Kako prihvatiti svoju smrt?

[Zelena milja]

Starost traje celoga zivota mozda si mislila na stanje tela ili ti neku od disfunkcija

Starost fizičku, dotrajalost tela, konstantni umor i odumiranje organa. Čovek od 90 godina je star u svakom smislu. Ne verujem da je pun životne radosti.

 

[Zelena milja]

Starost traje celoga zivota mozda si mislila na stanje tela ili ti neku od disfunkcija

Ja sam odgovorila, čeka se odobrenje.

 

[pesho]

Ja sam odgovorila, čeka se odobrenje.

To apropo eutanazije izreknes zelju pa cekas da ti odobre

 

[Džudi S]

Starost fizičku, dotrajalost tela, konstantni umor i odumiranje organa. Čovek od 90 godina je star u svakom smislu. Ne verujem da je pun životne radosti.

Deda je polednjih pet dana bio u komi posle moždanog udara. Pre toga je bio veseo, optimista, pozitivan. Voleo je da se šali. Umro je u 92 godini.
Mislim da ga je fizička aktivnost i pozitivan pogled na život držala toliko dugo. I ljubav prema svojoj porodici.

OT.

Kada je reč o prihvatanju smrti, bolesni od raka i od multiple skleroze, po uspostavljenoj dijagnozi dobijaju psihološku pomoć.
Teško je prihvatiti da umireš od raka, i teško je prihvatiti multiple sklerozu ako poznaješ simptome te bolesti.
Način života se menja..ne mislim tu samo na zdravu ishranu, već i na međuljudske odnose.

 

[bezimeni1]

Kako to misliš? Jedino su nasilne smrti, samoubistvo i ubistvo čin nečije volje.

Мени је самоубиство једина прихватљива смрт, све остало је понижавајуће. Лоше је умрети од болести, још горе је умрети несрећним случајем, најгоре је бити убијен, овако је најмање зло када је смрт последица сопствене одлуке.

 

[prvepruge]

Deda je polednjih pet dana bio u komi posle moždanog udara. Pre toga je bio veseo, optimista, pozitivan. Voleo je da se šali. Umro je u 92 godini.
Mislim da ga je fizička aktivnost i pozitivan pogled na život držala toliko dugo. I ljubav prema svojoj porodici.

Pre 30-tak godina sedim kod prvog komsije mojih roditelja, umro covek i okupila se rodbina, prijatelji i komsije, tkz bdenje. Deda je bio izrazito ziv covek u mladjim danima, u 70+ gledao mladje a zgodne prolaznice i imao obicaj da iskomentarise kako su je.bo.zovne a voleo je da izadje i u kafanu, polomi casu uz pesmu koja ga dirne u dusu. No u 80-toj dozivi mozdani udar i zadnje 3 godine proveo u krevetu u kuci nepokretan. Strasna sudbina za coveka koji je voleo da proseta, ode u kafanu, na pijacu i da se druzi sa ljudima.

Sedim ja tako na tom bdenju sa njegovim zetovima (imao ih je trojicu) i jedan od njih nazdravljajuci za pokoj duse sa nekim prijateljom uz neku opstu pricu o pokojniku kako se namucio ali eto uhvatio "lepe" godine kaze onako obesenjacki: "Jeste, pokojnik je ziveo 83, lepe godine... ali zadnje 3 da mu ne racunamo."
I to je sustina, ko zna sta mu je te 3 godine prolazilo kroz glavu i kako je uopste prihvatio taj zivot.

 

[Urwald]

Kako prihvatiti činjenicu da uskoro psihološki nećete funkcionisati niti imati svest, da vam srce neće kucati i da nećete disati, a da ćete fizički biti prisutni, ali pod zemljom? I da će to "stanje" trajati večno, da nije samo san iz koga ćete se probuditi posle nekog vremena.

