Kako prihvatate kritike?

Nisu sve kritike negativne ali poznajem osobe koje vrlo burno reaguju na bilo kakvu.. u suštini svaka kritika u nama izaziva neku reakciju, samo što se kod nekih to uopšte ne primjećuje.
Kakvo prihvatate kritike? Da li je kritika u suštini samo bojazan da se na taj način susretnemo sa vlastitim manama, greškama ili neuspjesima?
Kako prepoznati dobronamjernu kritiku ali i onu koja to nije.. kako procjeniti da li je kritika ispravna a kad to ipak nije?
Da li ste osoba koja bilo koju kritiku u startu odbacuje, osoba koja kritike teško podnosi ili ste jednostavno toliko tvrdoglavi da čak i one vrlo dobronamjerne ne prihvatate?
"Kaži mi šta ne valja kod mene" je teško čuti ali ne i nemoguće..
Da li ste osoba koja mrzi kad vas neko kritikuje, iako je kritika sasvim na mjestu ali nema šanse da to prihvatite?


zavisi ko me kritikuje ja najprije skeniram

- Tko me kritikuje
- sta kritikuje!?
- da li je to stvarno problem koji ima veze ili je to problem osobe koja zheli na mene proecirati svoje frustracije (cesto osobe za svoje propuste ili slabosti okrivljuju druge)


kad to izanaliziram onda primim kritiku ili lepo kazem "nije to moj problem vec tvoj/vash"

i to je to
 
Ovo je za glupost temu

To se nikad tako ne govori, nikad

Kažeš da joj lepo stoji, a kasnije pronađeš fotku sa starom frizurom i kažeš kako joj je lepa ta slika.. i pustiš je da sama shvati
A sad...fotku...gde da nađe stariju fotku i to baš fotku sa određenom frizurom?
Ne znam zašto "se tako ne radi"?
- Maki, ošišaj se kako hoćeš, samo nemoj ono k'o žene "na ravno"
- Maki, nikako da se naviknem da si plavuša jbte
- Maki ofarbaj se u ono crno što vuče na teget, to ti najbolje stoji
- Maki imaš lep oblik glave za "keca" ni svim muškarcima to ne stoji, nemoj da puštaš kosu više
- Maki, što si se šišala, da li si normalna, bila ti kosa do pola leđa, pusti opet...samo trebaće ti 2-3 godine, budalo jedna šta uradi
- Maki, super ti je plava kosa, deluješ pristupačnije
Itd.
Svako svoje mišljenje (i svi različito 🤣)
Svetu se ne može ugoditi a svaka promena prija, tako da radite ono što vi hoćete, šta god uradite neki ljudi će se oduševiti neki drugi neće...i to je prosto tako.
Volim kritiku u lice, nikad se ne bih uvredila ni ljutila na ljude koji mi bilo šta kažu direktno. Sad- da li bih poslušala, to je druga priča.
Ne bih, u 90% slučajeva.
 
Volim kritiku u lice, nikad se ne bih uvredila ni ljutila na ljude koji mi bilo šta kažu direktno. Sad- da li bih poslušala, to je druga priča.
Ne bih, u 90% slučajeva.

Pa ja se šalim...

Konkretno frizura je totalno sporedna jer kosa raste, šiša se, farba, eksperimentiše se i ako mi komentarišu frizuru ne uzimam za nešto bitno(mada uvek imam super frizuru 🤥).
 
Nisu sve kritike negativne ali poznajem osobe koje vrlo burno reaguju na bilo kakvu.. u suštini svaka kritika u nama izaziva neku reakciju, samo što se kod nekih to uopšte ne primjećuje.
Kakvo prihvatate kritike? Da li je kritika u suštini samo bojazan da se na taj način susretnemo sa vlastitim manama, greškama ili neuspjesima?
Kako prepoznati dobronamjernu kritiku ali i onu koja to nije.. kako procjeniti da li je kritika ispravna a kad to ipak nije?
Da li ste osoba koja bilo koju kritiku u startu odbacuje, osoba koja kritike teško podnosi ili ste jednostavno toliko tvrdoglavi da čak i one vrlo dobronamjerne ne prihvatate?
"Kaži mi šta ne valja kod mene" je teško čuti ali ne i nemoguće..
Da li ste osoba koja mrzi kad vas neko kritikuje, iako je kritika sasvim na mjestu ali nema šanse da to prihvatite?

