gost 114527
Veoma poznat
- Poruka
- 14.556
Depresija je vrlo čudna ljudska navika. Uhvati te uvek i kad si spreman i kad nisi. Uglavnom hvata samo one koji su po prirodi takvi. Ona se mora nalaziti u biću da bi se mogla ispoljiti.Ona je odlika slabih duhova, jer samo oni od nje boluju. Neko bi rekao da je lakše biti srećan nego nesrećan, ali ne. Depresivni ljudi, oni koji su takvi po rođenju ili pak stečeni depresivci, uvek ulažu mnogo napora u svoju tugu. Uvek traže načine da ona bude najdominantnija crta njihovog karaktera. Oni su nesrećni kada imaju gomilu ljudi oko sebi ili kad nemaju nikoga. Njima je jednostavno tako lakše.
Depresija je uvek povezana sa pesimizmom. Kako neko ko veruje u život i radost može biti nesrećan? Ne može, eto odgovora. A pesimizam? Šta je koren pesimizma? Nisko samopouzdanje. Oni koji ne veruju da će im se ikad išta lepo u životu desiti nikad ništa u životu lepo ni ne dobiju. Uništavaju svaku moguću šansu pre nego što se i ona pojavi, satru je u korenu poput nekakvog korova. I šta onda? Ništa, uživaju samosažaljevajući se. Do sledeće prilike, naravno.
Možda jedna od najvećih kontradiktornosti je ta što takvi ljudi često deluju čak i veselo, ludo, čudno. I jesu. Oni su veseli kad su svi drugi u pitanju, jer da nema tuđih „savršenih“ života oni nigde ne bi mogli naći razloga da se osećaju toliko bedno. Čudni? Treba biti čudan da bi bio toliki mazohista, ako uzmemo da je većina ljudi prirodno naklonjena sadizmu, a ne mazohizmu.
Oni večito pričaju. Pričaju uglavnom gluposti, koje zabavljaju naravno. Znaju da sasušaju, nije da ne znaju, ali nikad, ama baš nikad ne umeju dati savet. Svi njihovi saveti deluju šuplji, valjda zato što su i oni sami šuplji. I to je jedina stvar gde možete shvatiti da imate posla sa pravim depresivcem. Osoba koja nije sklona ovim osobinama će vam uvek reći nešto, bilo to konstruktivno ili destruktivno, ali će reći ono što smatra shodnim. A oni? Oni će uvek reći ono što smatraju isprvnim. Ispravnost nikad nije na ceni, jer nema nikakve veze sa istinskim osećanjima, kao ni ovi ljudi. Da bi dao savet moraš nešto osećati za osobu kojoj ga daješ. Oni reko vole ikoga, i kada zavole prestaju da vole vrlo brzo, posle samo jedne greške te osobe. Ovo nas dovodi do zaključka da se u svakom depresivnom čoveku krije jedan veliki egoista pomešan sa mazohistom. I to je tačno. Oni vole druge samo da bi mogli uživati kad ih ti drugi povrede.
Oni nikad nisu preterano genijalni, niti preterano pametni, nisu čak ni ekstremno glupi. Možemo reći da su oni mediokriteti koje drugi smatraju vrlo pametnima. Doduše ti drugi često nisu ni mediokriteti. Malo bolja sredina. Pravi opis ovakvih osoba.
Njima je želja da zaćute, mada to često ne umeju. Pričaju mnogo, ali ih niko ne sluša. Ljudi se naviknu na to da ih ne slušaju i to je jako surovo s njihove strane. Zato što takvi ljudi slušaju, ne iskreno, ali slušaju. A malo je kome stalo do iskrenog slušanja. Više slušalac dođe nešto poput džaka za pražnjenje. Apsolutno nikome nije bitno ako ogrebe ili ošteti džak, jer on tu zapravo za to i služi. Ne govore oni uvek mnogo i bezveze. Oni zapravo uvek vape za tim da ih neko sasluša, iskreno i sa pažnjom. Eto, oni su retke osobe kojima je stalo do toga da ih neko stvarno sluša. Nažalost takvu osobu oni nikad ne mogu naći iz razloga što se mnogo puta ponavljaju i svaki put imaju želju da pričaju priču kao da to čine prvi put, a to posle nekog vremena dosadi.