Rekao bih da odgovor na ovo pitanje podosta zavisi od životnog iskustva, kao i onoga šta mislimo da će nas možda zadesiti posle smrti.
Racionalno gledano starost se ne može izbeći, takođe je retkost da će se neko izvući od terminalne bolesti.
Neki moj pogled u tim situacijama jeste go with the flow, smrt mi ne deluje kao neko strašno stanje jer je ono neki prirodan tok stvari, dok mi sa druge strane proces umiranja predstavlja prilično nelagodnu stvar.
Iz nekog filozofskog gledišta na život/življenje se može gledati kao i na proces sporog umiranja, svaki dah koji povučem, svaki korak koji napravim je smo stepenik bliže kraju.
Pre par godina smo društvo i ja nešto diskutovali na temu umiranja/smrti, po meni ako bih osetio da mi se kraj bliži najverovatnije bih se otuđio od ljudi i otišao na jedno sada već napušteno mesto iz moje mladosti i tamo čekao kraj.
Što se razmišljanja u tom momentu tiče, pa verovatno bih pokušavao da se prisetim svih lepih i tužnih dešavanja iz svog života, plus i ne bih imao nekih kočnica da se prepustim emocijama.

 

[Cro_čvarak]

https://www-index-hr.cdn.ampproject...je-shvatila-sam-da-zelim-zivjeti/2625007.aspx

Eto neprihvačanja smrti...

 

[Cro_čvarak]

U krajnjoj liniji sve sto radimo radimo zbog drugih, nama bliskim osobama, gradimo kule i gradove da bih ih nekom pokazali, drzimo stisnute zube jer ne zelimo da pokazemo slabost nasim bliznjima, zelimo da pokazemo da smo bolji ljudi nasim bliznjima, i kad nema nasih bliznjih onda vise nista nema smisla, jer mi smo drustvena bica, i kad nam dodju sudnji dani borimo se da prozivimo jos koji dan jer znamo da cemo nedostajati nasim bliznjima,
ako smo imali dobre roditelje- i kad su otisli, mozda smo ih ozalostili i nastavili da zivimo ali je ostala praznina, ako smo imali partnera koji je otisao- mozda smo ih ozalostili, ali ih nikad nismo zaboravili i ostala je praznina.
kad covek ode,njegove muke su prosle, ali je ostala praznina onim onim koji su ostali iza, cesto jos jedan dan zivota ne znaci mnog onima koji ih prezivljavaju, ali znaci mnogo onima koji ostaju iza- onima koji ostaju iza, mozda u velikoj slici jedna osoba ne znaci mnogo ali znaci mnogo onima kojima su bili bliski i kojima su predstavljali mnogo, kad covek ode mnogima ostaje praznina,
svaki dan zivota jedne osobe drugima znaci mnogo, zato ljudi csto potrose sav svoj imetak zbog svog detete, roditelja ili neke druge drage osobe.
istorijski gledano mozda neka osoba nije bila bitna, ali je bila bitna nekim ljudims koje ih nikad nece zaboraviti.
Ljubav je cudesna stvar i sila vredna za koju se treba boriti, dan po dan.

Gle, u pravu si ali možemo to i gledati i s druge strane, npr kako smo imali krasne roditelje i partnere i kako su nam usrećili i obogatili živote. Život mora ići dalje, mada zapravo i ne mora, jedna djevojka se nikako nije mogla pomiriti s smrti svog oca. Svaki ama baš svaki dan je bila na groblju i to satima zbog čega je njen dosadašnji život stao. Uskoro je i uopće život stao jer se jedan put sklonila ispid borova na groblju zbog kiše, tada ju je udario grom i na licu mista ubio.

 

[Лички гусар]

Recimo stari ste i očekujete da je kraj blizu, ili ste daleko bilo terminalno bolesni a prognoze su takve kakve jesu. Kako prihvatiti činjenicu da uskoro psihološki nećete funkcionisati niti imati svest, da vam srce neće kucati i da nećete disati, a da ćete fizički biti prisutni,ali pod zemljom? I da će to "stanje" trajati večno, da nije samo san iz koga ćete se probuditi posle nekog vremena.
Molim vas što stručnije odgovore, bez uplitanja religije i iracionalnog.Odgovor kao da ste ateista ili lice rođeno pre nego što je religija nastala pa nisu mogli da vas ubede da zagrobni život postoji i izgleda ovako ili onako i da bi se po ovima trebalo pridržavati ovog po onima onoga...
Na pameti mi je kako bi izgledalo razmišljanje umiruće osobe u tim zadnjim momentima.Koliko je čovek tada svestan ili nesvestan da umire ili je isključivo skomcentrisan da se izbori za poslednji udah i ne razmišlja o bilo čemu drugom i ignoriše sve senzacije oko sebe.