Lepa tema, puno pitanja...
Prvo, kritika jeste mišljenje nečije o nečemu... Ako nekim slučajem neko treba da iznese svoje mišljenje o izgledu, radu, ponašanju, pevanju, pisanju, mišljenju etc. nekog drugog, e tu su već dve strane... ona druga stoji nakostrešena, raširenih očiju i ušiju od straha, neizvesnosti i čeka šta će prva strana presuditi... ne čeka dobronamerno... čeka u balonu sopstvene sujete... tako da, ako neko želi o drugome da da svoje mišljenje, prvo će naići na taštinu... mišljenje, tj. kritika prvo mora da udari, posle da probije sujetu, pa ako preživi, ako savlada tuđu sujetu, dospeće do čoveka sakrivenog u njoj...

Svako od nas ima ego i svako od nas ima sujetu...
Narcizam i sujeta su povezani, uvek idu jedno sa drugim...
Zajedno, ne prepoznaju tuđe mišljenje kao dobronamerno,
sumnjičavi su, spremni za rat, ne na razmišljanje...

Problem je svakog od nas tj. pitanje kako kanalisati sopstveni ego, tj. sujetu i narcizam, tako da oni budu malo spušteni, do nivoa da čovek može da vidi sebe, tj. da postane samosvestan sebe.
To je slično situaciji kada čovek uvek sebe gleda u ogledalu... Kada skine to "srebro" sa ogledala, videće da iza tog stakla postoje i kreću se drugi ljudi, koji imaju svoja različita mišljenja i iskustva o različitim stvarima, nimalo opasna po njih...Rasterećeni nerazumnosti taštine i ega, sa pažnjom će razmatrati tuđe mišljenje o mnogim stvarima i pojavama, pa i o njima samima...

Ako se pak, čovek zaustavi, zakuca u jednoj tačci, ubedi sebe i čitav svet da ne može drugačije nego kako njegova sujeta kaže, on sabotira sebe na najgori način i za njega su promene nemoguće i nerealne...

Znam da ljudi ne traže tuđe mišljenje o sebi... čak ne dozvoljavaju da ih dotakne...
Nastaje problem u ovom nepismenom svetu samo kazati, ukazati tom svetu da je nepismen...Naročito, ako je neko stekao i akademsku titulu pri tom, a ostao osnovački nepismen...Nepismen u bilo kom obliku, u bilo kojoj sferi... U ovom vremenu kiča, falša i akademija gde se kupuju diplome...
Strahujem kakav to svet postoji i kakav dolazi...

Danas je opasno pohvaliti nekog... veoma je opasno hraniti tuđe sedmoglave aždaje sujete...
 
Mislim da nam kritike pomažu da budemo bolji, a ne da ih shvatamo kao nešto loše. Ključ uspjeha nije u pohvalama nego baš u kritikama.
Samo ako kritikovani ima osvešćene samoljublje i sujetu, kritika može da dopre do njega... Možda može da ga kanališe u boljem smeru, a da se pri tom ne oseti omalovaženim... Tada kritikovani može da bude čak i zahvalan zbog kritike...
Nažalost, veoma su retki oni koji su kritiku shvatili i unapredili sebe...
Obično ispliva ono: "Ja ne znam? Ja grešim? Ebaću ti majku zato što si se usudio da pogrešiš i od mene fenomenalnog da praviš debila!"
Tada onaj koji kritikuje u najboljoj nameri zastane poražen i zapita se: "Kako sam se tako žestoko zaebo i pomislio da će kritika da dopre ovom do mozga?"
Retko ko prihvati kritiku da je nešto pogrešio, a pohvalu je takvima riskantno davati, jer služi, ne da pohvali dobar pravac, već da nahrani prenaduvani ego okićen taštinom .
 

Back
Top