Često su zaboravni, gube stvari, jer na njih ne misle. Ne cene mnogo materijalno, jer su dovoljno inteligentni i iskustvom su potkovani da znaju koliko je teško kada nemaš duhovno. Često im je upravo ta emocionalna inteligencija kad su oni sami u pitanju iznad proseka. Nažalost samo kad su oni sami u pitanju. Pare im trebaju, i ponekad se osećaju ružno kad ih nemaju, ali nikad onoliko ružno koliko bi se osećao nedepresivan čovek bez njih. Možda su ovo čak i osobe kojima je novac radi samog novca najmanje potreban.
Mnogo veruju u stereotipe, ali se prave da to i nije baš tako. I nemaju izraženu empatiju, već izrazitu samokontrolu. To mi nikad nije bilo jasno. Kako neko može toliko uraditi za nekoga ko je bespomoćan, a da pritom bude potpuno ravnodušan i prema sebi i prema tome što radi i prema onome kome je pomoć potrebna. Ovo je jedna od stvari koju kod takvih ljudi nikad nisam shvatala. Niti ću verovatno. Ne razumem njihove motive u tim stvarima.
Oni doživljavaju neuspeh i mrze ga. Mrze i njega i sebe, a već unapred se nadaju novom koji će im dozvoliti da se dodatno samosažaljevaju. Kod ovih ljudi je moguće sresti i anarhistu i eugenistu u jednoj osobi. Često su i suviše racionalni, ali samo u postupcima. Nikad u osećanjima. Sve u svemu, to su ljudi toliko kontradiktorni da je to jako teško shvatiti i njima i drugima. Srećom drugi se ne bave ni milionitim delom njima koliko oni misle o sebi samima. Njihova sklonost analizama, kako psihičkim, tako i mehaničkim je neverovatna. U stanju su ceo dan samo da razmišljaju, bez ikakvog rada. Lenjost je jedna od osobina kod njih koju je isključivo produkovala nezainteresovanost. Njima nije ništa teško uraditi ako se zainteresuju. A to je gotovo nemoguća misija.
Često su istrajni u nekakvim glupostima i posle se kaju, ali gotovo nikad ne odustaju. Njihovo proklestvo je večito neodustajanje. U stanju su sami sebe povređivati, ali odustajanja se plaše isto koliko i zveri vatre. Oni upišu fakultet koji su želeli sa pet godina, završe ga i nateraju se da se bave tim poslom ceo svoj život iako im je realno muka od toga. Oni su u stanju ubediti sebe da vole neku osobu i onda do kraja života nju platonski voleti i tugovati zbog nje. Ta tuga nije iskrena, ali ih nekad i zapravo potrese. Oni su kraljevi samoobmane, a čovek koji obmanjuje sam sebe savršeno u stanju je deset puta savršenije obmanuti nekog drugog. Suština je da su to jedni od najboljih lažova svih vremena.
Ponekad čak i imaju periode kad su zavisni od laži. Oni posle nekog vremena prestanu, ali ta vrpca, poput pupčane, koja ih sa laži spaja nikad ne biva do kraja prekinuta. Oni su uvek u stanju izmisliti prijatelje, neki novi život, neke nove navike. Skoro pa se nesvesno predstavljaju uvek drugačijima nego što zapravo jesu. Sve zavise kakve uloge vole, ali su poput kameleona, gotovo nevidljivi. Oni zapravo ni ne znaju šta jesu, valjda im je zato tako lako da se stapaju sa betonom gradova i lišćem parkova.
Kako oni vrednuju život? Najbolja rečenica koja bi ovo opisala bi bila: „Nikako.“ Njima je život životinje i čoveka isti i stvarno ne vide razloga zbog čega bi trebalo biti drugačije. Istinski ga ne vide. Ali i dalje im ništa ne znači. Smrt kao sama smrt im nije teška i ne znači im ništa. Kada smrt počne da se personalizuje tek tad ih može potresti i to zbog svega par osoba na ovome svetu. U stanju su spavati, piti, pričati sa vama i dalje ništa ne osećati povodom vas. Ni mržnju, ni ljubav. Jedino su osetljivi na mučenje, a to je opet prečica do smrti. I čim to shvate prestaju i na njega dobijati bilo kakve impulse iz svog mračnog uma.