Већина људи није свјестна да ниједан једини трен није нам загарнтован. Ево ти, на примјер, узимаш живот као нешто дато и сигурно у чему је смрт далека, успутна итд.
Не иде то тако.
Све има свој крај а шта даље сљеди видићемо.

 

[Džudi S]

https://www-index-hr.cdn.ampproject.org/v/s/www.index.hr/amp/vijesti/clanak/mlada-nizozemka-u-zadnji-cas-odustala-od-eutanazije-shvatila-sam-da-zelim-zivjeti/2625007.aspx?amp_gsa=1&amp_js_v=a9&usqp=mq331AQIUAKwASCAAgM=#amp_tf=Izvor: %1$s&aoh=17344391337572&referrer=https://www.google.com&ampshare=https://www.index.hr/vijesti/clanak/mlada-nizozemka-u-zadnji-cas-odustala-od-eutanazije-shvatila-sam-da-zelim-zivjeti/2625007.aspx

Eto neprihvačanja smrti...

Članak je odličan. Ta devojka je imala mogućnost izbora, a u ovoj temi pričamo o nemogućnosti izbora. Bolesnici u termalnoj fazi ne mogu da biraju.

Koliko su svesni i o čemu razmišljaju u tim trenucima?

 

[Mister]

Smrt je prekid svih aktivnosti, sve stvari sto si cinio pre vise neces moci, da govoris gledas tv i sve funkcije su u aut... Borhes je o smrti rekao nesto neznam dali je blizu logici no evo ga...Kad me postave u sanduk, i smeste dva metra ispod zemlje ja cu tek tada poceti da umirem.. po meni to znaci da ce svi koji su bili na pogrebu isplakali se , bacili cvece na grob i otisli..ostajes sam i mrtav..

 

[Лички гусар]

Smrt je prekid svih aktivnosti, sve stvari sto si cinio pre vise neces moci, da govoris gledas tv i sve funkcije su u aut... Borhes je o smrti rekao nesto neznam dali je blizu logici no evo ga...Kad me postave u sanduk, i smeste dva metra ispod zemlje ja cu tek tada poceti da umirem.. po meni to znaci da ce svi koji su bili na pogrebu isplakali se , bacili cvece na grob i otisli..ostajes sam i mrtav..

Физичко тијело, да. Али ми баш нијесмо само врећа меса (иако неки само то јесу). Како објаснити енергију унутар нас?

 

[Stojkov Menidjer]

Recimo stari ste i očekujete da je kraj blizu, ili ste daleko bilo terminalno bolesni a prognoze su takve kakve jesu. Kako prihvatiti činjenicu da uskoro psihološki nećete funkcionisati niti imati svest, da vam srce neće kucati i da nećete disati, a da ćete fizički biti prisutni,ali pod zemljom? I da će to "stanje" trajati večno, da nije samo san iz koga ćete se probuditi posle nekog vremena.
Molim vas što stručnije odgovore, bez uplitanja religije i iracionalnog.Odgovor kao da ste ateista ili lice rođeno pre nego što je religija nastala pa nisu mogli da vas ubede da zagrobni život postoji i izgleda ovako ili onako i da bi se po ovima trebalo pridržavati ovog po onima onoga...
Na pameti mi je kako bi izgledalo razmišljanje umiruće osobe u tim zadnjim momentima.Koliko je čovek tada svestan ili nesvestan da umire ili je isključivo skomcentrisan da se izbori za poslednji udah i ne razmišlja o bilo čemu drugom i ignoriše sve senzacije oko sebe.

Priroda je sve udesila.
Kao što znamo da smo se zaljubili u nekog tako isto znamo da nam je kraj blizu.
Ne samo u ljudskom rodu već svuda u prirodi.
Nemojte sebe opterećivati.


Nasilna ili prevremena smrt su drugi par rukava.
Tad u nama proradi instinkt za preživljavanjem.

 

[Лички гусар]

Starost fizičku, dotrajalost tela, konstantni umor i odumiranje organa. Čovek od 90 godina je star u svakom smislu. Ne verujem da je pun životne radosti.

Недавно сам гледао један документарац ђе говоре људи од 100 година о животу, свему итд. Сви се слажу - шта ће ти дуг живот брез здравља.
Али ако си доприлике здрав, живиш ко и сви други.

Моји баба и ђед су живили сами на фарми, обоје преко 90 година и сами све радили до задњи пар мјесеци живота и обоје су умрли од посљедица пада и ломљења костију.

