ljubota
Veoma poznat
- Poruka
- 11.976
Pa eto jednog ozbiljnog pitanja,za ozbiljne forumaše.
Kao prvo da objasnim novonastalu situaciju...
Živim i radim u EU,nekoliko godina.
Ovde sam vremenom navikao na navike i ponašanje ljudi u mom okruženju.
Morao sam svašta nešto da prihvatim,znači nema bacanja papira po ulici,nema mokrenja po žbunju u parku,
puštanje vetrova samo u strogo označenim prostorijama,kad usereš wc dasku - nema bežanije,već upotreba onog ćelavog Mr.Propera,kisele krastavčiće nikako u predigri,snošaj posle jakog pasulja ko kazneno delo...
Ma užas jedan.Sve sam to morao da prihvatim.
Ima tu i dobrih stvari.Jedna od tih je i ta što poštuju zaposlene,koji se i međusobno moraju poštovati.
Pa tako u slučaju smrti nekog od rodbine zaposlenog,cela firma skuplja kintu za pomoć.
U slučaju,neke bolesti,opet cela firma učestvuje,a velka je to firma...
Svako jutro prođem pored te oglasne table i vidim kome je pomoć najpotrebnija.
I to je sve ok,ali...
Ovde imam da tako kažem nerazdvojnog poznanika iz Srbije.
Uskoro mu se bliži rođendan ( 13.og augusta),i red je da se razmišlja o poklonu.
Ponekad u slobodno vreme,prošetamo malo po Beču,i primetio sam da svaki put kad prođemo pored Mulen ruža,u centru,dobije tužan izraz na licu.Više puta sam ga pitao šta je razlog,a on kaže "eh kad ću ja moći priuštiti sebi samo jednu noć u toj divnoj kući...".
Da se razumemo,zaradi i on neku kintu,al sve šalje dole u Srbiju,treba skupiti kintu za semenski kukuruz,(navadio se pa kupuje samo onaj skupi pionirov tretirani),pa zatim an,kan i ostala đubriva,dva nova akumulatora za traktor rakovicu i sl...
Ja rekoh,Mićo,obećajem ti...(e jesam go.vno pojeo,što nisam držo jezik za zubima)...
Elem,bude meni žao,i pade mi na pamet da preduzmem nešto.
Odem kod šefa i objasnim mu situaciju,predložim mu da Miću stavi na oglasnu tablu i da mu se skupi kinta za obilazak te čuvene javne ustanove.
Šef mi kaže da će da razgovara sa direktorom ,pa će mi javiti,jer ovakav slučaj još nisu imali do sada.
Sledećeg dana me zove i kaže,da je to teško sprovesti u delo,jer se boje da Mića tako prikupljenu donaciju ne uloži u semenski kukuruz,seme soje ili nešto sl.
Ja mu predložim da Mića uzme fiskalni račun iz Mulen ruža i da to direktor uvrsti u firmine troškove.
Direktor čuo,malo se nećkao i po prvi put mi odbio neki zahtev.
Sad smo tužni oboje,vreme prolazi,august se bliži a sa tim i Mićin rođendan.
Sam to ne mogu da finasiram jer i sam moram da kupujem semenski kukuruz (pionirov tretirani),kao i an za šljive,vinograd i ostalo dole što posedujem...
Ovde u gradu u kom živimo,također postoji takva javna ustanova,al Mića kad prođe pored nje(kad ide na pijacu),ni pogled da baci ,a kamoli da pusti suzu...
Šta uraditi dobri ljudi?Kako ispuniti dato obećanje i staviti Mići osmeh na lice kad prošeta pored tom ulicom?
Tema je veoma ozbiljna,vreme ide i molim samo ozbiljne odgovore i sugestije.
Tako blizu,a tako daleko
Kao prvo da objasnim novonastalu situaciju...
Živim i radim u EU,nekoliko godina.
Ovde sam vremenom navikao na navike i ponašanje ljudi u mom okruženju.
Morao sam svašta nešto da prihvatim,znači nema bacanja papira po ulici,nema mokrenja po žbunju u parku,
puštanje vetrova samo u strogo označenim prostorijama,kad usereš wc dasku - nema bežanije,već upotreba onog ćelavog Mr.Propera,kisele krastavčiće nikako u predigri,snošaj posle jakog pasulja ko kazneno delo...
Ma užas jedan.Sve sam to morao da prihvatim.
Ima tu i dobrih stvari.Jedna od tih je i ta što poštuju zaposlene,koji se i međusobno moraju poštovati.
Pa tako u slučaju smrti nekog od rodbine zaposlenog,cela firma skuplja kintu za pomoć.
U slučaju,neke bolesti,opet cela firma učestvuje,a velka je to firma...
Svako jutro prođem pored te oglasne table i vidim kome je pomoć najpotrebnija.
I to je sve ok,ali...
Ovde imam da tako kažem nerazdvojnog poznanika iz Srbije.
Uskoro mu se bliži rođendan ( 13.og augusta),i red je da se razmišlja o poklonu.
Ponekad u slobodno vreme,prošetamo malo po Beču,i primetio sam da svaki put kad prođemo pored Mulen ruža,u centru,dobije tužan izraz na licu.Više puta sam ga pitao šta je razlog,a on kaže "eh kad ću ja moći priuštiti sebi samo jednu noć u toj divnoj kući...".
Da se razumemo,zaradi i on neku kintu,al sve šalje dole u Srbiju,treba skupiti kintu za semenski kukuruz,(navadio se pa kupuje samo onaj skupi pionirov tretirani),pa zatim an,kan i ostala đubriva,dva nova akumulatora za traktor rakovicu i sl...
Ja rekoh,Mićo,obećajem ti...(e jesam go.vno pojeo,što nisam držo jezik za zubima)...
Elem,bude meni žao,i pade mi na pamet da preduzmem nešto.
Odem kod šefa i objasnim mu situaciju,predložim mu da Miću stavi na oglasnu tablu i da mu se skupi kinta za obilazak te čuvene javne ustanove.
Šef mi kaže da će da razgovara sa direktorom ,pa će mi javiti,jer ovakav slučaj još nisu imali do sada.
Sledećeg dana me zove i kaže,da je to teško sprovesti u delo,jer se boje da Mića tako prikupljenu donaciju ne uloži u semenski kukuruz,seme soje ili nešto sl.
Ja mu predložim da Mića uzme fiskalni račun iz Mulen ruža i da to direktor uvrsti u firmine troškove.
Direktor čuo,malo se nećkao i po prvi put mi odbio neki zahtev.
Sad smo tužni oboje,vreme prolazi,august se bliži a sa tim i Mićin rođendan.
Sam to ne mogu da finasiram jer i sam moram da kupujem semenski kukuruz (pionirov tretirani),kao i an za šljive,vinograd i ostalo dole što posedujem...
Ovde u gradu u kom živimo,također postoji takva javna ustanova,al Mića kad prođe pored nje(kad ide na pijacu),ni pogled da baci ,a kamoli da pusti suzu...
Šta uraditi dobri ljudi?Kako ispuniti dato obećanje i staviti Mići osmeh na lice kad prošeta pored tom ulicom?
Tema je veoma ozbiljna,vreme ide i molim samo ozbiljne odgovore i sugestije.
Tako blizu,a tako daleko
Poslednja izmena:
