- Poruka
- 354.450
Bog koji je stvorio sve što nas okružuje, stvorio je i cveće. Svakom cvetu dao je ime i pitao ga gde želi da živi: na planini, u dolini, u šumi, na livadi, u suvoj ili u močvarnoj zemlji.
Većina cveća odabrala je livadu, na koju su se ubrzo preselile i pčele i ptice. Nijedan cvet nije želeo da živi u šumi.
Cveće voli sunce a u šumi se samo tu i tamo probije poneki sunčev zrak.
Šuma se rastužila: „Kad bi samo malo cveća došlo i meni“, žalila se. „Sa cvećem bi došle i pčele i ptice.“ Na obližnjoj livadi upravo je tada cvetao đurđevak
Bilo mu je žao šume. Požurio je da izvuče svoj mali koren iz zemlje i preselio se u šumu. Presrećno drveće je rasprostrlo svoje grane iznad njega.
Šuma i danas pruža utočište đurđevku.
Kad je cveće počelo da cveta, Stvoritelj je pomislio da će o njemu morati neko da brine. Pozvao je anđele i zamolio ih da odaberu cveće koje će negovati.
Jagorčevinu, belu radu, đurđevak, karanfil, ružu, narcis… Kako je divno mirisala nebeska bašta! Bila je prepuna cveća! Anđeli su očas posla podelili cveće.
Samo je jedan, tih i stidljiv, strpljivo čekao da stigne na red, i ostao praznih ruku. Stvoritelj, kome ništa ne može da promakne, tešio ga je: „Ne brini, i ti ćeš dobiti svoje cveće, skromno i strpljivo, kao što je i tvoje srce.“ U tom trenutku su u gredici tog anđela nikle tihe i stidljive ljubičice.
Kad su ljudi prognani iz raja mogli su sa sobom da ponesu seme sveg cveća, ali ne i seme ljubičice. Anđeo koji ih je negovao, sažalio se na njih.
Zamolio je Stvoritelja da ljudima dozvoli da ponesu i seme ljubičice, i Stvoritelj je, ganut, to i dozvolio. Od tada ljubičice krase naše bašte.
Iz istoimene knjige Brede Podbrežnik Vukmir i Klarise Jovanović
Većina cveća odabrala je livadu, na koju su se ubrzo preselile i pčele i ptice. Nijedan cvet nije želeo da živi u šumi.
Cveće voli sunce a u šumi se samo tu i tamo probije poneki sunčev zrak.
Šuma se rastužila: „Kad bi samo malo cveća došlo i meni“, žalila se. „Sa cvećem bi došle i pčele i ptice.“ Na obližnjoj livadi upravo je tada cvetao đurđevak
Bilo mu je žao šume. Požurio je da izvuče svoj mali koren iz zemlje i preselio se u šumu. Presrećno drveće je rasprostrlo svoje grane iznad njega.
Šuma i danas pruža utočište đurđevku.
Kad je cveće počelo da cveta, Stvoritelj je pomislio da će o njemu morati neko da brine. Pozvao je anđele i zamolio ih da odaberu cveće koje će negovati.
Jagorčevinu, belu radu, đurđevak, karanfil, ružu, narcis… Kako je divno mirisala nebeska bašta! Bila je prepuna cveća! Anđeli su očas posla podelili cveće.
Samo je jedan, tih i stidljiv, strpljivo čekao da stigne na red, i ostao praznih ruku. Stvoritelj, kome ništa ne može da promakne, tešio ga je: „Ne brini, i ti ćeš dobiti svoje cveće, skromno i strpljivo, kao što je i tvoje srce.“ U tom trenutku su u gredici tog anđela nikle tihe i stidljive ljubičice.
Kad su ljudi prognani iz raja mogli su sa sobom da ponesu seme sveg cveća, ali ne i seme ljubičice. Anđeo koji ih je negovao, sažalio se na njih.
Zamolio je Stvoritelja da ljudima dozvoli da ponesu i seme ljubičice, i Stvoritelj je, ganut, to i dozvolio. Od tada ljubičice krase naše bašte.
Iz istoimene knjige Brede Podbrežnik Vukmir i Klarise Jovanović