 

[Mecenaa]

u bivsem zivotu(da kazem ratu) sam dobio metak u glavu.iz neznanja su dok su me vozili stavili na ledja i tako su doktori posle napisali jezik me ugusio i krv u ustima.kada su me doveli do lekara vec sam par minuta bio klinicki mrtav.uglavnom reanimirali su me i posle sam par dana bio u komi.mnogo prijatno mi je bilo i sve nesto ravno.nista nisam video osim sto sam imao neki osecaj prijatnog zadovoljsva.prvo cega se secam je da se sestra dere da moram na operaciju blabla ja sam je samo pitao zasto vi vicete na mene i gde sam ja.zena se tek onda malo utisala i rekla vi ste tu i tu ceka vas operacija.onda sam je pitao koji je dan i saznao da sam par dana bio u komi.uglavnom meni je bilo sve ravno i kao da sam par sekundi a ne par dana pre toga hodao toliko.
sve ravna linija mi bila.razmisljao sam kasnije o tome i citao o tom fenomenu klinicke smrti ako sam nesto slicno iskusio nista nisam video.ni svetlost niti mi prolazilo nesto u mislima samo ravna linija i neki osecaj prijatnog.eto.pozz
E da da dodam ovo sam posle citao izvestaj i tek onda saznao te detalje da me jezik zamalo ubio a ne tamo neki metak ali to je vec nesto drugo sad.

 

[Cro_čvarak]

u bivsem zivotu(da kazem ratu) sam dobio metak u glavu.iz neznanja su dok su me vozili stavili na ledja i tako su doktori posle napisali jezik me ugusio i krv u ustima.kada su me doveli do lekara vec sam par minuta bio klinicki mrtav.uglavnom reanimirali su me i posle sam par dana bio u komi.mnogo prijatno mi je bilo i sve nesto ravno.nista nisam video osim sto sam imao neki osecaj prijatnog zadovoljsva.prvo cega se secam je da se sestra dere da moram na operaciju blabla ja sam je samo pitao zasto vi vicete na mene i gde sam ja.zena se tek onda malo utisala i rekla vi ste tu i tu ceka vas operacija.onda sam je pitao koji je dan i saznao da sam par dana bio u komi.uglavnom meni je bilo sve ravno i kao da sam par sekundi a ne par dana pre toga hodao toliko.
sve ravna linija mi bila.razmisljao sam kasnije o tome i citao o tom fenomenu klinicke smrti ako sam nesto slicno iskusio nista nisam video.ni svetlost niti mi prolazilo nesto u mislima samo ravna linija i neki osecaj prijatnog.eto.pozz
E da da dodam ovo sam posle citao izvestaj i tek onda saznao te detalje da me jezik zamalo ubio a ne tamo neki metak ali to je vec nesto drugo sad.

Ljudi vide što žele voditi, uključujući i one na nasmrti

 

[Antihejter]

Прихватам само ако је то последица моје воље.

Mnogo me nekad podsetiš na Vajningera (nem. Otto Weininger, 1880- 1903), "moj" filozof.

 

[Antihejter]

Recimo stari ste i očekujete da je kraj blizu, ili ste daleko bilo terminalno bolesni a prognoze su takve kakve jesu. Kako prihvatiti činjenicu da uskoro psihološki nećete funkcionisati niti imati svest, da vam srce neće kucati i da nećete disati, a da ćete fizički biti prisutni,ali pod zemljom? I da će to "stanje" trajati večno, da nije samo san iz koga ćete se probuditi posle nekog vremena.
Molim vas što stručnije odgovore, bez uplitanja religije i iracionalnog.Odgovor kao da ste ateista ili lice rođeno pre nego što je religija nastala pa nisu mogli da vas ubede da zagrobni život postoji i izgleda ovako ili onako i da bi se po ovima trebalo pridržavati ovog po onima onoga...
Na pameti mi je kako bi izgledalo razmišljanje umiruće osobe u tim zadnjim momentima.Koliko je čovek tada svestan ili nesvestan da umire ili je isključivo skomcentrisan da se izbori za poslednji udah i ne razmišlja o bilo čemu drugom i ignoriše sve senzacije oko sebe.

