" Како је запад дошао до Караџићеве главе
Пише: Миодраг Новаковић
0
Наслов свакако звучи „бомбасто“, али управо о томе говори из ажурирана (на Викиликс сајту) строго поверљиве дипломатске депеше под шифром: 08BELGRADE1097, датиране 22-ог oктобра 2010. У уводном делу отправница америчке амбасаде Џенифер Браш наводи, да је сарадња српске владе са Хагом „кренула драматичним корацима после јулског формирања нове владе, што се показује хапшењем српског ратног лидера из Босне Радована Караџића.“ Она наводи да је нова влада, „сада неометана од стране званичника некооперативне Демократске Странке Србије, који су заузимали положаје у БИА и министарству унутрашњих послова, показује способна да лоцира бегунце и делује на основу дојава.“
У документу се истиче да је српска влада након парламентарних избора у мају успела да ухапси два од четири преостала хашка бегунца: Стојана Жупљанина 11-ог јуна одмах по завршетку преговора о коалиционој влади, и Караџића 21-ог јула само две недеље по формирању већински демократске коалиционе владе.
Отправница Браш овде наглашава да је у приватном и поверљивом контакту са америчком амбасадом ратни тужилац Владимир Вукчевић, истакао да је његово тужилаштво (овде је отправница Браш нагласила да српско тужилаштво за ратне злочине има под својом командом посебну полицијску јединицу) прво саслушавало осумњиченог Ковиљка Ловра, присиливши га да призна да је помагао Жупљанину.
Овде се Американци служе изворима са Б92, који наводе да је претходна влада имала довољно информација да ухапси горње „бегунце“, али да је недостајала воља за тако нешто. Према Б92 извештају од 29-ог септембра директор БИА Раде Булатовић (ДСС) је имао информације о Караџићу месецима. Према овим америчким изворима Б92 за саботажу оптужује директно Булатовића и Коштуницу.
Док тадашњи саветник, тадашњег заменика председника владе Ивице Дачића, у директном контакту са америчком амбасадом, цинкари Булатовића да је шест месеци пре формирања коалиционе владе Демократске странке и СПС, имао све те информације, али да је због блиске идеолошке блискости Коштунице са Караџићем, одбио да реагује на основу тих информација.
Истовремено Расим Љајић се хвалио да је Тадићева влада већ дуже времена пратила Караџића, да би га ухапсили онда, када је ризик био најмањи. Вукчевић је такође у директним разговорима са америчким дипломатским особљем истакао да је информација о Караџићу пре хапшења била доступна само њему, директору БИА Саши Вукадиновићу и Тадићевом шефу кабинета Ракићу (који је лично надгледао хапшење Жупљанина). Американци тврде, и у томе се позивају на информације од стране директорке „центра за хуманитарно право“ Наташе Кандић (која такође попут горњих индивидуа не „излази“ из америчке амбасаде) - да је било неопходно да се Коштуница уклони да би у Србији почела хапшења. Отправница Браш наставља следећим речима „Наши контакти са БИА су знатно побољшани, од кад је Вукадиновић на челу. Он срдачно и отворено прихвата директно учешће Канцеларије „Специјалног асистента“ америчке амбасаде у раду српске службе, и казао нам је да он лично жели да Младић буде ухапшен на територији Србије, како би на тај начин показао да је Србија правна земља.“
Из овог документа видимо да је и судија специјалног суда за ратне злочине Синиша Важић одржавао редовне „контакте“ са америчком амбасадом и да је у тим приликама „цинкарио“ бившег министра унутрашњих послова Драгана Јоцића да није „искрено“ сарађивао са хашким трибуналом, чак „саботирајући претходне случајеве.“
Шеф београдске канцеларије Хашког трибунала Дејан Михов је казао Американцима да је председник Тадић у разговору са главним хашким тужиоцем Серџом Брамерцом рекао „да је свестан да Србија мора да испоручи Младића да би уклонила холандску блокаду пријема Србије у ЕУ, али да би Србија свакако ухапсила Хаџића и без таквог предуслова зато што је (по Тадићу) то морална и легална облигација.“
Отправница Браш је навела речи тужиоца Вукчевића, који јој се похвалио да његова канцеларија ради много ефикасније од јуна 2008, од када је почела директна сарадња канцеларије за ратне злочине српског тужилаштва са америчком и НАТО командом у Босни- која се одвија на тај начин што „српско“ тужилаштво, и америчке и НАТО оружане снаге директно размењују информације током редовних састанака, посебно о мрежи јатака српских бегунаца.
