Beli Gibson
Elita
- Poruka
- 20.848
Zaboravljeni istorijski trenutak i molba Gospodu za "prekretnicu."
1998e godine, delegacija vođena Vojislavom Šešeljem dolazi u Rusku Federaciju, tražeći u Dumi da se formira odbrambeni savez slovenskih država kojem mogu pristupiti i Srbija (neuključujući reformističku crnu goru dvougla/dvocevke Mila Đukanovića). Kada su čuli koliko je ambiciozan projekat, okrenuvši se na stranu, govornik Dume Genadij Soloznjov je izjavio:"Možda će tvoj prijatelj Lepen hteti da anektiramo i Francusku?!"
Međutim, sledećeg meseca je učinjen prvi korak, a to je bio da se Jugoslaviji (tj. SRJ) da status posmatrača Savezne Države Rusija-Belorusija. To je bilo od prilike to.
9. aprila 1999e godine, Slobodan Milošević se sastao sa grupom ruskih kozaka i razgovarao sa njima, tražeći da prenesu poruku Jeljcinu. Soloznjov se sastao sa Jeljcinom i Lukašenkom, izjavivši da podržavaju acesiju SRJ ka Saveznoj Državi. U SRED BOMBARDOVANJA. Međutim, ideju da je Milošević tražio ikakvu pomoć od Rusa na toj razini je bila demantovana od strane kozaka koji su se sastali sa njim. Šta to znači? To znači da je Rusija pružila Srbima ruku.
10. april, 1999e, RTS i ostale televizije u SRJ koje su radile za vlast proglase da je savez RBJ, Rusija-Belorusija-Jugoslavija, već rešena stvar i da tu nema rasprave. Bez referenduma je odluka proglašena u ime naroda 12. aprila 1999e godine kao apel Rusima.
16. april 1999e, u ruskoj Dumi se izglasa 293 za, 54 protiv i 1 abstinent za acesiju Jugoslavije u parlament. Prema stenografiji razgovora možemo saznati da je Savez Desnih Snaga bio odsutan na ovom sastanku. Prisutne su bile frakcija Žirinovskog tj. LDPR, frakcija Zjuganova tj. KPRF, Naš Dom - Rusija Viktora Černomirdina, Jabloko, Narodna Snaga, Agrarna Grupa, Ruski Regioni itd. Dakle relevantne stranke. Stranke koje nisu bile prisutne su bile DVR-OD Gajdara, KRO Sokolova i Žene Rusije.
Dakle. Bilo je gotovo. Dogovoreno je bilo da nakon mira sa NATO paktom će Rusija pomoći SRJ u pristupanju Saveznoj Državi, ali ne tokom rata, da bi se izbegla konfrontacija u trenutku kada je ne sme biti.
Tajming "prijave" za ulazak u rusko-belorusku uniju nije bio slučajan. Moskva je jasno stavila do znanja Beogradu da se neće boriti za sumnjive interese Slobodana Miloševića: Boris Jeljcin je tri puta izjavio da "neće dozvoliti da Rusija bude uvučena u treći svetski rat". NATO je isto tako odlučno izjavio da su Miloševićevi ustupci nedovoljni i da alijansa namerava da pojača svoje napade.
Slobošević je bio suočen sa izborom: nastaviti da se bori protiv NATO-a jedan na jedan, rizikujući pobunu naroda ili eksploziju nezadovoljstva u vojsci, ili odustati. Druga opcija se čini poželjnija, ali je potreban ubedljiv argument da se to objasni stanovništvu. Takav argument mogla bi biti teza o "Ruskoj izdaji" u kojoj su Rusi "odbili ruku prijateljstva koju su pružili Srbi". Saopštenjem A-PRIORI, PRE GLASANJA 10. aprila 1999e da Jeljcin ne želi uniju sa Jugoslavijom, Milošević će lako opravdati svoje ustupke NATO-u u očima stanovništva Srbije.
Šta je ispalo na kraju? Teza o izdaju Rusa i o tome kako smo sami protiv svih.
Mesto nukelarnog kišobrana i donekle teritorijalnog integriteta, izabrano je da brod padne sa kapetanom, jer je NATO već iskrojio kaznu za pobunjene ("Rogue state" kako su opisali) Srbe.
Teza da su Rusi izdali Srbe je dakle, zaključujemo, do dan danas ključni faktor Miloševićevske propagande koju liberalni mediji u Srbiji ponavljaju beskonačno u svom licemernom zanosu.
Izvori:
https://www.washingtonpost.com/arch...belarus/d9c3f517-4cdd-49b0-ae70-a8037d0f170b/
https://www.kommersant.ru/doc/208142
https://edition.cnn.com/WORLD/europe/9904/09/kosovo.diplomacy.01/
http://api.duma.gov.ru/api/transcriptFull/1999-04-16
Autorska.