Kako prepoznati krivicu?

Jasna

Stara legenda
Moderator
Poruka
86.505
Pored kratkotrajnog osećaja krivice, kada nešto uradimo pogrešno i
razumemo da smo krivi, postoji i trajni, prikriveni osećaj krivice.
Ostale negativne emocije je lakše prepoznati. Ljutnju, stid, strah.
Svakodnevno smo bombardovani informacijama koje nam stvaraju
osećaj krivice, a da to uopšte ne primetimo. Krivi smo zato što smo
ljudi, a ljudi su naopaka vrsta koja seče šume, ratuje, zagađuje
okolinu. I bez obzira što možda nikada niste ni jedno drvo posekli,
i što niste zgrnuli milione dok tamo neko gladuje, imaćete osećaj
krivice.

Krivica se prepoznaje tako što traži kaznu. Govori ti da ne zaslužuješ
nešto dobro ili zaslužuješ nešto loše. Tako se u čoveku gasi mogućnost
da se raduje ili uživa u nečemu i stvara se autodestruktivno ponašanje,
samopovređivanje. Od zabrane sitnih zadovoljstava, krivica može
otići čak do toga da ne zaslužuješ da živiš.

Često pričamo o tome kako biti srećan, ali pre toga se treba zapitati
''Imam li pravo da budem srećan?'', ''Da li zaslužujem dobro?''

Kako vi prepoznajete krivicu i kako se sa njom borite?
 
Lek za krivicu je praštanje. Ali, da bi mogli da oprostimo, prvo se
moramo setiti svega zbog čega smatramo da smo krivi.

Spisak razloga zbog kojih bi mogli da osećamo krivicu je beskrajan.
Razočarali smo roditelje, prijatelje, decu. Sebe smo razočarali jer
nismo iskoristili neku priliku. Lakše je setiti se onoga što smo uradili,
nego čitave gomile stvari koje smo propustili da uradimo, a osećamo
se krivima zbog toga. A još teže je shvatiti da to što svuda vidimo
krivce potiče od našeg vlastitog osećaja krivice. To je samo transfer
krivice koji služi kao mehanizam odbrane.
 
Nemam deo u kom mislim da zaslužujem nešto loše da mi se desi, ali sam svestan da ne radim uvek ispravne stvari i da sam što svesno, što nesvesno povredio mnogo ljudi i kad mi se desi nešto loše ne kukam, prosto shvatim da nisam ni ja ne znam kakvo božanstvo i da sam podložan lošim stvarima kao i svi ostali.
 
Nemam deo u kom mislim da zaslužujem nešto loše da mi se desi, ali sam svestan da ne radim uvek ispravne stvari i da sam što svesno, što nesvesno povredio mnogo ljudi i kad mi se desi nešto loše ne kukam, prosto shvatim da nisam ni ja ne znam kakvo božanstvo i da sam podložan lošim stvarima kao i svi ostali.
Ok je taj kratkotrajni osećaj krivice. Sasvim je normalno da razumemo da
smo nekada povredili sebe ili druge. Ne mislim da krivica ne bi trebala
uopšte da postoji, već da je jako štetna kada je nagomilana i nesvesna.
 
U nekom filmu, glavni junak je kriv. Uradio je nešto loše. Odslužio je i
zatvorsku kaznu zbog toga. Izašao je, ali osećaj krivice je ostao. Upoznaje
neku ženu i ona nakon nekog vremena kaže da ga ostavlja jer ne može
da živi sa njegovom krivicom. Razočaran izlazi iz kuće, tumara satima
i vrati se da je pita ''Šta je to moja krivica? Pokaži mi je?''
Ona pušta muziku, počinje da pleše i zove ga da joj se pridruži. Ali on
to ne može.

On ne može da uživa u životu. Nema na to pravo. A nije ni osvestio da
mu krivica to radi. Može čovek misliti ''pa ja samo ne volim da plešem''
ili ''Ne volim baš zabave''. Hiljade racionalnih opravdanja mu može pasti
na pamet, dok ispod toga zapravo stoji krivica.
 
Apsolutno individualna stvar, i zavisi od osobe.

Postoje osobe cije je osecaj krivice vredan divljenja, i duboko i zrelo osecanje puno mudrosti.

Postoje oni ciji osecaj krivice ne vredi ni 5 para.

Bolje da ne pricam dalje o tome, jer danas ocigledno postoji neki hipi-Kumbaja narativ gde svakog coveka treba razumeti, i gde svaki covek ima to doboko osecanje krivice.


Evo osecanja krivice kod prosecnog alkoholicara/narkomana, kod Bojacka je to odlicno prikazano inace:

 
Mnogo bitno je naglasiti da osecanje krivice kod ljudi kod kojih to treba ceniti je ljudsko osecanje, koje mnoooogo zavisi i od racionalnih stvari, izmedju ostalih i ljudskih izbora.

