Toga uvek ima, sve zavisi kakav si tip osobe.
Eto kad pominjes posao bio sam u situaciji kad sam morao da cutim i trpim, strana zemlja, daleko od kuce, sam, mlad i zelen, okruzen ljudima ciji mentalitet ne razumem, a ni oni moj, oni se drze amni uvaljuju sve najgore poslove, tretiraju me ko poslednje pokislo pseto, soasilo me sto sam pricao sa prijateljima, porodicom, posobno mi je drugarica znacila, uvek je znala nekako da mi skrene misli.
Na kraju umalo i fasovao nisam, jer smo radili u malom mestu, gde se svi znaju, i ja se smuvam sa cerkom od nekog prekog i opasnog lika, veoma zastitnicki nastroje og prema cerci, proculo se po mestu, voleo sam da setam pored reke, od tad samo luca posao, sva sreca dve nedelje pre nego sto smo isli kuci.
Eto to je jedan primer, gde sam se osecao kao da su mi ruke totalno vezane, al eto imao sam za cilj da skupim novac za auto. Ćutao i trpeo. Al svaki minut tamo je bio kao godina.
Sto se porodice tice ne znam, sa rodbinom sam uvek bio super, al je nama u kuci uvek bilo tenzija, nazalost, jedva sam cekao da pobegnem.
Ne znam sta te tacno muci, pa ne mogu precizno da odgovorim.
Godinama covek nauci kako da se nosi sa svim i svacim, a i ocvrsnes.