Kafana i njen uticaj na srpsku knjizevnost

[Lada]

Kafana i njen uticaj na srpsku književnost

Kafane su u srpskoj kulturi oduvek zauzimale posebno mesto dobijajući status institucije. Nije ni čudo što su imale veoma značajnu ulogu i u stvaranju umetnosti, naročito književnosti.

Ritual ispijanja kafe u Beograd su doneli Turci koji su već 1522. godine na Dorćolu otvorili ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa. Taj objekat se tada nije zvao kafana. Dr Vidoje Golubović kaže da su se kod nas koristili različiti nazivi za ovakvu vrstu objekta – karavan saraj, mehana, han, birtija, bife, gostionica, krčma i slično. Prva kafana koja se spominje u literaturi je Crni orao na Dorćolu, koju je u svom putopisu opisao Keper. U njoj se, u to vreme, služila isključivo kafa i pušio duvan u nargilama.

Mehanski esnaf Beograd dobija 1821. godine, a nakon toga sa radom počinju i prve pivare. Beograd najveći broj kafana dobija krajem XIX veka. Oko 1826. kafane počinju da služe i alkohol i postaju mesta gde se vode različiti intelektualni razgovori. U njima se pričalo o novim piscima, tu su glumci nastavljali predstave, a tu su se čitali i različiti časopisi.

Đura Jakšić je jedan od naših najpoznatijih boema. On je još kao student u Beču veliki deo vremena provodio po kafanama gde je vodio razgovore o otadžbini i patriotizmu. Upravo će ovo kasnije postati bitne teme njegovih dela. Nakon što se preselio u Beograd, redovno je bivao u kafanama Dva jelena i Tri šešira. Toliko je kafanu osećao kao svoju da je i živeo među njima. Njegova kuća i dalje stoji u Skadarliji kao kulturno-istorijski spomenik tih vremena.

Stideo se što živi u Skadarliji, ali je njene kafane voleo i u njima ostavljao sav novac. Neke njegove pesme su ostale da žive po kafanama. Takve su pesme: Kroz ponoć nemu, Mila, Studena me kiša šiba… Pored pesama, u kafanama je pisao i druga dela, tako je drama Stanoje Glavaš nastala u Zlatnom bokalu.

Nisu samo Beogradske kafane bile omiljene Jakšiću. Nije zaobilazio ni novosadske ni jagodinske. Njegova dela krasila su različite kafanske sale, tako su se u Miletićevoj sali kafane Kamila nalazile slike narodnih junaka Marka Kraljevića, Strahinjića Bana, Miloša Obilića i slično. Do smrti je bio redovni posetilac kafana i nije ih se odricao. Poznata anegdota kaže da je Jakšić jednom odlučio da ostavi piće, i kada je uspešno stigao na kućni prag ne svrativši ni u jednu kafanu, rekao je: „Đuro, ne da si karakter, svaka ti čast, vodim te na piće.”

 

[Lada]

Ni naš poznati komediograf, Branislav Nušić, nije bio imun na čari kafane. On je čak svoj tekst Beogradske kafane posvetio upravo njima. U ovom tekstu govori o njihovom istorijatu, nabraja najpoznatije kafane Beograda, bavi se njihovim imenima, „nadimcima”, te hranom i pićem koju nude.

Anton Gustav Matoš kaže da „Žitije Sarajlije i Jakšića ima više analogija sa životom pesnika i pustolova Vijona. Pošto slabo žive od literature, svi su naši književnici, boemi… Istorija naše boeme bila bi, dakle, uglavnom, istorija naše književnosti.” I Matoš je, kao i kolege koje spominje, rado sedeo kod Tri šešira i u Maloj pivari.

Vladislav Petković Dis je veliki deo vremena provodio po kafanama, pa je ostao upamćen kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije tog perioda. Dis boemstvom nije želeo da skrene pažnju javnosti, kao što je to činio Drainac, već se po kafanama skrivao. Ne zna se da li je više bežao od ostatka sveta ili od sebe samoga. Svoje nezadovoljstvo sopstvenom otuđenošću lečio je sa još kafanskog otuđivanja. Ovaj osećaj najbolje je opisan u njegovoj pesmi Pijanstvo u kojoj daje sliku osećanja gorčine koje u njemu budi pogled na društvo oko sebe, ali i svest o sebi samom.

Kafanu je napustio kada se oženio Hristinom-Tinkom. Ubrzo nakon toga je život izgubio u ratnim dešavanjima, tako da je kafana obeležila najveći deo njegovog odraslog života.

