Kafana i njen uticaj na srpsku knjizevnost

[Lada]

Kafana i njen uticaj na srpsku književnost

Kafane su u srpskoj kulturi oduvek zauzimale posebno mesto dobijajući status institucije. Nije ni čudo što su imale veoma značajnu ulogu i u stvaranju umetnosti, naročito književnosti.

Ritual ispijanja kafe u Beograd su doneli Turci koji su već 1522. godine na Dorćolu otvorili ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa. Taj objekat se tada nije zvao kafana. Dr Vidoje Golubović kaže da su se kod nas koristili različiti nazivi za ovakvu vrstu objekta – karavan saraj, mehana, han, birtija, bife, gostionica, krčma i slično. Prva kafana koja se spominje u literaturi je Crni orao na Dorćolu, koju je u svom putopisu opisao Keper. U njoj se, u to vreme, služila isključivo kafa i pušio duvan u nargilama.

Mehanski esnaf Beograd dobija 1821. godine, a nakon toga sa radom počinju i prve pivare. Beograd najveći broj kafana dobija krajem XIX veka. Oko 1826. kafane počinju da služe i alkohol i postaju mesta gde se vode različiti intelektualni razgovori. U njima se pričalo o novim piscima, tu su glumci nastavljali predstave, a tu su se čitali i različiti časopisi.

Đura Jakšić je jedan od naših najpoznatijih boema. On je još kao student u Beču veliki deo vremena provodio po kafanama gde je vodio razgovore o otadžbini i patriotizmu. Upravo će ovo kasnije postati bitne teme njegovih dela. Nakon što se preselio u Beograd, redovno je bivao u kafanama Dva jelena i Tri šešira. Toliko je kafanu osećao kao svoju da je i živeo među njima. Njegova kuća i dalje stoji u Skadarliji kao kulturno-istorijski spomenik tih vremena.

Stideo se što živi u Skadarliji, ali je njene kafane voleo i u njima ostavljao sav novac. Neke njegove pesme su ostale da žive po kafanama. Takve su pesme: Kroz ponoć nemu, Mila, Studena me kiša šiba… Pored pesama, u kafanama je pisao i druga dela, tako je drama Stanoje Glavaš nastala u Zlatnom bokalu.

Nisu samo Beogradske kafane bile omiljene Jakšiću. Nije zaobilazio ni novosadske ni jagodinske. Njegova dela krasila su različite kafanske sale, tako su se u Miletićevoj sali kafane Kamila nalazile slike narodnih junaka Marka Kraljevića, Strahinjića Bana, Miloša Obilića i slično. Do smrti je bio redovni posetilac kafana i nije ih se odricao. Poznata anegdota kaže da je Jakšić jednom odlučio da ostavi piće, i kada je uspešno stigao na kućni prag ne svrativši ni u jednu kafanu, rekao je: „Đuro, ne da si karakter, svaka ti čast, vodim te na piće.”

 

[Lada]

Ni naš poznati komediograf, Branislav Nušić, nije bio imun na čari kafane. On je čak svoj tekst Beogradske kafane posvetio upravo njima. U ovom tekstu govori o njihovom istorijatu, nabraja najpoznatije kafane Beograda, bavi se njihovim imenima, „nadimcima”, te hranom i pićem koju nude.

Anton Gustav Matoš kaže da „Žitije Sarajlije i Jakšića ima više analogija sa životom pesnika i pustolova Vijona. Pošto slabo žive od literature, svi su naši književnici, boemi… Istorija naše boeme bila bi, dakle, uglavnom, istorija naše književnosti.” I Matoš je, kao i kolege koje spominje, rado sedeo kod Tri šešira i u Maloj pivari.

Vladislav Petković Dis je veliki deo vremena provodio po kafanama, pa je ostao upamćen kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije tog perioda. Dis boemstvom nije želeo da skrene pažnju javnosti, kao što je to činio Drainac, već se po kafanama skrivao. Ne zna se da li je više bežao od ostatka sveta ili od sebe samoga. Svoje nezadovoljstvo sopstvenom otuđenošću lečio je sa još kafanskog otuđivanja. Ovaj osećaj najbolje je opisan u njegovoj pesmi Pijanstvo u kojoj daje sliku osećanja gorčine koje u njemu budi pogled na društvo oko sebe, ali i svest o sebi samom.

Kafanu je napustio kada se oženio Hristinom-Tinkom. Ubrzo nakon toga je život izgubio u ratnim dešavanjima, tako da je kafana obeležila najveći deo njegovog odraslog života.

