Molonlabe
Poznat
- Poruka
- 7.225
Гледам нешто око себе и видим да не можеш значајније напредовати у животу ако ниси члан партије.
Не можеш постати директор, министар и уопште нека фаца. Ма небитно дал си фаца, скоро ни да најобичнији напредак постаје тешко остварив.
Гледам неке дебиле (није љубомора, стварно су ограничени) како напредују, неки од њих су ми постали и директори, а по образовању, моралу, посебно по интелигенцији и по посвећености раду не могу ни да ми буду до чланака.
Ипак, у друштвеној хијерархији која је овако успостављена ја сам маргиналац, губитник, а они су нека "елита" локална, регионална или републичка односно побједници.
Оно што је посебно депримирајуће је чињеница да неучлањивањем у партију мој статус се неће значајно промијенити колико год био интелигентан, колико год радио и учио и уопште бавио се стварима које би по некој нормалној логици човјеку требале донијети успјех и прилику да себе опроба на "вишем" нивоу.
Очито је да се треба убацити у партију, некако умрежавати итд. Мање струке и учења више познанстава...
Е сад, иако је то теоретски донекле јасно, питам се како то заправо у пракси изгледа. Нисам никад био члан партије нити било ко од мојих укућана (сви преферирају поштен рад, труд, зној итд. а има ко ће да мисли умјесто њих, мада и они увиђају какви ретарди стварају климу у друштву).
Тако да немам баш некога ко би ми пренио своја искуства како изгледа тај процес напредовања у партији (а тиме и у друштвеној хијерархији).
Ето одем у сједиште партије, учланим се, и шта онда?
Јел тад неко позива на састанке? Ко има право ријечи на тим састанцима? Да ли треба одмах показати интелектуалну и образовну надмоћ или то ствара непријатеље. Можда је боље бити љигавац па избјегавати конфликте него причати неку општу свима прихватљиву причу.
На крстарици се дискутује о свему, од нуклеарних подморница, њиховог броја, итд. али се мало прича о овим објективно најживотнијим темама колико год то негирали.
Вјерујем да је много форумаша доживјело фрустрације које ја проживљавам тренутно, да су неки то можда превазишли па би дискусија на ову тему била свима корисна.
Наравно, остаје опција да се иселим с ових простора одем у неку западну земљу и тамо продам своје стручно знање, памет и спремност на јак рад, али некако ми, као српском националисти, звучи одвратном идеја да изграђујем земље оних који су нам непријатељи, који нам отимају Косово и који нам купују и отимају земљу.
А опет је одвратан осјећај бити маргиналац овдје, кад знаш да си бољи од оних који би требали донијети "просперитет" нацији.
Не можеш постати директор, министар и уопште нека фаца. Ма небитно дал си фаца, скоро ни да најобичнији напредак постаје тешко остварив.
Гледам неке дебиле (није љубомора, стварно су ограничени) како напредују, неки од њих су ми постали и директори, а по образовању, моралу, посебно по интелигенцији и по посвећености раду не могу ни да ми буду до чланака.
Ипак, у друштвеној хијерархији која је овако успостављена ја сам маргиналац, губитник, а они су нека "елита" локална, регионална или републичка односно побједници.
Оно што је посебно депримирајуће је чињеница да неучлањивањем у партију мој статус се неће значајно промијенити колико год био интелигентан, колико год радио и учио и уопште бавио се стварима које би по некој нормалној логици човјеку требале донијети успјех и прилику да себе опроба на "вишем" нивоу.
Очито је да се треба убацити у партију, некако умрежавати итд. Мање струке и учења више познанстава...
Е сад, иако је то теоретски донекле јасно, питам се како то заправо у пракси изгледа. Нисам никад био члан партије нити било ко од мојих укућана (сви преферирају поштен рад, труд, зној итд. а има ко ће да мисли умјесто њих, мада и они увиђају какви ретарди стварају климу у друштву).
Тако да немам баш некога ко би ми пренио своја искуства како изгледа тај процес напредовања у партији (а тиме и у друштвеној хијерархији).
Ето одем у сједиште партије, учланим се, и шта онда?
Јел тад неко позива на састанке? Ко има право ријечи на тим састанцима? Да ли треба одмах показати интелектуалну и образовну надмоћ или то ствара непријатеље. Можда је боље бити љигавац па избјегавати конфликте него причати неку општу свима прихватљиву причу.
На крстарици се дискутује о свему, од нуклеарних подморница, њиховог броја, итд. али се мало прича о овим објективно најживотнијим темама колико год то негирали.
Вјерујем да је много форумаша доживјело фрустрације које ја проживљавам тренутно, да су неки то можда превазишли па би дискусија на ову тему била свима корисна.
Наравно, остаје опција да се иселим с ових простора одем у неку западну земљу и тамо продам своје стручно знање, памет и спремност на јак рад, али некако ми, као српском националисти, звучи одвратном идеја да изграђујем земље оних који су нам непријатељи, који нам отимају Косово и који нам купују и отимају земљу.
А опет је одвратан осјећај бити маргиналац овдје, кад знаш да си бољи од оних који би требали донијети "просперитет" нацији.