Оваква сарадња такозваног српског тужилаштва са страним оружаним силама је у најмању руку дискутабилна, ако не и антиуставна. У наставку Американци истичу неопходност агресивне тв кампање - пропаганде на српској националној телевизији - коју је иницирила Хашка канцеларија и Савет за европску безбедност - којом би се на честим тв емисијама широм Србије утицало на свест српског грађанства да прихвати кривицу за ратне злочине и окрене се против хашких бегунаца. Додуше признали су да ће то „ићи мало теже“, нарочито од када су двојица ноторних кољача и убица српских цивила: Насер Орић и Рамуш Харадинај ослобођени у Хагу.
У наставку је речено да патриотски таблоиди и интернет медији у Србији представљају опасност за Тадићев режим, пошто имају све већи утицај на јавно мнење у Србији. Претпостављам да су Американци на тај начин индиректно сугерисали Тадићу да би требао да се „позабави“ непослушним медијима у Србији и уведе државну цензуру. Ту су се послужили примером хапшења Караџића, где је по њима у тим медијима писано сензационалистички о Караџићевој способности да избегава хапшење и где су га величали као медицинског „гуруа“, док су игнорисали „његове ратне злочине“. српској влади је скренута пажња да хашки оптуженици морају у јавности да се приказују као криминалци, а не као хероји.
Из овог документа, као и других Викиликс докумената презентованим на овом сајту, видимо да се владајући режим у Србији потпуно „подао“ својим америчким и бриселским господарима; да америчке полицијске, обавештајне и војне службе вршљају неометано по Србији; да имају директан приступ не само канцеларији српског судства и тужилаштва, већ и директно учествују у раду БИА - службе која би морала по уставу да брани суверенитет српске државе; док овде можемо да видимо на овим конкретним примерима из тајних америчких извора (за које очигледно није било планирано да угледајусветлост дана за бар десетак година) да је тај суверенитет управо нарушен у тим највишим легалним институцијама „наше“ државе.
Можемо само да претпоставимо колико је суверенитет и безбедност наше отаџбине компромитована по питању других највиших националних институција. Изгледа да подаништво и сервилност, према нашим дојучерашњим агресорима и садашњинм окупаторима и злотворима, од стране наших државника и званичника - нема границе! Или можда има? Изгледа једино, да ћемо овај пут ту границу морати ми сами да обележавамо!
Извор: http://wikileaks.ch/cable/2008/10/08BELGRADE1097.html
Пише: Миодраг Новаковић
0
Наслов свакако звучи „бомбасто“, али управо о томе говори из ажурирана (на Викиликс сајту) строго поверљиве дипломатске депеше под шифром: 08BELGRADE1097, датиране 22-ог oктобра 2010. У уводном делу отправница америчке амбасаде Џенифер Браш наводи, да је сарадња српске владе са Хагом „кренула драматичним корацима после јулског формирања нове владе, што се показује хапшењем српског ратног лидера из Босне Радована Караџића.“ Она наводи да је нова влада, „сада неометана од стране званичника некооперативне Демократске Странке Србије, који су заузимали положаје у БИА и министарству унутрашњих послова, показује способна да лоцира бегунце и делује на основу дојава.“
У документу се истиче да је српска влада након парламентарних избора у мају успела да ухапси два од четири преостала хашка бегунца: Стојана Жупљанина 11-ог јуна одмах по завршетку преговора о коалиционој влади, и Караџића 21-ог јула само две недеље по формирању већински демократске коалиционе владе.
Отправница Браш овде наглашава да је у приватном и поверљивом контакту са америчком амбасадом ратни тужилац Владимир Вукчевић, истакао да је његово тужилаштво (овде је отправница Браш нагласила да српско тужилаштво за ратне злочине има под својом командом посебну полицијску јединицу) прво саслушавало осумњиченог Ковиљка Ловра, присиливши га да призна да је помагао Жупљанину.
Овде се Американци служе изворима са Б92, који наводе да је претходна влада имала довољно информација да ухапси горње „бегунце“, али да је недостајала воља за тако нешто. Према Б92 извештају од 29-ог септембра директор БИА Раде Булатовић (ДСС) је имао информације о Караџићу месецима. Према овим америчким изворима Б92 за саботажу оптужује директно Булатовића и Коштуницу.
Док тадашњи саветник, тадашњег заменика председника владе Ивице Дачића, у директном контакту са америчком амбасадом, цинкари Булатовића да је шест месеци пре формирања коалиционе владе Демократске странке и СПС, имао све те информације, али да је због блиске идеолошке блискости Коштунице са Караџићем, одбио да реагује на основу тих информација.
