Muzika iza Šekspira
foto: Pixabay
Muzika uglavnom nije prva asocijacija na Šekspirova dela (osim ako se ne setite sjajnih baleta i operskih interpretacija čuvenih kompozitora na ovu temu), ali, iako to nije očigledno, skoro sva Šekspirova dela sadrže određeni osvrt na muziku.
Jedna od stvari koja je uticala na Šekspira u ovom domenu je svakako vreme u kojem je živeo. Muzika i umetnost imale su posebnu vezu i mesto u elizabetanskom dobu. U vreme kada engleska renesansa dostiže vrhunac, muzika se oslobađa religijskih tema i sve češce se okreće slobodnijim, svetovnim temama. Ovde se mogu naći i začeci instrumentalne muzike. Muzika je bila toliko važna u elizabetanskom društvu da se smatralo da je čovek koji ne ume da je čita i razume – loše obrazovan. Sama kraljica Elizabeta bila je posebno osetljiva na muziku – umela je da svira nekoliko instrumenata i uživala je u plesu. Njen primer su sledila gospoda sa dvora i iz visokog društva, ali su u njoj uživali i ljudi nižih slojeva. Ovakva situacija podsticala je kompozitore i muzičare tog vremena da stvaraju. Zato nije ni čudno što mnoga pisana dela iz ovog perioda, uključujući i Šekspirova, sadrže muziku.
Po svemu sudeći, Šekspir je bio okružen muzikom. Na dvoru ili u kućama obrazovanih članova društva, mogao je čuti madrigale i instrumentalnu muziku Tomasa Morlija. U Vesminsterskoj opatiji mogao je da čuje duhovne mise Vilijama Berda.
U pozorištu, muzika je imala posebno važnu ulogu. Stvarala je atmosferu i davala je emocionalnu podlogu scenama uz koje je svirana. Tokom komedija, muzika je bila lakša i veselija, često svirana na flauti i lauti, dok bi u slučaju tragedija pozorištem odzvanjali zvuci truba i udaraljki. Iznad bine je postojala specijalna muzička galerija na kojoj su se nalazili svirači, iako su ponekada svirali direktno na sceni, a bilo je i situacija kada bi se muzika izvodila ispod bine, zarad misterioznijeg efekta.
„Vilijem Šekspir” nepoznati autor, foto: Getty Images
Šekspir je u svojim delima koristio muziku iz nekoliko razloga. Prvi je zbog očigledne rasprostranjenosti muzike u pozorištu (bilo bi veoma čudno da se tih godina izvede pozorišni komad koji ne bi sadržao muziku). Ne treba zanemariti ni to sto je publika bila mešovita i muzika je omogućavala manje obrazovanima da lakše razumeju šta se dešava na bini.
Pozorišni komadi tog doba često su sadržali po jednu pesmu, međutim, neka Šekspirova dela, kao što su
Hamlet,
Otelo i
Kralj Lir, prelaze ovaj broj. U poređenju sa pesmama u delima njegovih savremenika, pesme u Šekspirovim dramama su ekspresivnije i teže da u što manje reči iskažu razvoj događaja. Iako mozda deluju kao da su spontano napisane, iza njih stoje pažljivo osmišljene igre reči, poput onih u samim tekstovima.
Takođe, u elizabetansko doba, određeni instrumenti su bili simbolički vezivani za određena stanja ili osećanja. Oboe su označavale „zle vetrove koji ne donose ništa dobro“ te je njihov zvuk najavljivao zlo ili katastrofu. Često su i određeni likovi imali svoje teme. U situacijama kada bi kralj ulazio na binu oglašavale su se trube pa bi svima bilo jasno o kojoj se ličnosti radi. Neke pesme bile su namenjene da predstavljaju monologe, privatne misli ili osećanja. Ne postoji ni jedan sačuvani notni zapis originalnih izvođenja, izuzev mogućeg veštičijeg plesa iz
Magbeta, za koji se smatra da je preuzet iz nekog drugog muzičkog dela.
Što se vokalne muzike tiče ona takođe zauzima bitno mesto u Šekspirovim komadima. Pajac ili klovn je često imao i muzičku ulogu preko koje bi lomio četvrti zid, komentarišući i kritikujući određene likove direktno publici. Povremeno je pevao sa horom. Sluge i manje važni likovi su takođe imali ulogu u pevanju, dok glavni likovi nikada nisu pevali, osim ako nisu bili pod maskom ili u posebnim mentalnim stanjima. Većina pesama koje su izvodili sporedni likovi odnosila se na glavne likove.
U
Snu letnje noći, muzika je veoma vešto korišćena da razdvoji svet vila od sveta smrtnika. Ovo delo je najverovatnije originalno napisano za plemićku porodicu i Šekspir je znao da će ga izvoditi školovani muzičari. Iako je uglavnom koristio muziku da bi bolje opisao atmosferu, istakao dramatiku ili određene likove, ima i komada u kojima je muziku dodao jer je to publika očekivala od predstave. Dva najbolja primera takvih pesama se mogu pronaći u izvođenju dela
Kako vam drago. U tom konkretnom slučaju, Šekspir se nije ustručavao da iskaže svoje nezadovoljstvo zarad njihovog nepotrebnog unošenja.
„
Scena iz Sna letnje noći, Titanija i Vratilo” Edvin Landser, foto: Wikipedia
Šta se sve može naučiti iz Šekspirovog odnosa sa muzikom? Iako nema pisanih dokaza kakav je bio njegov pogled na muzičku umetnost i koliko se u nju razumeo, jasno je da je ona u njegovim delima imala važnu ulogu. O velikim muzičarima svog doba nije pisao (ili ti spisi još uvek nisu pronađeni), ali se zna da se zanimao za klasične i neoplatonističke ideje muzike, kao što je muzika sfera ili antički koncept harmonije koji se bavi nebeskom i zemaljskom harmonijom. U svojim spisima Šekspir muziku spominje u preko petsto paragrafa. Istraživači koji su se bavili tumačenjem Šekspira navode da, iako je koristio neoplatonističke ideje, često je u svojim delima preispitivao vrednost i moć muzike.
Bili svesni ili ne značenja muzike u Šekspirovim dramama, jedno je očigledno – muzika je znatno uticala na atmosferu i snagu ovih dela, iako nam to ponekad nije očigledno. Zapitajte se samo koliko danas filmova i predstava sadrži izvrsnu muziku koju ni ne primećujete dok je ne izolujete ili dok vam neko ne ukaže na nju? To je, moglo bi se reći, i najveći kompliment muzici rađenoj za pozorište i film, jer je njena atmosferična vrednost tolika da vi na nju ne gledate kao na samostalno delo, već se ona savršeno povezuje sa delom za koje je rađena.
piše: Marko Kolarović