Posle svega ovog napisanog neko bi rekao dati ljudi gotovo ne razumeju ni sebe ni svoje postupke. Od ove dve tvrdnje samo je prva tačna. Oni savršeno shvataju uzrok kao i povod svega onoga što su uradili, način, gest. Što se ovoga tiče oni su svima nepredvidivi osim sami sebi. Oni deluju po skupu pravila koja niti su povezana niti su slična. Ta pravila su pak sklona i nekim većim izmenama u trenutku. Možda je jedno jedino njihovo pravilo život u koji ne veruju i potreba u koju i te kako veruju. Posebno su sposobni da prepoznaju komplekse kod drugih. Namirišu ih na kilometar i nisu jedni koji se njima hrane, ali su ih ponekad grickati, čisto iz dosade ili ako ta druga osoba počne kopati po njihovima.
Ne vole pak kad ih neko upozna. I to je jena od stvari koje se plaše. Zbog čega to ni sami ne znaju. Hronično su bolesni od toga da nešto sakriju. Uglavnom to uspešno rade. Valjda zato što su istrajni. Sve u svemu kada im se približite i pređete njihovu, tačno određenu liniju oni će pobeći. Svaki urođeni depresivac je imao ovakvu fazu u svom životu bar nekoliko godina. Kod nekih je opet ostala trajna. A ako se pak duboko usadila, oni prestaju bežati i stavljaju maske koje vi nikad nećete shvatiti. Zbunjivaće vas na apsolutno svakom koraku. I da, oni će i dalje sasvim mirno pričati s vama, kao da su totalno prirodni.
Oni su sasvim mirni ljudi, neupadljivog ponašanja. Ljudi ni po čemu posebni. Ni po uspesima, ni po neuspesima. Ljudi koji imaju previsoke kriterijume kad su oni sami u pitanju, ali ih jednostavno mrzi da ih ispunjavaju. Ljudi koji se ne zadovoljavaju sredinom. Ljudi iznutra kojih se u svakoj desetini sekunde odigrava bura koju niko ne vidi na njihovu sreću, odnosno nesreću. Možda za njih zapavo i postoji neki lek, za njihovu urođenu nesreću. Možda bi taj lek i dobili kada bi neko zapravo znao koliko su teški sami sebi.
Naletela sam na ovo pre par dana... pa kako se ovo naziva?
Depresija je uvek povezana sa pesimizmom. Kako neko ko veruje u život i radost može biti nesrećan? Ne može, eto odgovora. A pesimizam? Šta je koren pesimizma? Nisko samopouzdanje. Oni koji ne veruju da će im se ikad išta lepo u životu desiti nikad ništa u životu lepo ni ne dobiju. Uništavaju svaku moguću šansu pre nego što se i ona pojavi, satru je u korenu poput nekakvog korova. I šta onda? Ništa, uživaju samosažaljevajući se. Do sledeće prilike, naravno.
Možda jedna od najvećih kontradiktornosti je ta što takvi ljudi često deluju čak i veselo, ludo, čudno. I jesu. Oni su veseli kad su svi drugi u pitanju, jer da nema tuđih „savršenih“ života oni nigde ne bi mogli naći razloga da se osećaju toliko bedno. Čudni? Treba biti čudan da bi bio toliki mazohista, ako uzmemo da je većina ljudi prirodno naklonjena sadizmu, a ne mazohizmu.
Oni večito pričaju. Pričaju uglavnom gluposti, koje zabavljaju naravno. Znaju da sasušaju, nije da ne znaju, ali nikad, ama baš nikad ne umeju dati savet. Svi njihovi saveti deluju šuplji, valjda zato što su i oni sami šuplji. I to je jedina stvar gde možete shvatiti da imate posla sa pravim depresivcem. Osoba koja nije sklona ovim osobinama će vam uvek reći nešto, bilo to konstruktivno ili destruktivno, ali će reći ono što smatra shodnim. A oni? Oni će uvek reći ono što smatraju isprvnim. Ispravnost nikad nije na ceni, jer nema nikakve veze sa istinskim osećanjima, kao ni ovi ljudi. Da bi dao savet moraš nešto osećati za osobu kojoj ga daješ. Oni reko vole ikoga, i kada zavole prestaju da vole vrlo brzo, posle samo jedne greške te osobe. Ovo nas dovodi do zaključka da se u svakom depresivnom čoveku krije jedan veliki egoista pomešan sa mazohistom. I to je tačno. Oni vole druge samo da bi mogli uživati kad ih ti drugi povrede.