 

[Lada]

Jedan od najnezgodnijih posetilaca kafane bio je Rade Drainac. Nije bio školovan, formirao je ličnost po kafanama, čak je i tokom života u Parizu bio vezan za ugostiteljske objekte – svirao je violinu uz neme filmove. Često se mogao videti u društvu Tina Ujevića, takođe strastvenog boema. Neretko su se rasprave u kojima je učestvovao završavale tučom. Njegovo mesto bilo je u uglu kafane, što je on potvrđivao i svojim stihovima:

„Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen,

pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu,

gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame,

i bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu”

Jedan od poslednjih pravih boema bio je i Momo Kapor. On za sebe kaže da je bio poput urbanog Vuka Karadžića, samo što je on prikupljao kafanske priče. Za kafanu kaže i da je magična stvar, a da se kod Srba poistovećuje sa antičkim trgom.

Pojedine kafane su opstale, ali u njima nema više toliko boema i umetnika. Njihovi stanovnici sada su mahom stranci i omladina, ipak, nađe se tu i pokoji glumac i profesor.

 

[Deus Ex]

Pijem, pijem… al’ u piću
Još se nikad ne osme’nu’ —
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se luda smije —
Al’ se brzo smeha trza,
Kô od jeda ljute zmije…

A ja pijem, jošte pijem —
U tom mi se srce para —
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od handžara…

Djura Jakšić-Pijem

 

[The Graeat Gatsby]

Kafana i njen uticaj na srpsku književnost

Kafane su u srpskoj kulturi oduvek zauzimale posebno mesto dobijajući status institucije. Nije ni čudo što su imale veoma značajnu ulogu i u stvaranju umetnosti, naročito književnosti.

Ritual ispijanja kafe u Beograd su doneli Turci koji su već 1522. godine na Dorćolu otvorili ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa. Taj objekat se tada nije zvao kafana. Dr Vidoje Golubović kaže da su se kod nas koristili različiti nazivi za ovakvu vrstu objekta – karavan saraj, mehana, han, birtija, bife, gostionica, krčma i slično. Prva kafana koja se spominje u literaturi je Crni orao na Dorćolu, koju je u svom putopisu opisao Keper. U njoj se, u to vreme, služila isključivo kafa i pušio duvan u nargilama.

Mehanski esnaf Beograd dobija 1821. godine, a nakon toga sa radom počinju i prve pivare. Beograd najveći broj kafana dobija krajem XIX veka. Oko 1826. kafane počinju da služe i alkohol i postaju mesta gde se vode različiti intelektualni razgovori. U njima se pričalo o novim piscima, tu su glumci nastavljali predstave, a tu su se čitali i različiti časopisi.

Đura Jakšić je jedan od naših najpoznatijih boema. On je još kao student u Beču veliki deo vremena provodio po kafanama gde je vodio razgovore o otadžbini i patriotizmu. Upravo će ovo kasnije postati bitne teme njegovih dela. Nakon što se preselio u Beograd, redovno je bivao u kafanama Dva jelena i Tri šešira. Toliko je kafanu osećao kao svoju da je i živeo među njima. Njegova kuća i dalje stoji u Skadarliji kao kulturno-istorijski spomenik tih vremena.

Stideo se što živi u Skadarliji, ali je njene kafane voleo i u njima ostavljao sav novac. Neke njegove pesme su ostale da žive po kafanama. Takve su pesme: Kroz ponoć nemu, Mila, Studena me kiša šiba… Pored pesama, u kafanama je pisao i druga dela, tako je drama Stanoje Glavaš nastala u Zlatnom bokalu.

Nisu samo Beogradske kafane bile omiljene Jakšiću. Nije zaobilazio ni novosadske ni jagodinske. Njegova dela krasila su različite kafanske sale, tako su se u Miletićevoj sali kafane Kamila nalazile slike narodnih junaka Marka Kraljevića, Strahinjića Bana, Miloša Obilića i slično. Do smrti je bio redovni posetilac kafana i nije ih se odricao. Poznata anegdota kaže da je Jakšić jednom odlučio da ostavi piće, i kada je uspešno stigao na kućni prag ne svrativši ni u jednu kafanu, rekao je: „Đuro, ne da si karakter, svaka ti čast, vodim te na piće.”

Кафана или кавана, море ли се свакако написати, али другачије се разумије...