| Мирослав Самарџић |
| среда, 01. јануар 2020. |
Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара“. (https://bit.ly/2SFvM8w). Потписници апела познати су у јавном животу по свом залагању за поштавање људских и мањинских права. Уочљиво је да они не доводе у питање легитимност поступка по коме је Закон донет. Према Попису становништва из 2011. Црногорци чине 44,98% становништва, Срби 28,73%, Бошњаци 8,65%, Албанци 4,91%, Роми 1,01%, Хрвати 0,97% и тд. Српски језик је матерњи за 43% становника Црне Горе, црногорски за 37%, албански 5%, босански 5%, хрватски 1%. У укупном становништву има 72% припадника православне вероисповести, 19% исламске, 3% католичке. Из ових елементарних података јасно је да се ради о изузетно етнички, језички и религијски хетерогеној средини. 
Према савремним стандардима у заштити људских и мањинских права морао би у таквој земљи да постоји обиман и ефикасан механизам за заштиту мањина. Устав Црне Горе у том погледу веома је сиромашан и он омогућава мајоризацију различитих мањина. Према Уставу службени језик у Црној Гори је црногорски, ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик. Иако је већински језик српски, најпре је наведен црногорски. Према Уставу верске заједнице су одвојене од државе, али по Закону имовина Српске православне цркве вероватно ће постати државна. Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе. Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне. Проблем је што Срби, који чине 29 % становништва не могу у Црној Гори бити третирани као мањина, већ као конститутивни народ. Они морају имати могућност да остварују широку културну и друге облике аутономије, тамо где за то постоје услови. Однос Црногораца и Срба не може бити однос већине и мањине већ однос конкурентских већина. Доктрину о конкурентским већинама нарочито је заступао конзервативни амерички политичар из прве половине деветнаестог века Џон Келхун. Он је био ватрени присталица ропства, а по његовој доктрини мањина има право да стави вето на одлуке већине када она задире у њене виталне интересе. Ова доктрина касније је у другој половини двадесетог века даље развијена у теорији о консоцијацији. Историјско искуство је показало да процеси одлучивања у етнички, верски и језички хетерогеним срединама не могу бити исти као у хомогеним. Покушај копирања британских већинских институција у Азији и Африци донео је, углавном, лоше резултате. По теорији о консоцијацији, за коју је нарочито значајан амерички политиколог холаднског порекла, Аренд Лајпхарт, у таквим друштвима политичке институције морају бити прилагођене друштвеној стварности. То подразумева постојање посебних процедура у одлучивању којима се етничка већина онемогућава да тиранише мањине. Да би етнички мир био очуван могу се применити различити модели територијалних, културних и персоналних аутономија, изборни сиситем мора бити пропорционалан, неопходно је да елите не подстичу сукобе и нетрпељивост, већ да раде на успостављању мира и сарадње. Важно је да мањина има на располагању право вета на одлуке које су за њу од највећег значаја. Многи од модела које је Лајпхарт истицао показали су се неуспешним, али за сада није познат неки други, бољи начин управљања културним разликама. 
У Црној Гори такви механизми углавном не постоје. Црногорска скупштина по правилу одлучује простом већином. Један од изузетака је одлучивање о законима којима се уређује начин остваривања стечених мањинских права. У том случају Скупштина у првом гласању одлучује двотрећинском већином свих посланика, а у другом, најраније након три месеца, већином свих посланика. Приликом доношења Закона урађено је све супротно савременим стандардима у тој области. Закон који дубоко задире у интересе Срба донет је већином коју су чинили посланици црногорске,албанске, бошњачке и хрватске националности. Такво поступање може само довести до избијања сукоба, ако то није био и основни циљ. Закон који се готово искључиво тиче Српске православне цркве донет је и гласовима посланика који се изјашњавају као католици или муслимани. Да би такав закон био легитиман, била би неопходна двострука већина: већина свих посланика и већина посланика српске националности. Како је већ истакнуто, такав поступак Уставом Црне Горе није предвиђен. 
