapitulacije i potpisivanja dokumenta prema kojem se odricemo suvereniteta nad Kosovom dok se njegov status ne utvrdi.
Da ne bude zabune, Zapad je jos pocetkom 90ih bio siguran u to da Kosovo treba amputirati bar fakticki ako ne i nominalno od Beograda, ali smo nasim nepragmaticnim i glupim potezima to ubrzali i doveli dotle da nam Kosovo i nominalno amputiraju.
Hocu reci da smo Kosovo izgubili:
1. turskim-albanskim zlocinima koji su podstakli nase iseljavanje odatle
2. megalomanijom kojom smo 1912. uzeli 100% Kosova i Metohije umesto koliko je bilo realno da mozemo progutati
3. neresavanje komunalnog i urbanistickog haosa tamo kojeg smo zatekli posle preuzimanja te teritorije od Turske. Da smo to resili (ušoravali sela i gradove gde god je to moguce, smanjili broj sela, vrsili eksproprijacije, uspostavili validne institucije i organizaciju drzave tamo) bio bi razbijen albanski plemenski nacin zivota, pa bi im demografija jos tada pocela opadati. Sada ih na celom KiM ne bi bilo vise od pola miliona
4. zanemarivanjem albanskog maltretiranja nealbanaca (pre svega Srba) i davanje hiperautonomije samo da im se ne zameramo, pa da ih tako potkupimo
5. davanjem Pristini da bude glavni grad KiM umesto Prizrenu. Da je to bio Prizren, Albanci se ne bi naseljavali toliko oko Pristine vec bi im koncentracija bila u Prizrenu, pa bi danas bilo mnogo vise srpskih sela i varosi na Kosovu od Kosova Polja do Kosovske Kamenice
5. kontraproduktivnom represijom nad Albancima, ishitrenim akcijama i nepragmaticnim gusenjem iole autonomije
6. nepragmaticnom spoljnom politikom teranja inata i nerazumevanje aktuelne konstenstelacije snaga u svetu
7. Neprincipijelnim odnosom zapadnih sila prema tom problemu
Poslednja izmena:
jos pita kako smo izgubili Kosovo 
