Kada žene postanu samopouzdane?

Pozdrav svima,
pitanje je za sviju.

Mnoge žene spominju kako su se u dvadesetim pronalazile...
I da su tek u tridesetim "došle na svoje"?

Da li je vama tako bilo?
Muškarci, da li je tako ženama iz vašeg okruženja?

P.S. Molim mizogene članove za pristojne komentare i bez vrijeđanja.
Sa 6 godina. Sa drugaricama sam igrala lastiš, a one su igrale " prljavo" - podigle lastiš uvis i popele se na cigle plus i trebalo je da uradim zvezdu i preskočim tako.
and I did it.
To je stav, ako se razumemo.
 
Sa 6 godina. Sa drugaricama sam igrala lastiš, a one su igrale " prljavo" - podigle lastiš uvis i popele se na cigle plus i trebalo je da uradim zvezdu i preskočim tako.
and I did it.
To je stav, ako se razumemo.
Па није ни чудо што си догурала до модератора, рано се то калило, а не као ми њањави...после тридесете, пих...
 
Pozdrav svima,
pitanje je za sviju.

Mnoge žene spominju kako su se u dvadesetim pronalazile...
I da su tek u tridesetim "došle na svoje"?

Da li je vama tako bilo?
Muškarci, da li je tako ženama iz vašeg okruženja?

P.S. Molim mizogene članove za pristojne komentare i bez vrijeđanja.
Често кажем да сам са дететом родила и самопоуздање. Некако се другачије доживљаваш, прихватиш себе, заокружиш се. Бар је код мене тако било.
А временом навикаваш на своје мане и прихватиш их. Схватиш да ниси ситничав према другима па зашто би био и према себи. Мада суштински јесмо најсамокритичнији.
Са годинама иде и мудрост. Све мање је битно како те други виде а све је важније како се осећаш, удобност у сопственој кожи. Не мораш бити задовољан собом, претенциозан, добољно је да ниси незадовољан. И знаш да су емоције и утисци у 99% случајева обострани- ко је теби пријемчив и ти си њему, ко је теби одбојан и ти си њему, нема ту много филозофије. А нити желиш нити треба свима да се допадаш. Као што ти бираш тако бирају и тебе. И ко те воли, волеће те и без ноге и када малчице нешто забрљаш :)
 
Често кажем да сам са дететом родила и самопоуздање. Некако се другачије доживљаваш, прихватиш себе, заокружиш се. Бар је код мене тако било.
Baš sam razmišljala o tome neki dan, kako onda žena otkrije bezuslovnu, nesebičnu ljubav, u ovom materijalnom svijetu...
А временом навикаваш на своје мане и прихватиш их. Схватиш да ниси ситничав према другима па зашто би био и према себи. Мада суштински јесмо најсамокритичнији.
Са годинама иде и мудрост. Све мање је битно како те други виде а све је важније како се осећаш, удобност у сопственој кожи. Не мораш бити задовољан собом, претенциозан, добољно је да ниси незадовољан. И знаш да су емоције и утисци у 99% случајева обострани- ко је теби пријемчив и ти си њему, ко је теби одбојан и ти си њему, нема ту много филозофије. А нити желиш нити треба свима да се допадаш. Као што ти бираш тако бирају и тебе. И ко те воли, волеће те и без ноге и када малчице нешто забрљаш :)
Bravo. Baš lijepo i detaljno rečeno. Hvala.

Nije bitno koliko ljudi je tu, nego kakvi su ti što su tu.
I bitna je čista savjest. Čini mi se da je to najvažnije od ičega. Kad je savjest koliko-toliko čista, ponašanje kontrolisano, onda nije ni bitno šta neko deugi misli.
Neka smo po Božijem zakonu ispravni, ili po zakonu ispravnosti.
Lako je i sa greškama, kada sami sebi prvo oprostimo...
 
Сви грешимо. И према другима и према себи.
Самопоуздање је и опростити, прихватити и своју кривицу и превазићи туђу. Несигурни људи су огорчени. Самопоуздани сваре и иду даље.
 
Poslednja izmena:
Pozdrav svima,
pitanje je za sviju.

Mnoge žene spominju kako su se u dvadesetim pronalazile...
I da su tek u tridesetim "došle na svoje"?

Da li je vama tako bilo?
Muškarci, da li je tako ženama iz vašeg okruženja?

P.S. Molim mizogene članove za pristojne komentare i bez vrijeđanja.

I ja sam slicno cula. Neko tokom tridesetih a neko kako se priblizava cetrdesetoj.

Ne znam, za sebe mislim da se u dusi gotovo uopste nisam izmenila od detinjstva.

Ne spadam u osobe pune samopouzdanja. Nemam stav "kada mogu drugi, mogu i ja".
Oduvek sam bila sigurna u sebe za stvari koje znam da mogu i znam da mi idu.
Nisam nikada bila sigurna za ono sto mi nije leglo i poznata sam po izjavi "nista meni ne daje za pravo da mislim da to mogu". Mogla bih na silu ali se to isiljeno nikada nije zavrsavalo tako sto bih mu ostala verna vec bih se potrudila zbog neke obaveze.

Ne verujem da ce se bilo sta menjati u buducnosti. Ostacu fiksna i malo zanesena, kakva sam oduvek i bila. Verovatno mi je u toj kozi udobno. Verovatno sam rodjena sa jacim instiktom kuda treba a kuda ne treba ici. Kada ga ne poslusam - belaj.
 
Али, то је сасвим ок.
Људи који су толико самопоуздани да мисле да могу и умеју све су или Расим Љајић, или Славица Ђукић Дејановић.
Дакле, само политичар би прихватио да ради и отворену операцију мозга, иако од школе има средњу кожарску.
 