 

[Lada]

Jedan od najnezgodnijih posetilaca kafane bio je Rade Drainac. Nije bio školovan, formirao je ličnost po kafanama, čak je i tokom života u Parizu bio vezan za ugostiteljske objekte – svirao je violinu uz neme filmove. Često se mogao videti u društvu Tina Ujevića, takođe strastvenog boema. Neretko su se rasprave u kojima je učestvovao završavale tučom. Njegovo mesto bilo je u uglu kafane, što je on potvrđivao i svojim stihovima:

„Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen,

pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu,

gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame,

i bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu”

Jedan od poslednjih pravih boema bio je i Momo Kapor. On za sebe kaže da je bio poput urbanog Vuka Karadžića, samo što je on prikupljao kafanske priče. Za kafanu kaže i da je magična stvar, a da se kod Srba poistovećuje sa antičkim trgom.

Pojedine kafane su opstale, ali u njima nema više toliko boema i umetnika. Njihovi stanovnici sada su mahom stranci i omladina, ipak, nađe se tu i pokoji glumac i profesor.

 

[Deus Ex]

Pijem, pijem… al’ u piću
Još se nikad ne osme’nu’ —
Kao da je rujnim vinom
Bog polio hladnu stenu!

Posrne l’ mi katkad noga,
Družina se luda smije —
Al’ se brzo smeha trza,
Kô od jeda ljute zmije…

A ja pijem, jošte pijem —
U tom mi se srce para —
Ćuteći se samo igram
Ljutim vrhom od handžara…

Djura Jakšić-Pijem

 

[The Graeat Gatsby]

Kafana i njen uticaj na srpsku književnost

Kafane su u srpskoj kulturi oduvek zauzimale posebno mesto dobijajući status institucije. Nije ni čudo što su imale veoma značajnu ulogu i u stvaranju umetnosti, naročito književnosti.

Ritual ispijanja kafe u Beograd su doneli Turci koji su već 1522. godine na Dorćolu otvorili ugostiteljski objekat u kojem se služila kafa. Taj objekat se tada nije zvao kafana. Dr Vidoje Golubović kaže da su se kod nas koristili različiti nazivi za ovakvu vrstu objekta – karavan saraj, mehana, han, birtija, bife, gostionica, krčma i slično. Prva kafana koja se spominje u literaturi je Crni orao na Dorćolu, koju je u svom putopisu opisao Keper. U njoj se, u to vreme, služila isključivo kafa i pušio duvan u nargilama.

Mehanski esnaf Beograd dobija 1821. godine, a nakon toga sa radom počinju i prve pivare. Beograd najveći broj kafana dobija krajem XIX veka. Oko 1826. kafane počinju da služe i alkohol i postaju mesta gde se vode različiti intelektualni razgovori. U njima se pričalo o novim piscima, tu su glumci nastavljali predstave, a tu su se čitali i različiti časopisi.

Đura Jakšić je jedan od naših najpoznatijih boema. On je još kao student u Beču veliki deo vremena provodio po kafanama gde je vodio razgovore o otadžbini i patriotizmu. Upravo će ovo kasnije postati bitne teme njegovih dela. Nakon što se preselio u Beograd, redovno je bivao u kafanama Dva jelena i Tri šešira. Toliko je kafanu osećao kao svoju da je i živeo među njima. Njegova kuća i dalje stoji u Skadarliji kao kulturno-istorijski spomenik tih vremena.

Stideo se što živi u Skadarliji, ali je njene kafane voleo i u njima ostavljao sav novac. Neke njegove pesme su ostale da žive po kafanama. Takve su pesme: Kroz ponoć nemu, Mila, Studena me kiša šiba… Pored pesama, u kafanama je pisao i druga dela, tako je drama Stanoje Glavaš nastala u Zlatnom bokalu.

Nisu samo Beogradske kafane bile omiljene Jakšiću. Nije zaobilazio ni novosadske ni jagodinske. Njegova dela krasila su različite kafanske sale, tako su se u Miletićevoj sali kafane Kamila nalazile slike narodnih junaka Marka Kraljevića, Strahinjića Bana, Miloša Obilića i slično. Do smrti je bio redovni posetilac kafana i nije ih se odricao. Poznata anegdota kaže da je Jakšić jednom odlučio da ostavi piće, i kada je uspešno stigao na kućni prag ne svrativši ni u jednu kafanu, rekao je: „Đuro, ne da si karakter, svaka ti čast, vodim te na piće.”