Напред речено не значи да и у политици српских странака у Црној гори не постоје проблеми. Њих систем држи у положају безнадежне мањине, али и оне саме томе доприносе. Њихов програм је готово искључиво етнички, чак и кад би добили гласове свих Срба опет би били у мањини. Етнорелигиозни ексклузивизам отежава им стварање коалација са другим странкама, па је мало вероватно да ће икад постати политичка већина. Потписници Апела не воде рачуна о томе да неко ко је противник српског национализма нужно не мора бити присталица сваког диктатора који му се, из сопствених властодржачких интереса супротставља. Режим Мила Ђукановића није ни демократски нити омогућава националну равноправност. Није једини проблем на Балкану српски национализам, постоје и други национализми. Отпор једном не сме водити ка подршци другом. Највећу одговорност за постојећу кризу у Црној Гори сноси владајући режим. Нема ни говора о томе да је Закон донет уз уважавање највиших савремених стандарда. Ситуција је веома озбиљна и може се пренети и на друге државе. Црногорци кажу:”Не бојте се, добро бити неће.” http://91.222.7.144/komentar-dana/sukobi-u-crnoj-gori-–-ne-bojte-se-dobro-biti-nece.html |
Мирослав Самарџић среда, 01. јануар 2020.
Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара“. (https://bit.ly/2SFvM8w). Потписници апела познати су у јавном животу по свом залагању за поштавање људских и мањинских права. Уочљиво је да они не доводе у питање легитимност поступка по коме је Закон донет.
Према Попису становништва из 2011. Црногорци чине 44,98% становништва, Срби 28,73%, Бошњаци 8,65%, Албанци 4,91%, Роми 1,01%, Хрвати 0,97% и тд. Српски језик је матерњи за 43% становника Црне Горе, црногорски за 37%, албански 5%, босански 5%, хрватски 1%. У укупном становништву има 72% припадника православне вероисповести, 19% исламске, 3% католичке. Из ових елементарних података јасно је да се ради о изузетно етнички, језички и религијски хетерогеној средини.
Према савремним стандардима у заштити људских и мањинских права морао би у таквој земљи да постоји обиман и ефикасан механизам за заштиту мањина. Устав Црне Горе у том погледу веома је сиромашан и он омогућава мајоризацију различитих мањина. Према Уставу службени језик у Црној Гори је црногорски, ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик. Иако је већински језик српски, најпре је наведен црногорски. Према Уставу верске заједнице су одвојене од државе, али по Закону имовина Српске православне цркве вероватно ће постати државна. Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе. Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне.
Проблем је што Срби, који чине 29 % становништва не могу у Црној Гори бити третирани као мањина, већ као конститутивни народ. Они морају имати могућност да остварују широку културну и друге облике аутономије, тамо где за то постоје услови. Однос Црногораца и Срба не може бити однос већине и мањине већ однос конкурентских већина.
Доктрину о конкурентским већинама нарочито је заступао конзервативни амерички политичар из прве половине деветнаестог века Џон Келхун. Он је био ватрени присталица ропства, а по његовој доктрини мањина има право да стави вето на одлуке већине када она задире у њене виталне интересе. Ова доктрина касније је у другој половини двадесетог века даље развијена у теорији о консоцијацији. Историјско искуство је показало да процеси одлучивања у етнички, верски и језички хетерогеним срединама не могу бити исти као у хомогеним. Покушај копирања британских већинских институција у Азији и Африци донео је, углавном, лоше резултате.
По теорији о консоцијацији, за коју је нарочито значајан амерички политиколог холаднског порекла, Аренд Лајпхарт, у таквим друштвима политичке институције морају бити прилагођене друштвеној стварности. То подразумева постојање посебних процедура у одлучивању којима се етничка већина онемогућава да тиранише мањине. Да би етнички мир био очуван могу се применити различити модели територијалних, културних и персоналних аутономија, изборни сиситем мора бити пропорционалан, неопходно је да елите не подстичу сукобе и нетрпељивост, већ да раде на успостављању мира и сарадње. Важно је да мањина има на располагању право вета на одлуке које су за њу од највећег значаја. Многи од модела које је Лајпхарт истицао показали су се неуспешним, али за сада није познат неки други, бољи начин управљања културним разликама.
У Црној Гори такви механизми углавном не постоје. Црногорска скупштина по правилу одлучује простом већином. Један од изузетака је одлучивање о законима којима се уређује начин остваривања стечених мањинских права. У том случају Скупштина у првом гласању одлучује двотрећинском већином свих посланика, а у другом, најраније након три месеца, већином свих посланика.