Osecanje krivice kod ovih besmislicara je samo zivotnjsko osecanje koje zavisi od hormona.

Slicno je podeli izmedju ljubivi i zaljubljenosti.

2 potpuno razlicite stvari, 2 potpuno razlicita vrednovanja, 2 potpuno razliciti tip ljudi.
 
Apsolutno individualna stvar, i zavisi od osobe.

Postoje osobe cije je osecaj krivice vredan divljenja, i duboko i zrelo osecanje puno mudrosti.

Postoje oni ciji osecaj krivice ne vredi ni 5 para.

Bolje da ne pricam dalje o tome, jer danas ocigledno postoji neki hipi-Kumbaja narativ gde svakog coveka treba razumeti, i gde svaki covek ima to doboko osecanje krivice.
Zašto bi uopšte trebali da pričamo o drugima i šta je sa njihovim osećanjem
krivice? Kakva je korist od toga? :dontunderstand:
 
Osnovanu krivicu ljudi ne prepoznaju. Skoro da je nemoguće realno sagledati vlastito ponašanje kao neprihvatljivo.
Neosnovanu krivicu, usađenu u ranom detinjstvu, ljudi takođe ne prepoznaju kao takvu. Ona se javlja kao depresija ili kao strah, praćen prisilama ili bez njih.
 
Osnovanu krivicu ljudi ne prepoznaju. Skoro da je nemoguće realno sagledati vlastito ponašanje kao neprihvatljivo.
Strah od kazne može učiniti da ne preuzimamo odgovornost za svoje postupke
i svoj život. Vazda je neko drugi kriv. ''Nisam ja, on je'' Baš kao kada smo bili
deca. On me je naterao, nagovorio, sprečio da uradim drugačije.
Neosnovanu krivicu, usađenu u ranom detinjstvu, ljudi takođe ne prepoznaju kao takvu. Ona se javlja kao depresija ili kao strah, praćen prisilama ili bez njih.
Upravo tako.
 
Neosnovanu krivicu, usađenu u ranom detinjstvu, ljudi takođe ne prepoznaju kao takvu. Ona se javlja kao depresija ili kao strah, praćen prisilama ili bez njih.
A nije samo iz detinjstva, već nas mediji svakodnevno bombarduju stvarima
zbog kojih osećamo krivicu. Često komentarišemo kako nas zastrašuju, ali
o tome kako nam usađuju krivicu, malo ko priča.
 
Covek se formira u predskolskom dobu. Sve posle toga je samo sminka. Ne mozes da sustinski utices na matorog klipana ili kliparu od 10 ili 15 godina.
To jeste. Formiramo se kao sunđeri koji upijaju krivicu i kad treba i kad
ne treba ili se formiramo tako da odbijamo svaku mogućnost da mi za
nešto budemo krivi. A u suštini, to su dve strane istog novčića.
 
1719052919655.png


Све је давно написано, али нико ништа не чита.
 
Pored kratkotrajnog osećaja krivice, kada nešto uradimo pogrešno i
razumemo da smo krivi, postoji i trajni, prikriveni osećaj krivice.
Ostale negativne emocije je lakše prepoznati. Ljutnju, stid, strah.
Svakodnevno smo bombardovani informacijama koje nam stvaraju
osećaj krivice, a da to uopšte ne primetimo. Krivi smo zato što smo
ljudi, a ljudi su naopaka vrsta koja seče šume, ratuje, zagađuje
okolinu. I bez obzira što možda nikada niste ni jedno drvo posekli,
i što niste zgrnuli milione dok tamo neko gladuje, imaćete osećaj
krivice.

Krivica se prepoznaje tako što traži kaznu. Govori ti da ne zaslužuješ
nešto dobro ili zaslužuješ nešto loše. Tako se u čoveku gasi mogućnost
da se raduje ili uživa u nečemu i stvara se autodestruktivno ponašanje,
samopovređivanje. Od zabrane sitnih zadovoljstava, krivica može
otići čak do toga da ne zaslužuješ da živiš.

Često pričamo o tome kako biti srećan, ali pre toga se treba zapitati
''Imam li pravo da budem srećan?'', ''Da li zaslužujem dobro?''

Kako vi prepoznajete krivicu i kako se sa njom borite?
Ako je stvar ozbiljnija od one nije trebalo sinoć da pojedem čokoladu, prepoznam tako što sam sebi rekla da neću te stvari da guram pod tepih nego na čistac, pa šta ispadne. Treba se suočiti sa greškama i ispraviti ono što se može, a ostalo prihvatiti kao sopstvenu a i tuđu nesavršenost. Najbitnije je prepoznati unutrašnji motiv i sa njim raščistiti.
 

Back
Top