Sa mm brzo hodanje svaki dan dva sata i lepo se ispricamo usput. Lenji smo za sport, pa smo ovo uveli kao rekreaciju i super je. Da sedimo kod kuce, nema sanse da caskamo dva sata kontinuirano, a ovako se ispricamo sta se kome desilo, izogovaramo sve koje treba, pravimo planove...
Do pre par godina smo isli na ples. Rekreativno, nista specijalno, ali to nam je bas bilo zadovoljstvo.
Mm i ja volimo da kuvamo, pa cesto spremamo nesto zajedno i to ne dozivljavamo kao rad, nego kao zezanje.
Sa sinom uvece imam obicaj da popricam uglavnom pre spavanja. To bude otprilike petnaestak minuta do pola sata, kako kad, ne uvek, ali cesto. To kratko vreme u kome smo potpuno ukljuceni u komunikaciju, a ne komuniciramo uz komp i sl. smatram neprocenjivim. Do toga smo dosli nekako spontano... Mnogo sam srecna sto mu jos nismo dosadili iako je u godinama kada me to ne bi iznenadilo.
Imamo jednu omiljenu kafanu u koju idemo bas retko, ali smo nekako ustalili obicaj da odemo svi troje tamo na veceru kada neko postigne nesto sto je planirao. To je vec postao ritual (bas ta, a ne neka druga kafana)
Mm i sin odu ponekad zajedno na pecanje (retko, par puta godisnje) i obojica to obozavaju.
U stvari i nije bitno sta se konkretno radi, vec taj osecaj da si u tom trenutku nekome potpuno posvecen i da ti trenuci predstavljaju radost.