Oni nikad nisu preterano genijalni, niti preterano pametni, nisu čak ni ekstremno glupi. Možemo reći da su oni mediokriteti koje drugi smatraju vrlo pametnima. Doduše ti drugi često nisu ni mediokriteti. Malo bolja sredina. Pravi opis ovakvih osoba.
Njima je želja da zaćute, mada to često ne umeju. Pričaju mnogo, ali ih niko ne sluša. Ljudi se naviknu na to da ih ne slušaju i to je jako surovo s njihove strane. Zato što takvi ljudi slušaju, ne iskreno, ali slušaju. A malo je kome stalo do iskrenog slušanja. Više slušalac dođe nešto poput džaka za pražnjenje. Apsolutno nikome nije bitno ako ogrebe ili ošteti džak, jer on tu zapravo za to i služi. Ne govore oni uvek mnogo i bezveze. Oni zapravo uvek vape za tim da ih neko sasluša, iskreno i sa pažnjom. Eto, oni su retke osobe kojima je stalo do toga da ih neko stvarno sluša. Nažalost takvu osobu oni nikad ne mogu naći iz razloga što se mnogo puta ponavljaju i svaki put imaju želju da pričaju priču kao da to čine prvi put, a to posle nekog vremena dosadi.
Često su zaboravni, gube stvari, jer na njih ne misle. Ne cene mnogo materijalno, jer su dovoljno inteligentni i iskustvom su potkovani da znaju koliko je teško kada nemaš duhovno. Često im je upravo ta emocionalna inteligencija kad su oni sami u pitanju iznad proseka. Nažalost samo kad su oni sami u pitanju. Pare im trebaju, i ponekad se osećaju ružno kad ih nemaju, ali nikad onoliko ružno koliko bi se osećao nedepresivan čovek bez njih. Možda su ovo čak i osobe kojima je novac radi samog novca najmanje potreban.
Mnogo veruju u stereotipe, ali se prave da to i nije baš tako. I nemaju izraženu empatiju, već izrazitu samokontrolu. To mi nikad nije bilo jasno. Kako neko može toliko uraditi za nekoga ko je bespomoćan, a da pritom bude potpuno ravnodušan i prema sebi i prema tome što radi i prema onome kome je pomoć potrebna. Ovo je jedna od stvari koju kod takvih ljudi nikad nisam shvatala. Niti ću verovatno. Ne razumem njihove motive u tim stvarima.
Oni doživljavaju neuspeh i mrze ga. Mrze i njega i sebe, a već unapred se nadaju novom koji će im dozvoliti da se dodatno samosažaljevaju. Kod ovih ljudi je moguće sresti i anarhistu i eugenistu u jednoj osobi. Često su i suviše racionalni, ali samo u postupcima. Nikad u osećanjima. Sve u svemu, to su ljudi toliko kontradiktorni da je to jako teško shvatiti i njima i drugima. Srećom drugi se ne bave ni milionitim delom njima koliko oni misle o sebi samima. Njihova sklonost analizama, kako psihičkim, tako i mehaničkim je neverovatna. U stanju su ceo dan samo da razmišljaju, bez ikakvog rada. Lenjost je jedna od osobina kod njih koju je isključivo produkovala nezainteresovanost. Njima nije ništa teško uraditi ako se zainteresuju. A to je gotovo nemoguća misija.