Приликом доношења Закона урађено је све супротно савременим стандардима у тој области. Закон који дубоко задире у интересе Срба донет је већином коју су чинили посланици црногорске,албанске, бошњачке и хрватске националности. Такво поступање може само довести до избијања сукоба, ако то није био и основни циљ. Закон који се готово искључиво тиче Српске православне цркве донет је и гласовима посланика који се изјашњавају као католици или муслимани. Да би такав закон био легитиман, била би неопходна двострука већина: већина свих посланика и већина посланика српске националности. Како је већ истакнуто, такав поступак Уставом Црне Горе није предвиђен.
Напред речено не значи да и у политици српских странака у Црној гори не постоје проблеми. Њих систем држи у положају безнадежне мањине, али и оне саме томе доприносе. Њихов програм је готово искључиво етнички, чак и кад би добили гласове свих Срба опет би били у мањини. Етнорелигиозни ексклузивизам отежава им стварање коалација са другим странкама, па је мало вероватно да ће икад постати политичка већина.
Потписници Апела не воде рачуна о томе да неко ко је противник српског национализма нужно не мора бити присталица сваког диктатора који му се, из сопствених властодржачких интереса супротставља. Режим Мила Ђукановића није ни демократски нити омогућава националну равноправност. Није једини проблем на Балкану српски национализам, постоје и други национализми. Отпор једном не сме водити ка подршци другом. Највећу одговорност за постојећу кризу у Црној Гори сноси владајући режим. Нема ни говора о томе да је Закон донет уз уважавање највиших савремених стандарда.
Ситуција је веома озбиљна и може се пренети и на друге државе. Црногорци кажу:”Не бојте се, добро бити неће.”
http://91.222.7.144/komentar-dana/sukobi-u-crnoj-gori-–-ne-bojte-se-dobro-biti-nece.html
Мирослав Самарџић среда, 01. јануар 2020.
Истовремено, овим се поништава Декрет регента Александра Карађорђевића из 1920. године, којим је укинута аутокефална Црногорска православна црква, и у потпуности заокружује државно-правни оквир Црне Горе. Отуда напади великосрпских националиста на Закон о верским заједницама, који је и повод за нови покушај државног удара“. (https://bit.ly/2SFvM8w). Потписници апела познати су у јавном животу по свом залагању за поштавање људских и мањинских права. Уочљиво је да они не доводе у питање легитимност поступка по коме је Закон донет.
Према Попису становништва из 2011. Црногорци чине 44,98% становништва, Срби 28,73%, Бошњаци 8,65%, Албанци 4,91%, Роми 1,01%, Хрвати 0,97% и тд. Српски језик је матерњи за 43% становника Црне Горе, црногорски за 37%, албански 5%, босански 5%, хрватски 1%. У укупном становништву има 72% припадника православне вероисповести, 19% исламске, 3% католичке. Из ових елементарних података јасно је да се ради о изузетно етнички, језички и религијски хетерогеној средини.
Према савремним стандардима у заштити људских и мањинских права морао би у таквој земљи да постоји обиман и ефикасан механизам за заштиту мањина. Устав Црне Горе у том погледу веома је сиромашан и он омогућава мајоризацију различитих мањина. Према Уставу службени језик у Црној Гори је црногорски, ћирилично и латинично писмо су равноправни. У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик. Иако је већински језик српски, најпре је наведен црногорски. Према Уставу верске заједнице су одвојене од државе, али по Закону имовина Српске православне цркве вероватно ће постати државна. Како је могуће остварити слободу вероисповести уколико су верски објекти и реликвије у власништву државе. Тако је и Стаљинов устав из 1936. садржао обиман каталог људских права, али сви ресурси за њихово остваривање били су у власништву државе. Била је гарантована слобода штампе, али све штампарије биле су државне.
Проблем је што Срби, који чине 29 % становништва не могу у Црној Гори бити третирани као мањина, већ као конститутивни народ. Они морају имати могућност да остварују широку културну и друге облике аутономије, тамо где за то постоје услови. Однос Црногораца и Срба не може бити однос већине и мањине већ однос конкурентских већина.
Доктрину о конкурентским већинама нарочито је заступао конзервативни амерички политичар из прве половине деветнаестог века Џон Келхун. Он је био ватрени присталица ропства, а по његовој доктрини мањина има право да стави вето на одлуке већине када она задире у њене виталне интересе. Ова доктрина касније је у другој половини двадесетог века даље развијена у теорији о консоцијацији. Историјско искуство је показало да процеси одлучивања у етнички, верски и језички хетерогеним срединама не могу бити исти као у хомогеним. Покушај копирања британских већинских институција у Азији и Африци донео је, углавном, лоше резултате.
