Onda nam nema spasa jer nam se ne nudi ni da budemo robovi.Naša jedina budućnost je uništenje i to je ono što nam se i dešava.
Не мора да буде тако. Треба развити не само војску, већ такву доктрину одбране, која би подразумевала да би нападач имао довољно велике губитке који не оправдавају потенцијалну војну интервенцију. На Космету је био пример да је војска могла да издржи такве ударе, јер није била поражена, али политичка одлука је била таква да се повучемо. Наравно након претњи да ће се бомбардовање проширити на цивилну инфраструктуру. Како ми нисмо Авганистан и како смо знали да живимо неки нормалан живот, једноставно, то није луксуз који смо могли да преузмемо.
Али мени је рецимо занимљиво оно што је урадила Швајцарска, која је успела да остане неутрална током ратова. То што су они били добри са свима није значило да они нису развијали стратешку одбрану од потенцијалног непријатеља. Ако је истина што сам прочитао, Швајцарци су пре Другог светског рата изградили огроман број бункера и комплекса у планинама. Они не би могли да се одупру инвазији, али би направили непријатељу тешке губитке и ови би морали јако дуго да вежу велики број трупа на тој територији. Зато су они били у позицији да буду пријатељи са свима и да се не мешају у светски рат (макар званично).
Након рата, они су то још више унапредили, системи и комплекси бункера и склоништа. Негде сам прочитао, не знам да ли је тачно, али Швајцарска је била спремна у то време да читавју популацију склони у та склоништа у случају нуклеарног напада.
Слично су радили и у Албанији, где је тамо сада национална атракција изградња огромног броја бункера, када су се плашили инвазије. Војска је инфериорна по оружју, али зато су покушали да направе велики број тих места за које би потенцијални нападачи морали да гину.
Ми смо неко време то радили у СФРЈ. Чак смо један период сматрали да у случају масовног напада становништво крене у герилски отпор, као што је био током Другог светског рата. И тада је то могло да се чини, јер је то била генерација која је преживела рат и која је била спремна на нову патњу. Данас како смо у 21. веку, герилска борба читавог становништва, које је високо урбанизовано, је немогућа. То може у Авганистану.
Али концепт градње великог броја бункера, склоништа, претежно на брдовитим и планинским теренима није лош. Наравно и ово је неоствариво, пошто и за то треба огроман новац да се издвоји, који наравно немамо, јер то нису објекти који ти доносе неку нову добит. Али чињеница је да постоје алтернативе, а да није нуклеарно оружје.
