Pre svega, nikog ne mozemo "kvalitetno" preboleti ako zurimo da ga/je prebolimo. Za sve treba vremena, pa i za to. Preambiciozno je ocekivati od nas samih da nekog izbrisemo kao gumicom, jer cesto pozelimo da povratimo nesto iz recycle bin-a, a kada to jednom uradimo, bojim se da tu ne pali opcija undo. Ne treba se uvek pod obavezno resavati svih uspomena-ponesto treba da ostane kao iskustvo (makar i lose), lekcija, ali i kao lepa uspomena. Najbolji nacin da se neko brzo i efikasno preboli ne postoji. Taj nas emocionalni metabolizam se znacajno individualno razlikuje i raskid se drugacije manifestuje kod svakog. Sve to zavisi od mnogo cega.
Jedino sto mogu da posavetujem iz licnog iskustva je da sebi treba da obezbedimo vremena i prostora (kao pacijentu za vreme reanimacije) i da ne ocekujemo od sebe previse. Suze ne treba zadrzavati, jer cemo kad-tad da puknemo, i najzdravije je da izbacimo iz sebe negativnu energiju sto pre, da se ispraznimo sto vise. Sto duze to ostane u nama, razmnozice se i bice sve teze otarasiti se tog emocionalnog tereta. Kada prva faza prodje, treba se posvetiti onima i onome sto nam krade paznju (onima i onome sto volimo).
NE MOZEMO ZNATI KO JE PRAVI/PRAVA, DOK NE SAZNAMO KO JE POGRESAN/A.
To je mozda najbolja misao kojojm se neko moze voditi u takvim trenucima.