По теорији о консоцијацији, за коју је нарочито значајан амерички политиколог холаднског порекла, Аренд Лајпхарт, у таквим друштвима политичке институције морају бити прилагођене друштвеној стварности. То подразумева постојање посебних процедура у одлучивању којима се етничка већина онемогућава да тиранише мањине. Да би етнички мир био очуван могу се применити различити модели територијалних, културних и персоналних аутономија, изборни сиситем мора бити пропорционалан, неопходно је да елите не подстичу сукобе и нетрпељивост, већ да раде на успостављању мира и сарадње. Важно је да мањина има на располагању право вета на одлуке које су за њу од највећег значаја. Многи од модела које је Лајпхарт истицао показали су се неуспешним, али за сада није познат неки други, бољи начин управљања културним разликама.
У Црној Гори такви механизми углавном не постоје. Црногорска скупштина по правилу одлучује простом већином. Један од изузетака је одлучивање о законима којима се уређује начин остваривања стечених мањинских права. У том случају Скупштина у првом гласању одлучује двотрећинском већином свих посланика, а у другом, најраније након три месеца, већином свих посланика.
Приликом доношења Закона урађено је све супротно савременим стандардима у тој области. Закон који дубоко задире у интересе Срба донет је већином коју су чинили посланици црногорске,албанске, бошњачке и хрватске националности. Такво поступање може само довести до избијања сукоба, ако то није био и основни циљ. Закон који се готово искључиво тиче Српске православне цркве донет је и гласовима посланика који се изјашњавају као католици или муслимани. Да би такав закон био легитиман, била би неопходна двострука већина: већина свих посланика и већина посланика српске националности. Како је већ истакнуто, такав поступак Уставом Црне Горе није предвиђен.
Напред речено не значи да и у политици српских странака у Црној гори не постоје проблеми. Њих систем држи у положају безнадежне мањине, али и оне саме томе доприносе. Њихов програм је готово искључиво етнички, чак и кад би добили гласове свих Срба опет би били у мањини. Етнорелигиозни ексклузивизам отежава им стварање коалација са другим странкама, па је мало вероватно да ће икад постати политичка већина.
Потписници Апела не воде рачуна о томе да неко ко је противник српског национализма нужно не мора бити присталица сваког диктатора који му се, из сопствених властодржачких интереса супротставља. Режим Мила Ђукановића није ни демократски нити омогућава националну равноправност. Није једини проблем на Балкану српски национализам, постоје и други национализми. Отпор једном не сме водити ка подршци другом. Највећу одговорност за постојећу кризу у Црној Гори сноси владајући режим. Нема ни говора о томе да је Закон донет уз уважавање највиших савремених стандарда.
Ситуција је веома озбиљна и може се пренети и на друге државе. Црногорци кажу:”Не бојте се, добро бити неће.”
http://91.222.7.144/komentar-dana/sukobi-u-crnoj-gori-–-ne-bojte-se-dobro-biti-nece.html
Ali kakve ovo veze ima sa bosanskim jezikom kojim su navodno pričali svi štokavski južni Sloveni?Baš si smiješan, ti jednako o pismu. Nije onda bilo škola, narod je bio nepismen, što ne znači da nismo umjeli govoriti, dapače, u visokoj Hercegovini i Crnoj Gori gdje se metar i po snijega zadržavao mjesecima narod se zabavljao sjelima i besjedama, tako da tu imaš oratore koji su umjeli satima živopisno besjediti. Njegovali smo usmenu književnost, tako ste i dobili epske cikluse i guslarske izvedbe
Arebicom je pisana alhamijado književnost, bosanski jezik zapisan grafemima arapskog pisma koje je prethodno prilagođeno našim glasovnim potrebama, arebicu su koristili pismeni.
Ma nijanseEvo malo da te ne zatekne :
A da nije pretio muslimanima oni ne bi glasali za zakon? Daj nemoj da si naivan.Pa rezim Djukanovica i opstaje sam,o zahvaljujuci glasovima muslimana. Tako su se i na referendumu odvojili od Srbije,uvek presudi 20% muslimana u CG, nije to mala brojka.Kad su oni bili prijatelji Srbima,nikada.
Koje to kakve veze ima ?