Meni su se odjednom složile sve ko kockice sasvim slučajno.
Hteo sam da se zezam malo sa najbliskijim rođakom koga sam čitav život gledao kao oca.
Imao sam nekih zdravstvenih problema, na kraju je ispalo i da imam i da nemam, u svakom slučaju da nije opasno nego dosadno, i sad ja kažem njemu kao repliku (na zaboravio sam tačno šta) "Moram nešto da ti kažem...umirem".
Na šta je on mrtav ladan odgovorio: "Svi mi umiremo" i nastavio da priča svoju priču...

To mi je bilo kao šamar. Prvo - razočarenje što je njemu toliko svejedno, međutim, malo kasnije, kad mi se "sleglo" taj njegov stav me definitivno oslobodio svakog straha. Jeste, svi umiremo, pa šta ćemo...

 

[Antihejter]

P.S. Ne znam na osnovu čega, no Edgar Alan Po je tvrdio da čovek ima neku vrstu slabašne svesti i posle smrti.

 

[Hero Sex]

Pa nez,mi smo vise na ivici smrti nego zivota..Smrt je cast isto kao sto je bila privilegija i radjati se...Neki se nikad ne rode a i ne umiru

 

[Antihejter]

Članak je odličan. Ta devojka je imala mogućnost izbora, a u ovoj temi pričamo o nemogućnosti izbora. Bolesnici u termalnoj fazi ne mogu da biraju.

Koliko su svesni i o čemu razmišljaju u tim trenucima?

Pod uticajem jakih lekova protiv bolova, svesnost i svest su na minimumu a neki imaju i halucinacije. Niti spavaju, niti su budni 90% vremena. S vremena na vreme na kratko dođu k svesti, shvate gde su, ali vrlo brzo ponovo utonu u taj limbo.

 

[Meklaud]

Pa nez,mi smo vise na ivici smrti nego zivota..Smrt je cast isto kao sto je bila privilegija i radjati se...Neki se nikad ne rode a i ne umiru

To za "neki se nikad ne rode" mi pada na pamet ono blebetanje Vojaza, gde je hteo da bude i tiktok mislilac pa hajd da kaze nesto.
Kako vernici gledaju na to, kad im recimo dete umre, idu mu na groblje vrlo cesto u pocetku, sve u strahu da se pokojnom dusa smesti tamo negde ako ima podrsku na zemlji,kroz rituale roditelja.Svecama im "osvetljavaju" put.Ali vremenom to idenje na groblje se proredjuje, da bi na kraju prestalo zbog starosti,bolesti,smrti roditelja.
Ko ce detetu koje je preminulo 1791 da osvetljava put, da mu ritualima,molitvama utice na spasenje duse, ko ce grob da mu odrzava.Spomenik odavno pao, prljav blatom zaraso u mahovinu...Meni je sve to besmisleno.
To je cak besmisleno i nekim vernicima tipa JS i sl. ali oni ipak veruju u drugi dolazak i ustajanja mrtvih,ko zna kad.Kako ce neki ustati koji je ubijen i betoniran ispod temelja zgrade, ili zavaren u buretu na dnu jezera, ili onaj kome su kosti spaljene ili rastocene kiselinom i bacene u njivu,zemlja odavno upila.To ustajanje i takvih mrtvih bi bio horor verovatno...
Ja bih hteo da zivimo vecno ali da imam potvrdu i dokaz da ce to zaista da se desi i barem orentaciono kad.Sve ostalo je zavaravanje, kao kad smo bili mali i verovali u deda mraza, pa i pored sumnji i nelogicnosti sto ide u prilog da ne postoji zeleli da verujemo jer smo tako dobijali poklone.

 

[Meklaud]

Pod uticajem jakih lekova protiv bolova, svesnost i svest su na minimumu a neki imaju i halucinacije. Niti spavaju, niti su budni 90% vremena. S vremena na vreme na kratko dođu k svesti, shvate gde su, ali vrlo brzo ponovo utonu u taj limbo.

Na zalost ima i onih koji su svesni, telo im otkazuje,upitno dal imaju bolove,ali ne primaju morfijum.Nemaju snagu da vise govore zbog bolesti,malaksalosti,unutrasnjeg krvarenja,kaheksije.U takvoj mucnoj malaksalosti,boreci se za dah i rec da prosapucu sta im smeta i kakva im pomoc i intervencija treba,srce stane i glava samo padne u stranu.

 

[Manga Hilux]

prihvatili ne prihvatili, smrt
niti pita dali da dođe , niti kazuje kada će doći