Jeste dala je dobar savet, ali u smislu da nikom ne treba anksioznost, i da sam se ja navikao na ovakav život. Nisam ni pio te ,,teške'' lekove dugoročno, isto mislim da mogu biti opasni da, uspavljuju, usporavaju, jedino možda rivotril bih mogao u maleckim dozama. Ja nemam jaku anksioznost kao mnogi, ono da mislim da ću da umrem- napade panike, možda mi se desi nešto mnogo slabije u najgorim situacijama kad mi se sve pobrka, zbog negativnih misli, situacija kao: iđenja na sahrane ili kada predstoji ,,veliki rad'' na selu. Ja imam više u smislu socijalne anksioznosti, preanaliziranja svega i svačega... i onda se stalno izolujem, povlačim, izbegavam, a to je i poremećaj ličnosti nažalost (nije mi dijagnostikovano, ali prepoznam se u tome što piše). I zavistan sam od roditelja. Ima takvih ljudi sad sa socijalnom anksioznošću i tih tema dosta. Meni pomogne antidepresiv jer mi pomogne da se trgnem i pokrenem. (Znam da je njihov efekat privremen, na možda godinu dana i manje). Da treba raditi na sebi, sam se boriti. Ali meni to ne ide nikako jer nemam zdrave paterne, boriti se i raditi, izdržati, a ne kukati i pobeći. Onda ima i ona druga strana što kaže i moja majka, možda bolje ih piti ceo život nego biti takav stalno. I onda se ja lomim dal da zovem psihijatra ili ne, i tako prođe mnogo vremena, a ja ostanem kući sjeban, zarobljen u svojoj glavi. Jer ja nisam u stanju da sam radim, svakodnevno neke dobre pozitivne, stvari koje su dobre, za promenu, način življenja, razmišljanja itd... Da priđem devojci, da nešto uradim. Nemam neki cilj, san ili hobi vredan življenja i onda ništa ne menjam i slabo se trudim, osim što konstanto razmišljam. Od malih stvari se uplašim, mnogo volim da kukam, ne preuzimam odgovornost za svoj život. Sve su to neke stvari na kojima treba raditi, jedino je pitanje koliko ja to želim.
