KADA TI DOJAVE, NAJMILIJE MOJE
---------------------------------------
Kada Ti dojave, najmilije moje, a dojaviće, nego šta će - dušmani jedva dočekaće, ali i njima mržnja doakaće, da nema me više pogledaj tamo-gore, u to sveto nebo plavetno, baš tamo-gore gde se zvezde gnezde, u tom treptećem sjaju i beskraju, nastavljaju plemenite pesničke duše da slobodno jezde, večito vrludaju i blaženo uživaju..
Da, nego šta – to je živa, živcata, istina, pesnik i jeste vragolasto dete zalutalo na Zemlju sa neke daljne planete ...
Još dok sam bio dete, jest`, Majke mi Presvete, osetio sam u duši, srcu i guši kako me dodiruju zvezde, dok sam vrludao u beskraju žudljive nade, s` osmehom blažio ovozemaljske tuge, bole i jade i, naravski, ljubovao devojčice mlade ... Titravi sjaj i beskraj tog Neba svilenog, milo-melenog, sam pipkavim vrhovima prstiju milkio, napajao grudi tom vododerinom ljubavi i topio se u milini neobuzdane pesničke snage pišući srcem diktate duše mi drage ...
Omrznuli su me zbog toga, jest`, tako mi Boga, jedinoga, izgnali kao `ticu trnuljčicu iz moje Srbije i kućerka rođenoga, neprestano pretili i uvek neizmerno-gadno zli bili ti komunjaro-bezdušni debili, a ja sam im se smejao, detinje vragolasto im začikivao, izdajnicima ih uvek nazivao i intelekualno-poetski im se rugao znajući da mi ništa ne mogu ti i takvi, antisrpski izdresirani, džukci - oholi, debeli i zli vlastodršci u Srbiji, jer ja sam u svojoj duši uvek imao Boga ...
Nikada moji dušmani, antisrpski izdresirani psi, naročito oni najgori - razvratni, pogani i bogohuli popos-******, u mojim očima nisu videli suze, jer lično smatram da su suze produkt griže savesti, telesne i duševne obamrlosti, moralne klonulosti i dokaz svakolike ljudske nemoći da razumom pobedi sve, čak i samoga sebe kada te nemoć obuzme, posve ...
Ma, da, i to je živa istina, ona reka prolivenih suza u samoći, šćućuren u nekakvom budžaku pod okriljem noći, se ne raučna, jer one su umivanje našeg obraza od strane anđela, dušino ridavo ispraćanje onih koji zauvek odlaze na Nebesa, jačanje razuma i najdelotvorniji način zaštite od svih zala, ala i budala ...
Kao što posle kiše sunce najlepše sija takav sam oduvek bio i ja - posle preplakanih noći smog`o sam toliko moći da mi osmeh krasi lice i ubrzanije, veselije i vragolastije, u ritmu ljubavi, podrazumeva se, šobonji pesničko srce, osmeh mu krasi lice i trepere bele džigerice ...
Krstan Đ. Kovjenić
---------------------------------------
Kada Ti dojave, najmilije moje, a dojaviće, nego šta će - dušmani jedva dočekaće, ali i njima mržnja doakaće, da nema me više pogledaj tamo-gore, u to sveto nebo plavetno, baš tamo-gore gde se zvezde gnezde, u tom treptećem sjaju i beskraju, nastavljaju plemenite pesničke duše da slobodno jezde, večito vrludaju i blaženo uživaju..
Da, nego šta – to je živa, živcata, istina, pesnik i jeste vragolasto dete zalutalo na Zemlju sa neke daljne planete ...
Još dok sam bio dete, jest`, Majke mi Presvete, osetio sam u duši, srcu i guši kako me dodiruju zvezde, dok sam vrludao u beskraju žudljive nade, s` osmehom blažio ovozemaljske tuge, bole i jade i, naravski, ljubovao devojčice mlade ... Titravi sjaj i beskraj tog Neba svilenog, milo-melenog, sam pipkavim vrhovima prstiju milkio, napajao grudi tom vododerinom ljubavi i topio se u milini neobuzdane pesničke snage pišući srcem diktate duše mi drage ...
Omrznuli su me zbog toga, jest`, tako mi Boga, jedinoga, izgnali kao `ticu trnuljčicu iz moje Srbije i kućerka rođenoga, neprestano pretili i uvek neizmerno-gadno zli bili ti komunjaro-bezdušni debili, a ja sam im se smejao, detinje vragolasto im začikivao, izdajnicima ih uvek nazivao i intelekualno-poetski im se rugao znajući da mi ništa ne mogu ti i takvi, antisrpski izdresirani, džukci - oholi, debeli i zli vlastodršci u Srbiji, jer ja sam u svojoj duši uvek imao Boga ...
Nikada moji dušmani, antisrpski izdresirani psi, naročito oni najgori - razvratni, pogani i bogohuli popos-******, u mojim očima nisu videli suze, jer lično smatram da su suze produkt griže savesti, telesne i duševne obamrlosti, moralne klonulosti i dokaz svakolike ljudske nemoći da razumom pobedi sve, čak i samoga sebe kada te nemoć obuzme, posve ...
Ma, da, i to je živa istina, ona reka prolivenih suza u samoći, šćućuren u nekakvom budžaku pod okriljem noći, se ne raučna, jer one su umivanje našeg obraza od strane anđela, dušino ridavo ispraćanje onih koji zauvek odlaze na Nebesa, jačanje razuma i najdelotvorniji način zaštite od svih zala, ala i budala ...
Kao što posle kiše sunce najlepše sija takav sam oduvek bio i ja - posle preplakanih noći smog`o sam toliko moći da mi osmeh krasi lice i ubrzanije, veselije i vragolastije, u ritmu ljubavi, podrazumeva se, šobonji pesničko srce, osmeh mu krasi lice i trepere bele džigerice ...
Krstan Đ. Kovjenić