Ranije mi je ogroman problem bilo to prilazenje devojkama, i sada je to veliki problem, nikad u zivotu nisam ni prilazio, ali dosao sam u situaciju da bi me sada vise plasilo njeno ,,da" nego ,,ne". Gde bih doveo devojku? Posto zivim sa roditeljima to uopste i ne mogu da izvedem. Nemam ni auto, ni siguran i dugorocno izdrziv posao, nista. Odakle da imam samopouzdanja pored svega toga? Nemam ni drustvo. U ljubav u realnosti i ne verujem a ne umem ni sam da je dobro pruzim. Izuzetno sam i razocaran i ekstremno nepoverljiv, i to je totalno tvrdo i nepovratno, samo eto mastam o nekim stvarima. Nesto ozbiljno cak i ne zelim ali opet mi fali bar nesto, zamisljam tako nesto.. U realnosti bih, u najboljem slucaju, ostvario neki hate-love odnos i to bi bilo osudjeno na propast. Sva komunikacija preko drustvenih mreza je posle nekog vremena zamrla, cak i kada je skroz obecavala nesto. Lepsi bi mi bio zivot da mi je ta potreba skroz strana, ne bih se onda opterecivao ovakvim stvarima, to bi bilo ogromno oslobodjenje. Ranijih godina mi je padalo na pamet da prvo iskustvo steknem sa prostitutkom, pre godinu-dve su neki i hteli da mi srede prostitutku, bez da sam to i trazio vec su hteli da pomognu, i vise mi nije bilo do toga jer to bi bilo samo jednom i nikad vise i bilo bi mi posle toga jos gore jer bih tad znao sta propustam, i umesto skidanja nevinosti, sto mi vise nista ne znaci, skoncentrisao sam se na redovan seks kojeg bih ostvarivao dugorocno, to se naravno nikad nece ostvariti ali ne treba mi seks tokom kojeg bih razmisljao da li ce mi sledeca prilika biti za nekoliko godina ili nikad. Uopste nisam stvoren za tsko nesto i svuda mi i jesu zatvorena vrata, samo eto imam tu prokletu iracionalnu potrebu..
imaj to na umu. 
Tako je kralju