Često su istrajni u nekakvim glupostima i posle se kaju, ali gotovo nikad ne odustaju. Njihovo proklestvo je večito neodustajanje. U stanju su sami sebe povređivati, ali odustajanja se plaše isto koliko i zveri vatre. Oni upišu fakultet koji su želeli sa pet godina, završe ga i nateraju se da se bave tim poslom ceo svoj život iako im je realno muka od toga. Oni su u stanju ubediti sebe da vole neku osobu i onda do kraja života nju platonski voleti i tugovati zbog nje. Ta tuga nije iskrena, ali ih nekad i zapravo potrese. Oni su kraljevi samoobmane, a čovek koji obmanjuje sam sebe savršeno u stanju je deset puta savršenije obmanuti nekog drugog. Suština je da su to jedni od najboljih lažova svih vremena.
Ponekad čak i imaju periode kad su zavisni od laži. Oni posle nekog vremena prestanu, ali ta vrpca, poput pupčane, koja ih sa laži spaja nikad ne biva do kraja prekinuta. Oni su uvek u stanju izmisliti prijatelje, neki novi život, neke nove navike. Skoro pa se nesvesno predstavljaju uvek drugačijima nego što zapravo jesu. Sve zavise kakve uloge vole, ali su poput kameleona, gotovo nevidljivi. Oni zapravo ni ne znaju šta jesu, valjda im je zato tako lako da se stapaju sa betonom gradova i lišćem parkova.
Kako oni vrednuju život? Najbolja rečenica koja bi ovo opisala bi bila: „Nikako.“ Njima je život životinje i čoveka isti i stvarno ne vide razloga zbog čega bi trebalo biti drugačije. Istinski ga ne vide. Ali i dalje im ništa ne znači. Smrt kao sama smrt im nije teška i ne znači im ništa. Kada smrt počne da se personalizuje tek tad ih može potresti i to zbog svega par osoba na ovome svetu. U stanju su spavati, piti, pričati sa vama i dalje ništa ne osećati povodom vas. Ni mržnju, ni ljubav. Jedino su osetljivi na mučenje, a to je opet prečica do smrti. I čim to shvate prestaju i na njega dobijati bilo kakve impulse iz svog mračnog uma.
Posle svega ovog napisanog neko bi rekao dati ljudi gotovo ne razumeju ni sebe ni svoje postupke. Od ove dve tvrdnje samo je prva tačna. Oni savršeno shvataju uzrok kao i povod svega onoga što su uradili, način, gest. Što se ovoga tiče oni su svima nepredvidivi osim sami sebi. Oni deluju po skupu pravila koja niti su povezana niti su slična. Ta pravila su pak sklona i nekim većim izmenama u trenutku. Možda je jedno jedino njihovo pravilo život u koji ne veruju i potreba u koju i te kako veruju. Posebno su sposobni da prepoznaju komplekse kod drugih. Namirišu ih na kilometar i nisu jedni koji se njima hrane, ali su ih ponekad grickati, čisto iz dosade ili ako ta druga osoba počne kopati po njihovima.
Ne vole pak kad ih neko upozna. I to je jena od stvari koje se plaše. Zbog čega to ni sami ne znaju. Hronično su bolesni od toga da nešto sakriju. Uglavnom to uspešno rade. Valjda zato što su istrajni. Sve u svemu kada im se približite i pređete njihovu, tačno određenu liniju oni će pobeći. Svaki urođeni depresivac je imao ovakvu fazu u svom životu bar nekoliko godina. Kod nekih je opet ostala trajna. A ako se pak duboko usadila, oni prestaju bežati i stavljaju maske koje vi nikad nećete shvatiti. Zbunjivaće vas na apsolutno svakom koraku. I da, oni će i dalje sasvim mirno pričati s vama, kao da su totalno prirodni.
Oni su sasvim mirni ljudi, neupadljivog ponašanja. Ljudi ni po čemu posebni. Ni po uspesima, ni po neuspesima. Ljudi koji imaju previsoke kriterijume kad su oni sami u pitanju, ali ih jednostavno mrzi da ih ispunjavaju. Ljudi koji se ne zadovoljavaju sredinom. Ljudi iznutra kojih se u svakoj desetini sekunde odigrava bura koju niko ne vidi na njihovu sreću, odnosno nesreću. Možda za njih zapavo i postoji neki lek, za njihovu urođenu nesreću. Možda bi taj lek i dobili kada bi neko zapravo znao koliko su teški sami sebi.
Naletela sam na ovo pre par dana... pa kako se ovo naziva?
