Процес враћања једне слике у првобитно стање често може бити веома сложен. Састоји се из два дела: конзервације и рестаурације.
Конзервација је процес који има за циљ да заустави пропадање слике и да спречи даљи процес деструкције.
Рестаурација следи након конзервације-санирања оштећења и има за циљ да третираном предмету поврати првобитни изглед у највећој могућој мери, водећи при томе рачуна да се не нарушава сам интегритет оригиналног рада и да се интервенција рестауратора не види.
Пре почетка било које интервенције, рестауратор снима постојеће стање: утврђује степен и врсту оштећења на основу визуелног прегледа, у области видљивог светлосног спектра, као и у области UV зрачења (ултраљубичастог), IR зрака (инфрацрвених) и помоћу Rö (Рентген) зрака.
Резултати се фотографски документују, пре, у току и након радова и те фотографије улазе у састав писаног извештаја који прати сваки озбиљни рестаураторски процес.
У извештај још улази и опис затеченог стања (стање носиоца, подлоге, бојеног слоја и позлате, као и стање заштитног слоја), стање у току радова (пробе чишћења, врсте испитивања, врсте конзерваторских третмана), и на крају, опис рестаураторског поступка (начин реконструкције и рестаурације појединих сликарских слојева, врста технологије примењене у рестаурацији сликарских слоја, као и врсте завршних лакова који су коришћени у процесу).
На следећим примерима приказани су различити процеси рестаурације слика на платни или дрвету, почевши од стања пре било каквих радова, па преко санирања оштећења, чишћења, ретуша и завршне фазе.
Традиционална визaнтијска икона подразумева носилац од даске (у нашим крајевима најчешће је коришћена липова даска), на коју се поставља смеса креде и туткала у неколико танких слојева. Број слојева се одређује по искуству (ја се после дванаестог слоја обавезно забројим...) . У музејској пракси није редак случај да се нађу даске које на себи имају свега два-три слоја, као и оне које имају подлогу дебелу читавих 4 до 5мм!
Садашња технологија прераде дрвета дозвољава савременим иконописцима да користе индустријске плоче влакнатице (панелица, медијапан...) које имају другачија својства од природне даске и све чешће се користе у савременом иконопису.
Након сушења и глачања кредне подлоге, поставља се цртеж слободном руком или преношењем калка (копирањем цртежа). Након тога, многи савремени иконописци (као некада и стари мајстори), гравирају цртеж шилом или сличном алатком да би се цртеж сачувао и после наношења боје.
Затим се на места која се позлађују поставља подлога (полимент, болус-у случају сјајне позлате).
Полимент је нарочито припремљена смеса која се наноси на кредну подлогу и представља основу на коју се лепе златни листићи. То је уједно и једина врста подлоге која дозвољава полирање злата до богатог, металног сјаја. Прави се од врсте фине глине по називу болус која се налази у жутом, црвеном, зеленом и сивом варијетету.
Када се подлога (полимент или лепак) припреми, даска се позлаћује златним листићима величине 8х8цм, који су дебели око 0,00011мм и тек након тога се приступа сликању.
"Од једног 24 каратног Фирентинског флорина који је тежак 3,5гр у 14.веку искивало се око100листића величине 8х8цм дебљине око0,000256мм (прецизна мерења извршена на златном листићу са олтара у цркви Св.Петра у Фиренци). Данас се из исте количине искива 1200 листића."
(Војислав Луковић, МАЛА ЕРМИНИЈА ВОЈИСЛАВА ЗОГРАФА, Атос, Београд, 2003.стр.40)
За сликање се користе пигменти (органска или неорганска супстанца у облику праха која помешана са везивом чини бојени слој), који се мешају са жуманцетом из кокошијег јајета са кога се одбаци опна и које се помеша са водом (основни рецепт).
Овај основни рецепт може се обогаћивати додавањем разних уља и лакова, али тиме већ залазимо у технологију јајчано-уљаних емулзија.
Тако добијена боја назива се јајчана темпера, која је одмах по сликању сува на додир.
У технолошком смислу, сушење је мало дуже и пожељно је да траје и до шест месеци.
Тек након периода сушења приступа се лакирању које даје сјај и дубину боји и представља заштиту бојеног слоја од физичких и хемијских нечистоћа. Лакирање је уједно и завршна фаза у сликању иконе.
Izvor:
http://www.srpske-pravoslavne-ikone.com/index.htm
