Kako podnosite gubitke?

[Džudi S]

​

Najbolniji gubitak je gubitak članova porodice i dragih i voljenih osoba. Bol i tuga koje neke osobe osećaju su prirodna reakcija psihe.

Bol ostaje u našoj duši zauvek, ali vremenom se vratimo svom svakodnevnom životu. Sećanja na preminulu osobu ostaju.

Nekada bol i tuga traju predugo, više meseci, više godina, tada psiholozi ovo psihičko stanje definišu kao otežano tugovanje.

Postoje gubici koji nisu vezani za smrt voljenih osoba.

Možemo da izgubimo poverenje. Posao, dokumenta, prijateljstvo, rutinu, pa i verziju sebe koju smo nekada voleli. Sami se menjamo, ali nas i život menja.

Iza svih gubitaka ostaju praznina, i potreba da se prilagodimo novoj stvarnosti.

***

Koji gubitak vam je najteže pao, a koji vas je, iznenađujuće, oslobodio?

Kako obično reagujete kada nešto izgubite, da li vas obuzme panika, tuga ili mirno prihvatanje?

Da li mislite da nas gubici uče da više cenimo ono što imamo?

Šta vam sve pomaže da se oporavite od gubitka?

​

 

[Džudi S]

Najteži gubitak je smrt voljenih i dragih osoba. Jedno vreme sam otežano tugovala, posle očeve smrti i smrti osobe sa kojom sam planirala zajednički život.

Kada sam gubila najdraže osobe, imala sam želju da ćutim. Osećala sam se nemoćno, beznadežno, prazno.

Posle gubitka poverenja i prijateljstva obično osećam prazninu i preispitujem sebe. Razmišljam da li sam negde pogrešila i da li sam sama kriva za te gubitke.

Gubitak nekih "prijatelja " me je oslobodio, u smislu da je dobro što sam, na vreme shvatila o kakvim se osobama radi.


Što se tiče gubitka posla i dokumenata bila sam besna i ljuta ali ta osećanja sam držala u sebi. Možda se zbog toga sećam svih detalja tog događaja.

Kada su gubici u pitanju dobro je da imamo makar jednu osobu sa kojom možemo da razgovaramo.

Rad i hobiji mogu da pomognu posle gubitaka ali oni ne treba da služe za potiskivanja svih emocija koje osećamo.

Suze, tuga pa čak i ljutnja su ok.

 

[Skafander]

Ja sam i posle skoro godinu i po dana, dve i dalje u šoku i neverici zbog oba roditelja. Teško i neutešno. Ali vremenom sve lakše. I prihvatljivije. Čak me raduje to što ću i ja umreti. A ne da živim večno a da oni ne žive. Ne smem ni dugo ni puno da mislim o tome. Pomažu mi lekovi, da njih nema, verovatno bih se ubio. I ako je prirodno jer su stari. A nemam svoju decu da ublaži bol. Mnogo mi je pomoglo i to što sam otkrio inverziju u frekvenciji. Saznao sam da ništa nije besmisleno. I da nije prazno i da nismo sami nego deo bića zvani Bog, ali ne religijski, nego pravi prirodni i svemirski. Tako da, opušteno.
Nisu otišli nigde gde već nisu bili i gde (ne)ćemo i mi. Svi smo jedno. Samo nas ego i verovanja razdvajaju. I vreme leči sve.
Često nas sanjam pa bude i lepo ali i teško. Nekad se svađamo u snu pa tako potisnem tugu.

 

[Waterfall]

.Gubitak nekih "prijatelja " me je oslobodio, u smislu da je dobro što sam, na vreme shvatila o kakvim se osobama radi.

Delim potpuno isti osecaj....s tim da ja (mislim) da nisam na vreme shvatila o kakvim se gubicima radi....

Uh, previse mi je tesko da razmisljam o gubicima ljudi....
I kad izgubim neku dragu stvar meni bude zao, sta onda da kazem o gubicima ljudi.
I ne verujem da vreme leci kad su gubici ljudi u pitanju.... Samo naucis da zivis sa tim.

Sama pomisao o gubitku roditelja za mene je ...blago receno uzasavajuca ...

 

[cup of tea]

​

Koji gubitak vam je najteže pao,

Kad je deda umro

a koji vas je, iznenađujuće, oslobodio?

Gubici partnera, živa sekiracija

Šta vam sve pomaže da se oporavite od gubitka?

Vreme, obaveze, razum itd itd

 

[Džudi S]

... Samo naucis da zivis sa tim.

Sama pomisao o gubitku roditelja za mene je ...blago receno uzasavajuca ...

Naučila sam da živim sa tim. Ali zato beskrajno mnogo brinem za mamu. Za njeno zdravlje.

Mislim da je to normalna reakcija, normalan strah. Bez obzira koliko su stari, oni su ipak naši roditelji.

****

Šta mislite o gubitku poverenja? Da li smo verovali pogrešnim osobama? Šta možemo da naučimo iz toga?

 

[Toxique]

Izuzetno teško,bolno treba mi duže vremena da prebolim ali kad prebolim otpisem za sva vremena

 

[Waterfall]

Delim potpuno isti osecaj....s tim da ja (mislim) da nisam na vreme shvatila o kakvim se gubicima radi....

Pogresno sam napisala - nisam na vreme shvatila o kakvim se osobama radi...

 

[Džudi S]

Na ovoj temi htela bih da akcenat stavimo na "obične "gubitke, na one koje možemo lakše da prebolimo.