Али, то је сасвим ок.
Људи који су толико самопоуздани да мисле да могу и умеју све су или Расим Љајић, или Славица Ђукић Дејановић.
Дакле, само политичар би прихватио да ради и отворену операцију мозга, иако од школе има средњу кожарску.
Samopouzdanje bez osnova je glupost. Prava mjera je znati da nešto ne možeš, da nije za tebe i nemati problem zbog toga.
 
Нема доброг шефа, мирног детета и лепе бабе, моја Зен :rotf:
Тако је говорила и моја баба Софија, са акцентом - "Где си видео лепу бабу и мирно дете? Дете је мирно само када је, не дај Боже, болесно". Пошто је била класични матријарх за целу породицу, шефа није спомињала, она је била шеф. Прво мом деда Бошку - "Како ти кажеш Софијо" (опет са акцентом). Па онда нама осталима. Чиста снага личности и урођена интелигенција, мудрост (Софија) и такође урођен ауторитет. Моје најстарије пријатељице и пријатељи је и данас цитирају, пошто је волела да говори кроз неке њене пословице.
 
Pozdrav svima,
pitanje je za sviju.

Mnoge žene spominju kako su se u dvadesetim pronalazile...
I da su tek u tridesetim "došle na svoje"?

Da li je vama tako bilo?
Muškarci, da li je tako ženama iz vašeg okruženja?

P.S. Molim mizogene članove za pristojne komentare i bez vrijeđanja.
Tacno ,oko 35 godina zene skontaju sta zele u zivotu sa 20 trce za nekim tipovima koji su nula i to skontaju tek sa 35 godina.
 
Pozdrav svima,
pitanje je za sviju.

Mnoge žene spominju kako su se u dvadesetim pronalazile...
I da su tek u tridesetim "došle na svoje"?

Da li je vama tako bilo?
Muškarci, da li je tako ženama iz vašeg okruženja?

P.S. Molim mizogene članove za pristojne komentare i bez vrijeđanja.
To vidim kao dvije odvojene problematike, samopouzdanje iz naslova i samospoznaja iz posta.
Prvo mi je vezano za roditelje i djetinjstvo. Koliko je dijete voljeno kao malo i koliko mu je pokazano da je njegovo misljenje bitno i da li je vazno da kaze i da se pokaze.
A drugo je vezano za zivotno iskustvo, pozicioniranje sebe u drustvu, prihvatanje sebe i nerijetko ide i sa djecom, kada zena prebaci fokus sa sebe na bebu, pa prestane da se kriticki zagleda spolja i iznutra.
 
To vidim kao dvije odvojene problematike, samopouzdanje iz naslova i samospoznaja iz posta.
Prvo mi je vezano za roditelje i djetinjstvo. Koliko je dijete voljeno kao malo i koliko mu je pokazano da je njegovo misljenje bitno i da li je vazno da kaze i da se pokaze.
A drugo je vezano za zivotno iskustvo, pozicioniranje sebe u drustvu, prihvatanje sebe i nerijetko ide i sa djecom, kada zena prebaci fokus sa sebe na bebu, pa prestane da se kriticki zagleda spolja i iznutra.
To je odlično zapažanje, dopada mi se.
Hvala
 
И мени је занимљиво одувек ово са детињством.
Има људи без родитеља, одраслих у дому који то превазиђу. А има и оних који цео живот памте неку епизоду везану за слабост родитеља у том тренутку.
Имам рођака који је у зрелим годинама, има леп брак, велико дете... а никада није превазишао тај осећај. И стално се саплиће о убеђеност да је отац више волео другог брата. Па му је битно да оствари дубљу присност са тобом него остали, да се увери да ти је битан, често умисли да ти је баш он погодио жицу и извукао из тебе нешто што други нису могли. Незгодно је објаснити да је у заблуди, да си ти по природи отворен, да људи генерално код тебе имају кредит у почетку, да то није само његова привилегија... а и зашто му кварити доживљај, па пустиш.
А када хоћу да сам потпуно искрена према себи признам да и мене помало нервирају татине принцезе. Онај тип жена које се пренемажу да нешто не умеју, да се нечега боје... јер ће он да долети и њих поштеди. Ја то нисам имала, вероватно зато и примећујем.
 
Neka od te djece za koje se pomisli da bi prije trebalo da imaju traumu nego ovi drugi, ne prevazidju to nego ne budu izlozeni.
Problematicno je ubijanje u pojam djeteta.

Znam momka koji je isto bio u sjenci brata. I nije to problem da su drugog vise voljeli nego kontinuirano ubijanje samopouzdanja kod ovoga, on je odrastao uz ideju da je nedostojan, da ne vrijedi. Njemu je cak i poslovno bilo cudno zasto je cijenjen, iako genije po inteligenciji i najbolji student u generaciji.
Da bi on to prevazisao, mora sav taj odnos da porusi i izgradi svijest o sebi iznova.
Tek kada je shvatio da je krpa u odnosu sa zenama, otisao je na terapiju.
 
Moju generaciju su učili da ćuti i trpi. Totalno pogresno. Ja sam svoju kćer odvajala skroz drugačije i koliko za sad mogu da procjenim sretnija je od mene.
Sve ima svoje...

Ti ne bi bila to što jesi sada. Ne bi razumela to što razumeš danas.

Tvoje dete neće znati to. I iako je to poboljšanje ne znači i da je bolje.

Svi ćutimo i trpimo... I svi mislimo, posebno u mladim godinama, da znamo sve a u stvari pojma nemamo. Zato se i zove sazrevanje...
 

Back
Top