Кафана или кавана, море ли се свакако написати, али другачије се разумије...

 

[Lada]

Đura Jakšić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Bora Stanković, Vasko Popa, Tin Ujević, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković... samo su pojedine ličnosti koje su rado svraćale u kafaneširom Srbije i Jugoslavije, nekadašnja popularna stecišta književnika i umetnika.




Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomog’o ti Bog!

Tako je svoje besane noći Đura Jakšić pretakao u poeziju. I nije bio jedini... U kafanama, naročito skadarlijskim, družili su se, smejali, pili, pevali, dobijali inspiraciju i stvarali poznati pisci. Pojam "boem" je zbog njih danas zbog romansiran, mističan, a mnogi se pitaju da li takve ličnosti i dalje postoje...

Danas su Monmartr i Skadarlija postali sve ono što u boemskom duhu nisu smele. Ipak, uprkos raširenom verovanju, boemi se nisu ni izgubili ni promenili, možda ih ima manje, možda se teže prepoznaju i manje ističu ali, pošto je prava boemija duhovni princip pobune i slobode, i nje će biti sve dok bude bilo neslobodnog sveta, lažnog morala i kukavičluka običnog čoveka – kao potreba da se sve to prevaziđe.
https://www.telegraf.tv/zanimljivos...=video_box_in_article&utm_content=video_other

 

[Lada]

Svakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima.

Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.

Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša, a lumpovalo se do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trijumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.

 

[vaya con dios]

U Paliluli, nekadašnjem predgrađu Beograda koje je obilovalo ćor-sokacima, prizemnim kućercima na čijim se krovovima baškarila "čuvarkuća", sa prostranim dvorištima zasađenim kukuruzima i raznim voćem, postojale su nekada nekoliko poznatih kafana u koje su navraćali književnici, profesori, glumci i novinari. Od tih kafana na glasu je bio lokal "Kod orača" koji je niz godina držao Čiča Jordan Antonović, zvani Orden, simpatična figura starog Beograda. U nju su godinama navraćali mali ljudi: sitni činovnici, telegrafisti, poštari, abadžije, artiljerijski podnarednici, rabadžije, Cigani svirači, nekoliko pesnika i novinara dugih kosa i lepršavih kravata. Lokal je imao prostranu salu u kojoj su se održavale partijske konferencije i skupštine amala i rabadžija. Najomiljeniji gost te kafane bio je Stevan Sremac (1855-1906). On je u toj ulici, koja se u ono vreme zvala Dva bela goluba, i stanovao. Prijatelju profesoru Miloradu Pavloviću Krpi je pričao da mu je tu "došla mnoga misao za priču... čuo mnogi izraz, interesantnu reč i zapazio koju karakterističnu osobinu". Sve što je tamo video i čuo on je beležio odmah čim dođe kući. Hiljadama takvih fraza, čitavih dijaloga ostalo je u njegovim zabeleškama. Mnoge su upotrebljene i ušle u koju njegovu priču. Vedar i duhovit, Sremac je često u društvu pričao viceve i dobacivao pošalice. Jednom je Evžen Deroko govorio o nekoj rođaci čiji treći muž leži na samrtničkoj postelji: Kome li je ostavlja? A Sremac preko stola dodaje: "Četvrtom nesretniku". Ili kad je Žarko J. Ilić pričao o kaluđeru Sergiju da je u Gospođincima popio punu flašu vode, "svi su se tome čudili". A Sremac: "Ako je to odista bio kaluđer Sergije i u flaši zaista voda, a ne rakija - onda se i ja čudim i ne mogu da verujem". Kad su mu kolege čestitale na izboru za akademika, pravdao se da sam on za taj izbor ne prima nikakvu odgovornost. "Ljudi kod "Ginića" i "Orača" nesumnjivo su iskreniji i prijatniji nego tamo". Posle Sremčeve smrti u Sokobanji 1906. godine njegovi prijatelji otkrili su mu u "Oraču" mermernu ploču na kojoj ispod u kamenu užljebljene fotografije impozantnog sedog brkatog čoveka piše:

"1855 - 1906za sećanjena velikog srpskog književnikaStevana Sremca.koji je sedeo za ovim stolom"

Pesnik Velimir J. Rajić (1879-1915), koji je u toj ulici stanovao, spevao je ovde svoju poznatu pesmu "Na dan njenoga venčanja", kao epilog svoje nesrećne ljubavi. Prvi stihovi glase:<