Истовремено Расим Љајић се хвалио да је Тадићева влада већ дуже времена пратила Караџића, да би га ухапсили онда, када је ризик био најмањи. Вукчевић је такође у директним разговорима са америчким дипломатским особљем истакао да је информација о Караџићу пре хапшења била доступна само њему, директору БИА Саши Вукадиновићу и Тадићевом шефу кабинета Ракићу (који је лично надгледао хапшење Жупљанина). Американци тврде, и у томе се позивају на информације од стране директорке „центра за хуманитарно право“ Наташе Кандић (која такође попут горњих индивидуа не „излази“ из америчке амбасаде) - да је било неопходно да се Коштуница уклони да би у Србији почела хапшења. Отправница Браш наставља следећим речима „Наши контакти са БИА су знатно побољшани, од кад је Вукадиновић на челу. Он срдачно и отворено прихвата директно учешће Канцеларије „Специјалног асистента“ америчке амбасаде у раду српске службе, и казао нам је да он лично жели да Младић буде ухапшен на територији Србије, како би на тај начин показао да је Србија правна земља.“
Из овог документа видимо да је и судија специјалног суда за ратне злочине Синиша Важић одржавао редовне „контакте“ са америчком амбасадом и да је у тим приликама „цинкарио“ бившег министра унутрашњих послова Драгана Јоцића да није „искрено“ сарађивао са хашким трибуналом, чак „саботирајући претходне случајеве.“
Шеф београдске канцеларије Хашког трибунала Дејан Михов је казао Американцима да је председник Тадић у разговору са главним хашким тужиоцем Серџом Брамерцом рекао „да је свестан да Србија мора да испоручи Младића да би уклонила холандску блокаду пријема Србије у ЕУ, али да би Србија свакако ухапсила Хаџића и без таквог предуслова зато што је (по Тадићу) то морална и легална облигација.“
Отправница Браш је навела речи тужиоца Вукчевића, који јој се похвалио да његова канцеларија ради много ефикасније од јуна 2008, од када је почела директна сарадња канцеларије за ратне злочине српског тужилаштва са америчком и НАТО командом у Босни- која се одвија на тај начин што „српско“ тужилаштво, и америчке и НАТО оружане снаге директно размењују информације током редовних састанака, посебно о мрежи јатака српских бегунаца.
Оваква сарадња такозваног српског тужилаштва са страним оружаним силама је у најмању руку дискутабилна, ако не и антиуставна. У наставку Американци истичу неопходност агресивне тв кампање - пропаганде на српској националној телевизији - коју је иницирила Хашка канцеларија и Савет за европску безбедност - којом би се на честим тв емисијама широм Србије утицало на свест српског грађанства да прихвати кривицу за ратне злочине и окрене се против хашких бегунаца. Додуше признали су да ће то „ићи мало теже“, нарочито од када су двојица ноторних кољача и убица српских цивила: Насер Орић и Рамуш Харадинај ослобођени у Хагу.
У наставку је речено да патриотски таблоиди и интернет медији у Србији представљају опасност за Тадићев режим, пошто имају све већи утицај на јавно мнење у Србији. Претпостављам да су Американци на тај начин индиректно сугерисали Тадићу да би требао да се „позабави“ непослушним медијима у Србији и уведе државну цензуру. Ту су се послужили примером хапшења Караџића, где је по њима у тим медијима писано сензационалистички о Караџићевој способности да избегава хапшење и где су га величали као медицинског „гуруа“, док су игнорисали „његове ратне злочине“. српској влади је скренута пажња да хашки оптуженици морају у јавности да се приказују као криминалци, а не као хероји.
Из овог документа, као и других Викиликс докумената презентованим на овом сајту, видимо да се владајући режим у Србији потпуно „подао“ својим америчким и бриселским господарима; да америчке полицијске, обавештајне и војне службе вршљају неометано по Србији; да имају директан приступ не само канцеларији српског судства и тужилаштва, већ и директно учествују у раду БИА - службе која би морала по уставу да брани суверенитет српске државе; док овде можемо да видимо на овим конкретним примерима из тајних америчких извора (за које очигледно није било планирано да угледајусветлост дана за бар десетак година) да је тај суверенитет управо нарушен у тим највишим легалним институцијама „наше“ државе.
Можемо само да претпоставимо колико је суверенитет и безбедност наше отаџбине компромитована по питању других највиших националних институција. Изгледа да подаништво и сервилност, према нашим дојучерашњим агресорима и садашњинм окупаторима и злотворима, од стране наших државника и званичника - нема границе! Или можда има? Изгледа једино, да ћемо овај пут ту границу морати ми сами да обележавамо!
Извор: http://wikileaks.ch/cable/2008/10/08BELGRADE1097.html
