- Poruka
- 290.326
Da je knez Mihailo poslušao poslanike Velikogospojinske skupštine 1867. godine, danas ne bismo imali Smederevsku tvrđavu, baš kao ni Kalemegdan, Šabačku tvrđavu, one u Malom Zvorniku i Kladovu. Srećom pa nije, tvrđave ostaše, nesrušene.
Sve je počelo kada je, nezadovoljan raspletom događaja nakon konferencije u Kanlidži 1862, knez Mihailo rekao:
- Dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj može biti napretka, niti meni u njoj opstanka.
Poslanici, koji su se okupili dve godine kasnije o Velikoj Gospojini, imali su na umu tu knjaževu izjavu i iskoristili je da jednim udarcem ubiju dve muve:
istovremeno podiđu Mihailu i ispune želje njihove „izborne baze“, da rušenjem tvrđava zanavek isteraju Turke.
Na poslednjem skupštinskom radnom sastanku, poslednji zaključak, sporazumno je donesen od poslanika varoši smederevske, Šapca, Beograda, Kladova i okruga Podrinskog u kome je Mali Zvornik. Glasio je: „Da se umoli našeg preuzvišenog Gospodara Knjaza Mihaila, da on blagovoli, kako za najbolje nađe, podejstvovati da se gradovi koji u Srbiji još postoje poruše i time jedan put povrati poverenje i mir u varošima ugroženim.“
Odatle do bombardovanja tvrđava i, mislilo se - posledičnog, jednom za svagda, isterivanja Turaka iz Srbije, nije mnogo falilo.
- Nije baš tako, treba uzeti u obzir odnose u ondašnjoj međunarodnoj zajednici. Postojala je želja, ali bi usledile teške sankcije. Sa našim međunarodnim statusom vazalne kneževine, to je bilo nemoguće uraditi - kaže dr Suzana Rajić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odeljenja za istoriju, stručnjak za istoriju srpskog naroda u XIX i početkom XX veka.
Sve to su i Turci znali, mada im je boravak u Srbiji već bio solidno zagorčan.
- Uprkos dogovora u Kanlidži, prema kojima se nisu mogla rušiti turska znamenja, sve što je moglo da podseti na njihovo ranije prisustvo u Kneževini Srbiji, poput džamija, drugih sakralnih građevina, turskih grobalja, bazara, pa čak i kuća u orijentalnom stilu, za kratko vreme su iščezli usled velike omraze prema Turcima. Držanje turskih garnizona u preostalim, u najvećoj meri zastarelim i oronulim tvrđavama, za Tursku je bilo važno ne samo iz strateških razloga već je bilo i pitanje časti - objašnjava Miroslav Lazić, viši kustos istoričar smederevskog Muzeja.
Mihailo je, očigledno, bio mudriji od skupštinara. Sačekao je, i po Srbiju povoljnije prilike ukazale su se dve godine kasnije. Na predlog Jovana Ristića, srpskog diplomatskog agenta na Porti, srpska vlada je u novembru 1866. zatražila od Turske da povuče posade iz tvrđava u Srbiji. Knez Mihailo je predložio sultanu da se pomenute tvrđave u Šapcu, Beogradu, Smederevu i Kladovu - Fetislamu predaju Srbima ili poruše. Podrazumevalo se da su Turci, diplomatskim ili špijunskim kanalima, bili upoznati sa zaključkom Velikogospojinske skupštine. Sultan Abdulaziz, pritisnut problemima sa njemu mnogo bitnijim Egiptom i Sudanom, Srbima je ispunio želju. Kada je u aprilu 1867. na Kalemegdanu pročitan njegov ferman, Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je Mihailu ključeve od sviju gradova-tvrđava. Knez je na konju svečano ušao, za njim i streljačka četa koja je smenila turske straže.
Tvrđave tako nisu srušene.
Samo dve godine kasnije ubijen je knez Mihailo. 1882. usred prestonice podignut mu je spomenik na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko. Onih koje je knez povratio Srbiji, ne dozvolivši da to bude učinjeno bombardovanjem i rušenjem nego je urađeno diplomatijom. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb i napisano: „Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija“.
