То што је дужник инсолвентан нема никакве везе са судством.Суд ће водити поступак, али не може контролисати пословање предузећа која су самостални привредни субјекти, јер то и није посао суда.
Трошкове, укључујући и таксе, плаћа онај ко изгуби. Проблем је што плаћање таксе доспева пре правоснажности пресуде , па тужилац мора да унапред плаћа таксе, а врло често не може да наплати трошкове од супротне стране.
Судске таксе су постале велики терет за странке, адвокате и саме судове.Уколико се такса не плати у року, разрезује се казнена такса од још 50%.
Није толико проблем у висини таксе већ што се тај износ умножава више пута.Постоји такса на тужбу, пресуду , жалбу, другостепену пресуду, то је 4 таксе од по преко 50 000 динара, укупно 200 000 динара, за вредност спора преко 1 000 000 динара, то је скоро 20% главнице.За вредност спора од 1000 евра таксе могу износити и преко 400 евра(9800динара +2 % утуживаног износа и све то пута 2 или чак 4 пута ).Најнижа такса је 1900 динара за вредност спора до 10 000 динара.За неке ванредне правне лекове плаћа се двострука такса а за одлуку по ванредном леку трострука такса, што укупно износи пет пута.
Судске таксе треба да буду реалније одмерене , око 1-2% вредности спора, треба да постоји паушална такса за цео поступак.Међутим, држава очекује од судова да зарађују новац преко судских такси, па чак и да више допринесу буџету него што троше, што је нереално.Такође држава настоји да висином такси демотивише грађане да се суде , да би они одустали од парничења.Онда има мање предмета, па треба и мање судија и службеника па држава на тај начин хоће да уштеди.