Ali i njima ste nametli naš jezik kao standard. U Srbiji i Hrvatskoj ste nekima nametli jezik , da bi govorili isto, kao mi
Ti to mnogo gledas sablonski.Pa nisu svi pravoslavci Srbi u CG, a ni svi pravoslavci nisu u SPS vec su neki i kod onog Mirasa raskolnika. CG je mala drzava i nikako ne moze sama da opstane a da ne bude teski vazal Zapada.Pa i ovde kod nas u Srbiji i ako du Srbi vecina,i ako su pravoslavci vecina,ipak ima dosta izdajica i fukare, mrzitelja Srbije koji ce stati na stranu osvajaca a protiv Srbije.
Pripadnika islama u Crnoj Gori ima 25 % rimokatolika 5%. Ukupno manjina ima oko 30% možda još koji procenat neopredeljenih iz miješovitih brakova. Crnom Gorom vladaju 30% manjine i 21 % pravoslavnih Crnogoraca. Od tih 21% pravoslavnih Crnogoraca svega je 10% iskrenih koji se tako deklarišu. Ostali su nacionalni Crnogorci za platu.
Ne znam sta pise u tom ustavu,ali jel to znaci da su ti muslimani bili prijatelji Srba pre 1921?
Da bi Ustav ispao po zelji Nikole Pasica podmiceni su muslimani, obecane su i neke stvari
Ti pricas modernu pricu, antisrpsku pricu koju diktiraju zapadni mocnici.Ima i nasih laznih komunista koji tu pricu zastupaju.I tu je cilj da se za sva zla okrive Srbi i srpski vladari. Ja zaista imam lose misljenje o kralju koji je ubijen u Marselju ali on nije bio kriv za neke stvari. Kazes Slovenija i Hrvatska hteli federaciju ravnopravnih.Dobro, to bi svako pokusao,ali mi Srbija i oni nisumo bili tada ravnopravni,pa oni nisu imali pravo da to traze. Moras gledati malo sire i ozbiljnije a ne samo kroz mrznju prema Srbiji. Slovenija i Hrvatska su usle u SHS drugacije,kao porazena strana.One su bile deo porazene AU i njihovi vojnici su ratovali u Srbiji, cinili zlocine i bili na kraju porazeni.Pa niko porazene ne nagradjuje. Srbija je 1918 u kraljevinu SHS usla kao drzava,kao vec kraljevina.A Hrvatska i Slovenija nisu.Eto sto ne treba da budemo ravnopravni. Ako se ja ozenim,pa imam milione,imam kuci,a moja zena dodje i uda se za mene bez dinara,kako mi mozemo biti ravnopravni.Moze u nacelu, ali...Slovenija, Austrija i ostali,osim Srbije i Crne Gore,za njih je Jugoslavija bila spas.Spas da ih ne rastrgnu vece sile koje bi ih bukvalno anektirale. Nego iza toga sto su trazili Slovenija i Hrvatska, stoje isti oni koji danas u CG progone Srbe.Stoje zapadne sile kojima nije odgovaralo jacanje Srbije kroz Jugoslaviju.Obe JUgoslavije je rasturio Zapad.Vec posle 1918 Zapad je svojski radio na podrivanju Jugoslavije i vec pred 1941 ona je bila rastocena. 1918 kad je stvorena SHS, Zapadu nije to odgovaralo,ali su morali to prihvatiti jer Srbija je imala jake argumente, Srbija je mnogo doprinela pobedi saveznika i samim tim Zapad nije imao argumente da blokira stvaranje drzave tih juznih Slovena.Dakle, laz je da je Zapad stvorio Jugoslaviju, nije,oni su je nevoljno prihvatili.Jugosslaviju 1918 su stvorili srpski seljaci vojnici hrabro ginuci,u pobedama na Ceru i Kolubari,povlacenju preko Albanije i probojem Solunskog fronta.MNogo mrtvih Srba je stvorilo prvu Jugoslaviju a ne neki zapadni ****** u Versaju.
Nisam prepricavao i pomenuo sam samo istoriju vezanu za taj period koji si pomenula.ne znam gde ti vidis Kosovski boj.Kad nesto tvrdis moras to i da nekim dokazima objasnis.Ja sam objasnio svoju tezu tj tvoje gledanje te prve Jugoslavije.
Upravo na to hoću da ukažem, da bi Srbi trebali voditi malo pametniji politiku prema muslimanima.
Jugoslavije bez Slovenië I Hrvatske sa velikom Srbskom vecinom je najlosija moguca opcija jer bi zavrsi li isto kao I Albanci na Kosovu.
