Kako prevazići usamljenost

[bezimeni1]

Нема ту лека.

 

[Džudi S]

Veoma sumnjam, jer smo se ugušili u aktivnostima, u knjigama, u odnosima, u idejama koje nas zaista sprečavaju da budemo svesni usamljenosti. Šta podrazumevamo pod usamljenošću? to je osećaj da ste prazni, da nemate ništa,

Ponovo sam pročitala ceo tvoj post.

Bold 1: Ne mislim da me guše knjige, niti prijatelji i poznanici koje sam stekla. Knjige su bogatstvo i imati bar jednog prijatelja je takođe bogatstvo.

Možda si u pravu, možda sam i ja..ne znam.. Knjige, poznanici, aktivnosti koje imam omogućavaju socijalizaciju, a ona je važna kada je neko usamljen.

Bold 2: S vremena na vreme osećam prazninu, to je tabula rasa osećaj. Definišem ga kao monotoniju. Tada, u tim danima žalim što više nisam u radnom odnosu, žalim što sam se preselila..etc...

@dejs Nisi odgovorio na pitanje. Da li se ti osećaš usamljeno i kako prevazilaziš tu usamljenost?

 

[dejs]

@dejs Nisi odgovorio na pitanje. Da li se ti osećaš usamljeno i kako prevazilaziš tu usamljenost?

Ono što je važno nije pobediti, savladati ili odvratiti sebe od usamljenosti, već razumeti usamljenost suočavajući se sa njom i gledajući je direktno. U vezi koristimo druge da prikrijemo usamljenost; većina onoga što radimo je odvraćanje pažnje i pokušaj bekstva. Ali ako želimo nešto da razumemo, moramo tome posvetiti punu pažnju. Kako možemo posvetiti punu pažnju nečemu ako bežimo od toga? Kako da posvetimo punu pažnju usamljenosti ako je se plašimo, ako od nje bežimo kroz neku smetnju kao što je posao, ono što nazivamo odnosom koji zapravo nije, kroz versku praksu, kroz zabavu, kroz politiku i moć -traženje, kroz piće? Mnogi ljudi se smeju usamljenosti i kažu: "To je samo za buržuje; zaokupi se nečim i zaboravi." Ali praznina se ne može zaboraviti, ne može se ostaviti po strani. Mora se videti da je bez razumevanja usamljenost u svakom obliku delovanja smetnja, bekstvo, proces samoizolacije koji samo stvara još sukoba i bede. Ako uđemo dublje u to, postavlja se problem da li je ono što nazivamo usamljenošću stvarnost ili samo reč... reč koja pokriva nešto što može ili ne mora biti ono što mi mislimo da jeste; ono u šta su nas učili da verujemo jesu naši roditelji, naše porodice, naši nastavnici, naša kultura, tzv. Nije li usamljenost zaista samo kombinacija misli i emocija, rezultat razmišljanja? I štaviše, vrsta razmišljanja koja je toliko uobičajena u našem okruženju da je ne vidimo? Sigurno postoji razlika između usamljenosti – ideje i odgovarajućeg skupa emocija – i pukog biti sam, kao „sam bez drugih u blizini“. Samoća nije ni usamljenost ni izolacija. Usamljenost je iskustvo ideja i emocija o tome da ste sami. Usamljenost je stanje u kome je potpuno prestao svaki uticaj, kako spoljašnji tako i unutrašnji uticaj mišljenja i pamćenja. Tek kada je um u tom stanju usamljenosti, može spoznati netruležno. Ali da bismo došli do toga, moramo razumeti usamljenost, proces izolacije, koji je aktivnost nečijih neopaženih i nepromišljenih uverenja. Sam je samo sam. Naše ideje o tome da budemo sami čine nas usamljenim. Nadam se da sam uspeo koliko toliko da ti dam što precizniji odgovor.