"I srušiše se lepi snovi moji,jer glavu tvoju venac sad pokrivakraj tebe drugi pred oltarom stoji -prosta ti bila moja ljubav živa!"
Po objavljivanju pesme u Srpskom književnom glasniku 1905. godine, skupilo se veće društvo kod "Orača". Svima im je tolika blagorodnost Rajićeva bila čak i nelagodna. Jedan od njih reče: "Žao me je ovog našeg Velje. On ne poznaje žene. Molim vas, zar ona ga ostavila a on je blagosilja?" "E, Veljo, reče drugi - ja ću te osvetiti." "Kako osvetiti?" povikaše ostali. Nećeš, valjda, zvati njenog muža na dvoboj?" "Ne to, koješta! Parodisaću onu pesmu i poslati Velji". Književnik koji je napisao parodiju bio je Vladimir Stanimirović

(1882-1956). Početak parodije glasi:"Danas sam srećan koliko sam težak,kada te videh pored tvoga vojna.Onaj je samo i bio za tebe -nisi me, gusko, ni bila dostojna!"
Tako je postala parodija pesme "Na dan njenoga venčanja", koja je u ono vreme bila popularna i kojoj se i sam Rajić od srca smejao. U parodiji ima jedan stih koji je ovekovečio kafanu "Orač" u srpskoj književnosti. Stih glasi:

"Ja ću i dalje ići kod "Orača",stalno, čim veče spusti svoja krila,i šaputaću posle pete čaše:Nisi me, gusko, dostojna ni bila!"
Kafana "Orač" srušena je 1960. godine. Tako je nestao još jedan kutak staroga Beograda.

 

[Lada]

Đura Jakšić, Radoje Domanović, Stevan Sremac, Milovan Glišić, Bora Stanković, Vasko Popa, Tin Ujević, Slobodan Aligrudić, Zoran Radmilović, Bata Stojković... samo su pojedine ličnosti koje su rado svraćale u kafane širom Srbije i Jugoslavije, nekadašnja popularna stecišta književnika i umetnika.



Savu, Mlavu i Moravu
Prelazeći ja,
Tebe sam se zaželeo
I lakoga sna.

Natoči mi čašu vina
Iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
Pomog’o ti Bog!

Tako je svoje besane noći Đura Jakšić pretakao u poeziju. I nije bio jedini... U kafanama, naročito skadarlijskim, družili su se, smejali, pili, pevali, dobijali inspiraciju i stvarali poznati pisci. Pojam "boem" je zbog njih danas zbog romansiran, mističan, a mnogi se pitaju da li takve ličnosti i dalje postoje...

https://www.telegraf.tv/zivot-i-sti...=video_box_in_article&utm_content=video_other

 

[Lada]

Svakodnevni život boema mogao bi se podeliti u dve vrste zadovoljstava: po danu oni su težili zadovoljstvima intelekta i srca, po noći, zadovoljstvu tela. Sanjajući o stvaranju remek dela, svako u svojoj grani umetnosti, boemi su po nekim izvorima bili čak i ranoranioci, stvaraoci koji jure za jutarnjom muzom i koji ostatak dana provode radeći na svojim delima.

Nije bila retka situacija da nekolicina njih, koji su delili sobu, rade u istoj prostoriji i da zatim taj rad nastavljaju gde stignu: na trgovima, u kafanama, nasred ulice.

Noću, pak, prepuštali bi se zadovoljstvima tela i ponosno izjavljivali da nikada ne zaspu nad knjigom i da nikada ne večeravaju na istom mestu. Tražilo se društvo žena, alkohola i ponekad hašiša, a lumpovalo se do kasnih noćnih sati. Verovali su u donžuanstvo, hvalili se svojim trijumfima i iskreno odbijali da sudeluju u svakoj aktivnosti koja im nije činila zadovoljstvo.


Mahom bi sve što poseduju mogli da smeste u velike džepove svojih kaputa, težeći na taj način slobodi po Diogenovom receptu.

Uz to je išao i prezir prema moralnim načelima građanstva i jedan jedini strah – da se ne robuje nijednoj predrasudi. U svojoj težnji da šokiraju buržoaziju na neki su način zavisili od nje jer je sam sistem vrednosti koji su prezirali ujedno određivao i njihov, kao antiideal kome je moralo u svakom momentu da se kontrira. To je vodilo i boemskom odbacivanju braka, stalnih veza, i druženju sa kurtizanama i grizetama (koje su smatrane ženskom boemijom).

Noćna druženja su, naravno, uvek bila podsticana i velikim količinama alkohola i, neretko, droga.