 

[Cro_čvarak]

Ja sam i posle skoro godinu i po dana, dve i dalje u šoku i neverici zbog oba roditelja. Teško i neutešno. Ali vremenom sve lakše. I prihvatljivije. Čak me raduje to što ću i ja umreti. A ne da živim večno a da oni ne žive. Ne smem ni dugo ni puno da mislim o tome. Pomažu mi lekovi, da njih nema, verovatno bih se ubio. I ako je prirodno jer su stari. A nemam svoju decu da ublaži bol. Mnogo mi je pomoglo i to što sam otkrio inverziju u frekvenciji. Saznao sam da ništa nije besmisleno. I da nije prazno i da nismo sami nego deo bića zvani Bog, ali ne religijski, nego pravi prirodni i svemirski. Tako da, opušteno.
Nisu otišli nigde gde već nisu bili i gde (ne)ćemo i mi. Svi smo jedno. Samo nas ego i verovanja razdvajaju. I vreme leči sve.
Često nas sanjam pa bude i lepo ali i teško. Nekad se svađamo u snu pa tako potisnem tugu.

Koliko god Teško tebi bilo to je zapravo sve normalno, normalnije nego da tebe oplakuju roditelji. Imas li brata ili sestru?

 

[Zelena milja]

Koji gubitak vam je najteže pao, a koji vas je, iznenađujuće, oslobodio?

Kako obično reagujete kada nešto izgubite, da li vas obuzme panika, tuga ili mirno prihvatanje?

Da li mislite da nas gubici uče da više cenimo ono što imamo?

Šta vam sve pomaže da se oporavite od gubitka?

Promena posla, koji začudo nisam ni volela. Možda zato što ne volim promene.
Oslobodilo me je saznanje da gubitak kontrole nad svim, ne znači gubitak sebe.

Tuga je primarno osećanje. Posle dolazi prihvatanje.

Apsolutno. Mnogo puta potvrđeno.

Saznanje da je ionako sve prolazno.

 

[Cro_čvarak]

Najveći gubitci su gubitak dobrog posla/ financijskog statusa i razvod.

 

[Cro_čvarak]

Sto se tice smrtnih gubitaka, najteže je izgubiti dijete i partnera dok je mladji. Sve se vise javlja velika tuga zbog smrti roditelja od srednjovječnih ljudi. To je posljedica toga da je danas sve vise neoženhenih i neudanih bez djece, cesto i bez brace/ sestara/ nečaka ili nisu u dobrim odnosima s njima, a i prijatelja nemaju ili se kako obično bude dodje do udaljavanja. Tada to je roditelj/ i sve na svijetu i nakon njihove smrti izgleda da se nema vise za šta zvijeri? To je i do roditelja jer obično budu previše brižni i takav pojedinac obično ne bude neovisan. Posebna prica su udove ili udovci, samohrane majke i sl. Cesto budu nevjerojatno fokusirani na djecu i stvara se jaka veza medju njima, potomak živi za roditelje, roditelj živi za dijete. Takva je npr moja majka.

 

[Džudi S]

Sto se tice smrtnih gubitaka, najteže je izgubiti dijete i partnera dok je mladji. Sve se vise javlja velika tuga zbog smrti roditelja od srednjovječnih ljudi. To je posljedica toga da je danas sve vise neoženhenih i neudanih bez djece

Slažem se. Nisam izgubila dete ali u mojoj okolini znam osobu koja je izgubila dete. Bilo je potrebno skoro dve godine da ponovo živi normalno koliko može.

Bold: Ta briga i kasnije tuga izraženi su posebno kod osoba koji su već izgubili jednog roditelja.

 

[ChristopherWalken]

Gubitak je sastavni deo života. Tako je sve idprogramirano. Da ćeš kroz život gubiti stvari koje voliš, ljude koje voliš, poslove, prilike, bilo šta.
Ne razmišljam puno o tome jer znam da to nije ni jedini ni poslednji gubitak i da će biti mnogo gorih stvari.

 

[ChristopherWalken]

Sto se tice smrtnih gubitaka, najteže je izgubiti dijete i partnera dok je mladji. Sve se vise javlja velika tuga zbog smrti roditelja od srednjovječnih ljudi. To je posljedica toga da je danas sve vise neoženhenih i neudanih bez djece, cesto i bez brace/ sestara/ nečaka ili nisu u dobrim odnosima s njima, a i prijatelja nemaju ili se kako obično bude dodje do udaljavanja. Tada to je roditelj/ i sve na svijetu i nakon njihove smrti izgleda da se nema vise za šta zvijeri? To je i do roditelja jer obično budu previše brižni i takav pojedinac obično ne bude neovisan. Posebna prica su udove ili udovci, samohrane majke i sl. Cesto budu nevjerojatno fokusirani na djecu i stvara se jaka veza medju njima, potomak živi za roditelje, roditelj živi za dijete. Takva je npr moja majka.

Moji roditelji su sahranili ćerku. Sad da mi neko kaže da će oboje da umru za 3 sata a da će mi sestra biti živa, poveo bih kući 5 trubačkih orkestara i njih dvoje bi se prvi uhvatili u kolo.
Kada oni budu umrli, neću osećati ništa. Njima život ne znači puno. A ja sam shvatio i kom pravcu idem ja.

Ljudi ne shvataju da je najveća stvar u životu nadživeti roditelje i otići pre dece. Svačija smrt jeste svojevrsna tragedija i gubitak, bez izuzetaka. Teško je izgubiti muža, ženu, momka, devojku, prijatelja...pogotovo ako je neko mlad. Ali ako ide tim redom gde onaj ko te je rodio, neće gledati kako se u jebbenoj drvenoj kutiji spuštaš u rupu u zemlji iz koje nećeš izaći do kraja večnosti, onda je to jedna veoma olakšavajuća okolnost.