Izvor: Blic
Sve je počelo kada je, nezadovoljan raspletom događaja nakon konferencije u Kanlidži 1862, knez Mihailo rekao:
- Dok je turskih gradova u Srbiji, niti njoj može biti napretka, niti meni u njoj opstanka.
Poslanici, koji su se okupili dve godine kasnije o Velikoj Gospojini, imali su na umu tu knjaževu izjavu i iskoristili je da jednim udarcem ubiju dve muve:
istovremeno podiđu Mihailu i ispune želje njihove „izborne baze“, da rušenjem tvrđava zanavek isteraju Turke.
Na poslednjem skupštinskom radnom sastanku, poslednji zaključak, sporazumno je donesen od poslanika varoši smederevske, Šapca, Beograda, Kladova i okruga Podrinskog u kome je Mali Zvornik. Glasio je: „Da se umoli našeg preuzvišenog Gospodara Knjaza Mihaila, da on blagovoli, kako za najbolje nađe, podejstvovati da se gradovi koji u Srbiji još postoje poruše i time jedan put povrati poverenje i mir u varošima ugroženim.“
Odatle do bombardovanja tvrđava i, mislilo se - posledičnog, jednom za svagda, isterivanja Turaka iz Srbije, nije mnogo falilo.
- Nije baš tako, treba uzeti u obzir odnose u ondašnjoj međunarodnoj zajednici. Postojala je želja, ali bi usledile teške sankcije. Sa našim međunarodnim statusom vazalne kneževine, to je bilo nemoguće uraditi - kaže dr Suzana Rajić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Odeljenja za istoriju, stručnjak za istoriju srpskog naroda u XIX i početkom XX veka.
Sve to su i Turci znali, mada im je boravak u Srbiji već bio solidno zagorčan.
- Uprkos dogovora u Kanlidži, prema kojima se nisu mogla rušiti turska znamenja, sve što je moglo da podseti na njihovo ranije prisustvo u Kneževini Srbiji, poput džamija, drugih sakralnih građevina, turskih grobalja, bazara, pa čak i kuća u orijentalnom stilu, za kratko vreme su iščezli usled velike omraze prema Turcima. Držanje turskih garnizona u preostalim, u najvećoj meri zastarelim i oronulim tvrđavama, za Tursku je bilo važno ne samo iz strateških razloga već je bilo i pitanje časti - objašnjava Miroslav Lazić, viši kustos istoričar smederevskog Muzeja.
Mihailo je, očigledno, bio mudriji od skupštinara. Sačekao je, i po Srbiju povoljnije prilike ukazale su se dve godine kasnije. Na predlog Jovana Ristića, srpskog diplomatskog agenta na Porti, srpska vlada je u novembru 1866. zatražila od Turske da povuče posade iz tvrđava u Srbiji. Knez Mihailo je predložio sultanu da se pomenute tvrđave u Šapcu, Beogradu, Smederevu i Kladovu - Fetislamu predaju Srbima ili poruše. Podrazumevalo se da su Turci, diplomatskim ili špijunskim kanalima, bili upoznati sa zaključkom Velikogospojinske skupštine. Sultan Abdulaziz, pritisnut problemima sa njemu mnogo bitnijim Egiptom i Sudanom, Srbima je ispunio želju. Kada je u aprilu 1867. na Kalemegdanu pročitan njegov ferman, Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predao je Mihailu ključeve od sviju gradova-tvrđava. Knez je na konju svečano ušao, za njim i streljačka četa koja je smenila turske straže.
Tvrđave tako nisu srušene.
Samo dve godine kasnije ubijen je knez Mihailo. 1882. usred prestonice podignut mu je spomenik na kome su s dve strane zabeležena imena gradova: Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko. Onih koje je knez povratio Srbiji, ne dozvolivši da to bude učinjeno bombardovanjem i rušenjem nego je urađeno diplomatijom. Na začelju spomenika je uklesan srpski grb i napisano: „Knezu Mihailu M. Obrenoviću III. Blagodarna Srbija“.
Izvor: Blic
